Ako je ikada postojao pisac iz kojeg vrišti “veliki američki romanopisac”, onda je to Kormak Makarti. Od romana Čuvar voćnjaka iz 1965. godine, pa do skoro istovremenog objavljivanja Putnika sa pratećim romanom Stela Maris, malo pre smrti 2023. godine, Makarti je stvorio opus koji je ozbiljno (i s razlogom) poređen ne samo sa delima Hermana Melvila i Vilijama Folknera, nego čak i sa biblijskim spisima prema dubini spiritualne estetike.
To je tako uprkos zahtevnosti koje njegova književnost postavlja pred čitaoce. Oni nisu toliko formalni; neka Makartijeva dela jesu eksperimentalna i čudna, ali malo šta dostiže nivo neprozirnosti literarnih ikona poput Tomasa Pinčona, Vilijama Barouza ili čak Foknera. Pre bi se reklo da je ekstremno nasilje, iako veoma stilizovano, i mračnost knjiga poput Krvavi meridijan ono što je čak i iskusne ultračitače poput Harolda Bluma prvobitno odbijalo. Incest, kanibalizam, nekrofilija, ubistvo i rat na metafizičkom nivou Makartiju su česte i omiljene teme. Čak i blaži romani poput spomenute duologije Putnik/Stela Maris fokusiraju se na neostvarenu romantičnu i seksualnu želju brata i sestre jedno prema drugom.
Ovakvo divljaštvo i pesimizam koji ga prati doprineli su tome da mnogi čitaoci Makartija doživljavaju kao suštinski konzervativnog pisca. Površni čitaoci priznaju da ih privlači njegova navodna “snažna muževnost” izgrađena oko kauboja koji moraju da opstanu u surovim, udaljenim predelima. Promišljeniji desničarski kritičari kao dokaz Makartijeve konzervativnosti ističu njegovu duboku (iako dvosmislenu) religioznost i kritički prikaz ljudske prirode.
Čitaoci poput Aleksandera Rajlija vide Makartija kao zagovornika tradicionalne mudrosti ukorenjene u pripadnosti nekom prostoru. Prema Rajliju, Makarti odbacuje destruktivnu, faustovsku metafiziku liberalnog i socijalističkog moderniteta, kao i utopijsku primenu sve sofisticiranije nauke pri savladavanju prirode i čoveka zarad razvratnih uživanja, u ime skromnog prihvatanja i podržavanja ograničenja.
Naravno, ne može se poreći da u tekstu ima dokaza za neposredna reakcionarna tumačenja. U romanu Ovo nije zemlja za starce šerif Ed Tom Bel (koga u filmskoj adaptaciji nezaboravno igra Tomi Li Džons) iznosi konzervativna razmišljanja o propasti društva kada predviđa da, ako stvari nastave da se razvijaju ovako, abortusi neće biti samo česti i neograničeni, već će deca kojima bude dopušteno da prežive imati jednog dana pravo da eutanaziraju svoje roditelje.
I sam Makarti je, izgleda, dodatno potkrepio konzervativnu interpretaciju svog dela. U jednoj od retkih direktno političkih izjava koje je ikada dao Makarti je upozorio da je “stanovište da se ljudska vrsta na neki način može usavršiti, da svi mogu živeti u harmoniji, zaista opasna ideja. Oni koji su zaraženi ovom idejom prvi gube svoje duše, svoju slobodu. Vaša želja da stvari budu takve će vas porobiti i učiniti vam život ispraznim”.
Ovo mračno upozorenje pojavilo se 1992. godine, kada su mnogi pametni liberalni komentatori mislili da “kraj istorije” najavljuje novo doba mira i humanosti. Makarti je mogao samo da se nasmeje na to, a taj osmeh je, sa osvitom novog stoleća, postajao sve sumorniji.
Konzervativni Makartijevi čitaoci s pravom ističu njegov antiutopizam i duboko uverenje da je nemoguće moralno usavršiti celokupnu ljudsku vrstu. U Makartijevoj fikciji ograničenja postoje da bi bila prihvaćena. Ali to nije nužno konzervativno stanovište: to što bogatstvo i moć korumpiraju jeste i snažan argument protiv kapitalističkog sistema u kom je dopušteno da se tolika moć i sredstva koncentrišu u rukama malog broja ljudi. A prepoznavanje konačnosti zajedničke svim ljudima i krhkosti pojedinca svakako je, još od prvih hrišćana, bio osnov za levičarske argumente o jednakosti i saradnji.
Kao što ćemo videti, ovakvo stanovište delio je i Makarti. Iako navodno agnostik, Makarti je odrastao kao rimokatolik. Kažu da ruka koja njiše kolevku stvara čoveka, a komunitarističke teme katoličanstva s ljudskim likom prožimaju celokupno njegovo delo. Konzervativci zanemaruju to koliko je Makarti njihove svete idole karakterisao kao primere faustovskih, pa čak i mračno utopijskih, stremljenja protiv kojih je čvrsto stajao.
Krvavi meridijan je bez sumnje Makartijevo remek-delo, iako verovatno i najpotresnije, mada bi Dete božije, roman o životu serijskog ubice i nekrofila iz zabiti, mogao da mu bude ozbiljna konkurencija.
Glavni protagonista Krvavog meridijana je “mali”, koji živi na američkoj granici u fizičkom, ali i u liminalnom smislu. U Makartijevim rukama istorija američkog ekspanzionizma, nacionalističke izuzetnosti i rasizma postaje mikrokosmos ljudske gluposti koja vodi u moralnu katastrofu.
U uvodnim poglavljima romana “mali” se priključuje družini kapetana Vajta (Makarti nije uvek sklon suptilnosti), koji predvodi četu plaćenika sa kojom zadire duboko u teritoriju Meksika, iako je Meksičko-američki rat već završen. Vajt s podsmehom tvrdi da oni imaju posla sa “rasom degenerika”:
U Meksiku nema vlade. Dođavola, u Meksiku nema ni Boga. I nikada ga neće ni biti. Imamo posla s ljudima koji su očigledno nesposobni da upravljaju sami sobom. A znate li šta se dešava s ljudima koji ne mogu da vladaju sobom? Tako je. Dolaze drugi da vladaju njima.
Vajt insistira na tome da će se, ako Amerikanci ne budu “ozbiljno shvatili svoju zemlju”, nad njom ubrzo zavijoriti evropska zastava. Kapetan Vajt je tragikomična figura sa svojom, nažalost, ne tako retkom kombinacijom upadljive gluposti i arogancije bez pokrića: on svoju veselu družinu patriota vodi pravo u smrt, a glava mu završava ukiseljena u tegli meskala. Lako se može posumnjati da je Makarti jetko pomislio da sa tim transplantom nije propalo baš mnogo moralne vrline i promišljenosti.
Dalje u knjizi stvari postaju još mračnije, pošto se mali pridružuje Glentonovoj bandi, predvođenoj arhetipskim sudijom Holdenom. Postoji mnogo književnih preteča Holdena, od harizmatičnog Miltonovog Satane, preko Melvilovog Ahaba, pa do Ničeovog Natčoveka. Ipak, jedinstvenost sudijinog bića je takva da se on opire svakom jednostavnom svođenju na određenu političku ili filozofsku poziciju. Makarti u završnici Krvavog meridijana primećuje da ne postoji “sistem po kome bi mogao da bude razložen do njegovog porekla, jer ne bi radio”. Holdenova lična filozofija može se sažeti u maksimu: “Rat je Bog”.
Ponavljajući najmračniju adornovsku stranu prosvetiteljstva, sudija prikuplja uzorke svakog stvorenja i svake biljke na koje naiđe da bi ih proučio i time lakše postigao kontrolu. Holden je jednom natuknuo: “Sve što u stvorenom svetu postoji bez mog znanja, postoji bez mog pristanka” i time je predstavio konačnu izvedenicu naučne maksime Frensisa Bekona da je znanje moć i da to uvek mora biti. Naučno (sa)znanje je, u Holdenovom slučaju, potpuno odeljeno od moralnog usavršavanja. Ono nije samo usavršavanje sredstava za neusavršene ciljeve, već usavršavanje sredstava za rat. Sve ostale ljudske aktivnosti su ili inferiorne aproksimacije rata ili mu doprinose.
Holden veliča rat kao “forsiranje jedinstva postojanja” jer rat izdiže duhovnu snagu života do samog vrhunca, potčinjavajući sve ostale vrednosti borbi za opstanak i dominaciju. Nagrada za pobednika ne znači samo nastavak postojanja, već podređivanje postojanja drugih svojoj volji. Rat je najbožanskije pregnuće, jer preuzima moć da bira šta će postojati, a čemu i kome se može uskratiti samo postojanje.
Ovo vredi čitati na metafizičkom nivou i staviti po strani konkretni istorijski okvir Makartijeve priče. Glentonova banda sa zanosom zatire starosedeoce Zapada da bi zarađivala na njihovim skalpovima, a Makarti njihov udeo u tom divljačkom genocidu prikazuje metodičnom preciznošću. Iako to navodno čine zbog novca, Glentonova banda u dubljem smislu sledi Holdenovu filozofiju. Istorijska preciznost Makartijevog prikaza jasno pokazuje do koje mere američka izuzetnost i imperijalizam ne proizlaze iz nekakve natprosečne nacionalne vrline, već upravo iz sasvim obične ljudske sposobnosti da se licemerno racionalizuje popuštanje iskušenju neumorne jagme za moć. Uostalom, svako carstvo proglasilo je sebe nosiocem sudbine, a na kraju se strmoglavilo u ambis.
(Kraj u narednom broju; Glif redakcija; izvor: Jakobin; preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
