Kod Andrije Radulovića zaokret označava moment promene u pristupu temi, melodiji, ritmu ili stilu. To može biti iznenadna promena perspektive ili unutrašnje napetosti koja najčešće dolazi do izražaja u pesmi neočekivano i iznenada. Pojam zaokreta u poeziji Radulovića može se posmatrati kao moment kada pesnik menja pravac svoje misli, otkriva kontraste između unutrašnjeg sveta i spoljnog sveta, ili se pak igra sa formama, ritmom pesme i zvučnim strukturama kako bi postigao iznenadni efekt na čitaoca. Ovaj stil doprinosi dinamičnosti i dubini pesama, dajući im snagu da se odmiču od jednostavnih opisa prema složenim. Zahvaljujući zaokretu naizgled trivijalni motiv biva prožet filozofskim ili apstraktnim razmišljanjima.
Pesme Radulovića često imaju trenutke iznenadnih preokreta, bilo u tonu, ritmu ili temama. U nekim pesmama može doći do nagle promene u percepciji stvarnosti, gde se u početku nudi miran, gotovo meditativan ton, a zatim sledi iznenadna emotivna ili intelektualna eksplozija koja menja uobičajeni pravac pesme.
Jedan od klasičnih primera zaokreta u njegovoj poeziji može biti sledeći:
Pesma počinje tiho, skoro sanjivo, stavljajući svakodnevne scene u nadrealan kontekst;
“Volio bih/da mi sjedne u krilo/kao Aljehinu/kada vučem neki važan potez/u životu
Ili da prespava zimu/u mom krevetu/kao sestra ...”,
ali kroz nekoliko stihova ton se menja, od bezazlenog ka nečemu mračnijem, haotičnijem, što može biti simbolika za unutrašnju borbu pesnika, za pokušaj izbegavanja neželjenih situacija ili nepovoljnih ishoda, karakterističnih kako za svakidašnji život, tako i za poetski svet Andrije Radulovića. Mnogo je slutnji u njegovoj poeziji, mnogo egzistencijalne zebnje, osećanja dolaska nečega pretećeg, zlokobnog i fatalnog:
“samo da mi ne zagrebe/ po snovima” (“Crna mačka” iz zbirke “Bivše kraljevstvo”).
Naredni primer zaokreta:
“Evo gospođe u krilu /Drži jagnje i pjevuši/A lijepo čujem/noževi se oštre.” (“Jagnje” iz zbirke “Sniježna azbuka”)
Motiv krila kod Radulovića je čest i ima različita značenja. Ovaj put upućuje na roditeljsku brigu, na potpuni osećaj zaštićenosti onoga ko se u krilu nalazi. Pored toga, tu je i pevušenje, nežno i relaksirano izražavanje osećanja spokojstva, sreće u zajedništvu. U ovom primeru, pesnik može koristiti zaokret da naglo pređe sa scena intimnosti, sigurnosti i egzistencijalne lagodnosti, na pretnju sukoba, na suočavanje sa fatalnim i neočekivanim gubitkom ili tragičnim okončanjem aktera. Rečju, situacija topline, uzajamnosti i međusobnog poverenja munjevito se povlači u stranu, oslobađajući prostor za pretnju, za rizik od potpunog gubitka i nestanka.
Motiv za višestruke pojave različitih životinja vidimo kao naročito uspešan za markiranje fragilnosti ljudskog postojanja. Važan je kod Radulovića odnos prema prirodi, prema drugim živim bićima. Važan je zbog toga što danas po pravilu izostaje, ili je nedorečen, nepotpun, neizgrađen. Ko ozbiljno shvata drvo, šum njegovog lišća, ko ozbiljno pomisli da je i ono živo biće prema kojem se tako valja i odnositi? Kao da nakaradni odnosi prema prirodnom svetu igraju ulogu seizmografa, kadrog da razjasni zbog čega među ljudima stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu. Čini se da je on najčitljiviji u pesmi antologijskih kvaliteta:
“Imali smo crnog psa/Bio nam je neko/Najrođeniji
Onda je komšija/došao s teorijom/da psi i djeca/ne idu zajedno
Svezaše mu kamen o vrat/baciše u rijeku
Zadugo nismo jeli ribu/Ni ja ni brat” (“Pas” iz zbirke “Sniježna azbuka”).
Ničeanski momenti kod Radulovića se najavljuju svuda gde je život opevan kao jedinstvo naizgled nepomirljivog - s jedne strane zanos zajedništva, upućenost na drugoga, poziv na bliskost, a s druge neprekoračiv razmak, ponor koji se ne da prekoračiti, praznina koja ne prestaje da preti.
Promena perspektive
Pesme često počinju staloženim, preciznim i trezvenim tonom, gde se pesnik bavi jednostavnim svakodnevnim stvarima ili prirodnim fenomenima. Međutim, vrlo često sledi nagli zaokret u kojem se pojavljuje duboko filozofska refleksija ili nagla promena emocionalnog stanja. Ovaj kontrast stvara snažnu dinamiku koja čini poeziju živom i nepredvidivom. Naročito su uspešni zaokreti gde se lepota telesnog pokreta, odnosno veština skakanja u vodu, okonča smrću, odnosno ukidanjem pokreta, okončanjem elegancije. Sudar života i smrti nisu otelovljeni očekivanim prelazom iz radosti u žalost, nego zagrljajem, štaviše otelovljenjem prve ljubavi.
“Niko nije tako/skakao s mosta
Ljudi su dolazili/iz daleka/da vide/njegovu lastu/da uhvate/njegov skok
Jednom/izronio nije
Zagrlio stijenu/ispod mosta/kao svoju/prvu ljubav” (“Lasta” iz zbirke “Otkup”)
Prelaz iz nekadašnjeg u savremeni svet
Radulović često koristi bezazlene slike likova iz prošlosti kako bi reflektovao unutrašnje stanje, često duboku nesigurnost, tugu, ili potisnute emocije. Prepuna je njegova poezija dijaloškog obraćanja pesničkim velikanima prošlosti. Zahvaljujući tim nepretencioznim osvrtima u njegovu se poezuju nastanjuju i sedimenti pesničke tradicije. Zaokreti su momenti kada se čitalac suočava sa iznenadnim pomakom od nekadašnjeg sveta ka savremenom, gdje pesnik razotkriva dramaturgiju svih ljudskih pregnuća i konačnosti ljudskog postojanja. Njegova poezija je utoliko i svedočanstvo prolaznosti i tragizma svih ljudskih nastojanja, smrtnosti čitavih civilizacija i svakog pojedinca.
“Kako bi prezreo ovaj svijet/Heraklit/Što je još onomad otišao na Obalu/da s djecom uzdiže pješčane kule/Jedino maratonci/bacači koplja i diska/nekako bi se snašli i danas/ A svakako talasi rade svoj posao” (“Stari Grci danas” iz zbirke “Sniježna azbuka”)
Zaokret iz realnog u nadrealno
Iako pesme Radulovića često započinju sa konkretno oslikanim scenama, zaokretom se prelazi u apstraktne, univerzalne teme - smrt, ljubav, postojanje, duhovne dileme - koje čine pesmu filozofski izazovnijom i emocionalno snažnijom.
“Ni sanjao nije/ da će jednom /taj časovnik/odštampati knjigu
I kao neki čudesni pješčanik/zauvijek preliti vrijeme u slova” (“Sat” iz zbirke “Sniježna azbuka”)
Pesnik se suočava sa svakidašnjim pojavama tako što im daje nesvakidašnji valer, naizgled trivijalni susret sa prepelicom pretvara se u nadrealno odzvanjanje musica mundana:
“Kao neki mandarin/i okrenem se ponekad/na ulici/za nekom prepelicom/kao za odbeglom muzikom/koja nestaje/u oblacima” (“Listanje” iz zbirke “General i lasta”). Ipak, čini se da nema govora o programskom, strukturnom nadrealizmu kod Andrije Radulovića. Nadrealni momenti neosporno postoje, ali je utisak da su oni pre posledica posrednih odjeka lektire južnoameričke književnosti, kao i susreta sa nadrealističkim nasleđem, naročito Dalijevim. Pored toga, kod Radulovića su prisutni i elementi crnog humora, komičnog zaokreta u kojem se napušta očekivano, a planovi se ispostavljaju kao uzaludni i fiktivni, a želje kao fantazmi osuđeni na propast.
Ritmički i formalni zaokret
Zaokreti nisu samo tematski, već i formalni. Pesme mogu početi jednostavnim oblicima, da bi se kasnije prelomile u slobodniji ritam, reflektujući haos ili emotivni preokret koji je deo unutrašnje transformacije koju pesnik doživljava. Ili se formalni preokret odvija tako što je početak nesputan, energičan, neopterećen, kako bi završetak pesme poprimio jednolični, smirujući, disciplinovani ritam:
“Ikare brate/krik je tvoj let
Rekao si ptica
Godinama si doručkovao tamu/došli su/skupili tvoje ranjene kosti
Ukrao sam tvoje rebro/vjerujući/u ime/u riječ/u logos” (“Rekao si ptica” iz zbirke “General i lasta”).
Zaokret ka granicama jezika
Radulovićeva poezija čini se najuzbudljivijom tamo gde reflektuje samu sebe, gde se sredstvima poezije govori o poeziji. Poput mnogih pesnika, poetska je reč za Radulovića nešto najviše, ontološki i egzistencijalni vrhunac ljudskog postojanja.
“Čudna je ova čaša/ova kruna oglodana/A lijepo znam/oduvijek sam znao/da je poezija najbitnija/na svijetu/ Kao djetinjstvo” (“Djetinjstvo” iz zbirke “Sniježna azbuka”) Formativna važnost poezije kod Radulovića se nerado prepušta akademskoj volji za tumačenjem. Njegovi stihovi prosto proključaju tamo gde se susretnu sa nastojanjem da se poezija prevede u znanje, kako bi se iznova uspostavila u razumskom, razumljivijem i prijemčivijem registru. Htenje da se poezija prevede u naučno znanje, u episteme za našeg je pesnika unapred osuđeno na neuspeh. Biti pesnik za Radulovića otuda znači poeziju braniti od njenih oholih znalaca. Bolje bi bilo sačuvati je u registru nezrelosti, detinjstva, maloletnosti, nego je poraziti i izgubiti prevedenu u jezik koji nije ona sama. Pesnici ostaju dečaci poezije, dok njihovi zreli očevi važe kao njeni nesvesni likvidatori:
“Krik Gavrana Edgara Alana Poa … Majakovskog galamdžije sa Crvenog trga
Trakla i drugih dječaka poezije/Koju stišavaju harvardci sorbonci/i ostala učena braća u togama/koja još ništa ne zna/o ledenom dobu/o staklenoj lobanji/a tek o ljubavi u koju se kunu/stoljećima i koju kao zakon uče/nikada dotaći neće nijedan/sem u stihovima prozvanih/tako je bilo i biće” (Iz zbirke “Bivše kraljevstvo”).
Napokon, budući da se poezija ne da prevesti u spoznaju, ona ne može da važi kao objekt ka kojem se usmeravaju hermeneutički instrumenti. Pre bi se moglo reći da je poezija kod Radulovića subjekt na osnovu kojeg se može delimično proniknuti u intimne horizonte njenog tvorca. Pri tom uvek valja zadržati rezerve, jer se susret sa poetskom rečju za Radulovića uvek svodi na svojevrsni ispit skromnosti. Zato ne treba preterivati ni sa otkrivajućim moćima poetske reči da nam otvori svet poete:
“Jedino/poezija/zna/nešto/o meni/o beskraju/o mom/ludilu
A i ona/malo” (“Arto” iz zbirke “General i lasta”)
Rezime Radulovićevog pesništva na prvi pogled deluje sasvim skromno: uzaludni su napori da se spozna poezija. S druge strane, ona jedino pesniku može poslužiti da sebe tek delimično otkrije. Ipak, njene dečije osobine, njena ontološka i egzistencijalna težina dolaze posebno do izražaja tamo gde ona nastoji da izađe iz same sebe. Najlepše na svetu je prema Raduloviću rečima dospeti izvan granica reči. Istinska su iskustva ona neizreciva, a posredstvom poezije moguće je prodreti s one strane reči, logosa, jezika. A od takve transcendencije nema ništa dragocenije. Ostaje izvesni eho nakon Radulovićevog poslednjeg stiha. On nikada nije krajnji, završni, nikada nije poslednja reč. Iza njega po pravilu biva probuđeno iskustvo kojeg je teško opisati i verbalizovati. Prevashodno zbog toga što se radi o iskustvu neizrecivog. A ono je jedinstvena osobenost retke, velike poezije. Ono što nakon poslednjeg stiha ostaje kao iskustvo vibracije, često zahvaljujemo zaokretu, promeni perspektive ili forme koja za sobom ostavlja trag.
Ukoliko važi Hajdegerova teza da je jezik kuća bivstovanja, onda Radulovićevoj poeziji u svojim najuspešnijim momentima polazi za rukom da iz te kuće izađe. Da je napusti kako bi nas uvela u egzistencijalne trenutke u kojima dospeva na trag svog vlastitog bića.
Bonus video:
