Mi ne znamo što je to umetnost; to ne zna, uostalom, niko do sada. Velika je stvar, uistinu. Od Platona i Plotina i današnjih estetika napisana je o umetnosti silna gomila knjiga; ali je, uistinu, o umetnosti napisano, rečeno vrlo malo; tek nekoliko istina. I mada se zna o umetnosti tih nekoliko istina, ona se ne zna; umetnost. Niko još nije pogledao do nadno toga bezdana koji se zove umetnost; da li se to uopšte može kad je bezdan? I da li to uopšte treba?
Mnogo je da umetnost postoji. Znate li šta to znači da čovek stvara; stvara. Da stvara umetnost, to će reći nove stvari; dela, večna dela. Kakav je morao biti osećaj umetnika koji je prvi doživeo čas spoznaje da je stvorio Nešto; stvar u kojoj je za večno ostavio sebe i kroz koju je, posle svršenosti, potekao jedan viši, večni život. Često kad mislim na umetnika i na to čudo kojemu je ime Stvaranje, setim se na Gospoda koji je u blatu udahnuo nešto od sebe; dušu.
Umetnost, jer je večna, ne može ostareti ni zastareti; ona, zapravo, ne može biti ni stara ni nova. Greše oni koji misle da se bitno razlikuje stara, to će reći u prošlosti stvorena, umetnost od današnje, to će reći u naše vreme stvarane, umetnosti. Razlika je samo u shvaćanju, u umetničkim pravcima, umetnost je jedna. Razlika je, potrebita savršeno, uostalom, samo u delima umetnosti koja su stvorena juče, prekjuče ili danas, dakle u vremenu da postanu bezvremena, bezdobna, izvan vremena.
Umetnost, jer je ljudska, ne može biti ni demokratska, ni aristokratska, ni građanska, ni bohemska, ni socijalistička. Kad se stvara, ne misli se za koga se stvara. Za sve ljude, dakako.
Umetnost ne teži ni za čime; teži jedino da bude umetnost.
Štoviše, umetnost ne teži ni za lepotom; ni za lepotom. Ko mi zna jasno reći od estetika, što je to što se zove lepota u umetnosti? Ako je lepota, umetnička lepota, ono isto što i umetnost, čemu onda, pored reči umetnost, reč lepota? Ako lepota nije isto ono što i umetnost no ono čemu umetnost mora težiti, onda te lepote nema; jer umetnost ne teži ni za čime.
Umetnost je ekspresija umetnikovih osećanja; ovaploćenje umetnikove unutrašnjosti u zvucima, bojama, linijama ili rečima; stoga, u ekspresiji. Umetnost se dakle otkriva u ekspresivnosti, ne u lepoti. Umetnici stvaraju umetnost, estetici obilaze oko pojma lepote. Umetnici stvaraju dela, estetici, veoma mnogi, plove tek u spekulacijama. (Ne bismo prolili ni suze da sutra sve one grdne germanske spekulativne Estetike stigne sudbina crljenoga ognja kao onu biblioteku u Aleksandriji.) Ima pisaca estetike i danas što ne misle samo da umetnost mora težiti za lepotom no da umetnost mora “prikazivati” samo lepe stvari. Ali umetnici u stvaranju ne čine razliku između lepih i ružnih stvari.
(Ne čini razliku Michelangelo; ni Meštrović, koji stvara sa jednako prasnage ono Sjećanje i onoga Srđu Zlopogleđu; ni Rodin, koji posle svojega Homme au nez casse, glave preružna starca, stvara bistu nevina, devičanskoga devojčeta.)
Sva je umetnost dakle u ekspresivnosti; u ekspresivnosti, ne u lepoti.
Mi ne znamo, ni posle ovoga, što je umetnost. Ali, možda,
Mi osećamo šta je to umetnost.
Sva su dela umetnosti i nacionalna. Mada se pojam te nacionalnosti ne da uvek držati na dlanu, ipak je uvek razlika između onoga što piše Goethe i onoga što piše Victor Hugo. U umetnosti se mora očitovati nacionalnost, jer se u umetnosti očituje duša umetnika (a mi znamo da naša duša ne može biti prosta od svega onoga što čini nacionalnost.)
Kod nas, na Jugu, još je vrlo neodređen pojam naše nacionalnosti u umetnosti. Ne čudimo se: Balkanci smo; narod mlad i koji je tek protro oči iza barbarskog snivanja. No naša zemlja, koja je pokazala da može roditi velikim stvarima, navlastito velikim stvarima krvi, moći će da rodi i velikim stvarima umetnosti (ona je sebi već osvetlala lice: narodna je pesma; Mažuranić je; Meštrović je), dakako; onda ćemo posle tih velikih i dovoljnih stvari uvideti što je bitnost naškosti i što je naša umetnost, naša poezija, naša skulptura, naša muzika, naša arhitektura. Danas je kod nas samo vreme za stvaranje; vreme za rad, kako voli reći Rodin. Mi smo na cesti da stvorimo naš stil; našu kulturu. I naš stil bit će. I naša kultura bit će. Naš stil i naša kultura, različni od svih drugih stilova i kultura; jer ćemo biti mi. A biti, to će reći biti različan od drugih (reče ne znam ko pre mene).
(Tekst je objavljen u prvom broju lista “Vijavica” 1917; sa određenjem - Časopis za umetnost i kulturu, odnosno Časopis za novi duh, a kasnije štampan uz zbirku izabranih pjesama “Preobraženja”)
Bonus video:
