Granice mog jezika su granice mog sveta, objavio je Ludvig Vitgenštajn u Tractatus Logico-Philosophicus, svom čuvenom, proročanskom delu iz 1921. godine. Prema Vitgenštajnu, tragedija jezika nije proistekla ni iz manjkave gramatike niti iz siromašnog rečnika. Umesto toga, radilo se o izvesnoj unutrašnjoj skučenosti: čak i u svom najširem obliku, jezik je mogao da predstavi tek delić sveta. U jednom radio-eseju, u kom je sažela Vitgenštajnovu tvrdnju, austrijska spisateljica i pesnikinja Ingeborg Bahman primetila je da “čak i kada bi naš jezik bio savršen i kada bi mogao savršeno da opiše svet, nijedan problem koji nas se tiče ne bi bio rešen”.
Bahmanova se plašila da bi njen omiljeni filozof mogao biti u pravu. Ipak, kao pesnikinja i prozaistkinja u svojim delima činila je sve što je mogla da bi se suprotstavila njegovoj presudi, provodeći dobar deo književne karijere, od prve zbirke pesama Produženo vreme do razbarušenog romana Malina, u pokušajima da opovrgne njegove zaključke. Bila je rešena da dokuči ono što je, u još jednom fragmentu o Vitgenštajnu, nazvala “neizrecivim, mističnim, graničnim”, i to pomoću tih tupih alatki, reči.
Prvi pokušaj Bahmanove (bar u formi fikcije) bio je Hondičev krst, kratka novela koju je napisala sa samo 18 godina. Nudi redak uvid u manje ispolirane rukopise jedne inače pedantne autorke. Poput većine mladalačih radova, novela je zanimljiva pre svega zato što je autorka kasnije ostvarila daleko značajnija dela. U poređenju sa kasnijim stvaralaštvom Bahmanove, ova novela je nenametljiva i neupadljiva, pripoveda realistično tamo gde u svojim zrelijim delima piše snoliko, jasna je i krta tamo gde su njeni romani i pesme magloviti. Ali ova novela se, na svoj mali i često nespretan način, bavi temama koje će Bahmanovu zaokupljati celog života: seksualnim nasiljem, deflacijama nacionalizma, potragom za utopijom od ovog sveta. A poput svega što je Bahmanova napisala, i ovde se, na ovaj ili onaj način, govori o težnji da se pređu nepremostive granice.
Ingeborg Bahman je rođena na granici: odrasla je u Klagenfurtu, malom gradu u planinskom području Austrije koje se graniči sa Slovenijom. U kratkom autobiografskom tekstu koji je 1952. godine napisala za Nordvestdojčer radiju, prisetila se: “Provela sam mladost u Koruškoj, na jugu, blizu granice, u dolini sa dva imena, nemačkim i slovenačkim”. Ali “nedaleko od granice”, nastavila je, “postoji još jedna granica, granica jezika”.
Pre nego što je Bahmanova uopšte i mogla da pokuša da pređe ovu bazičnu granicu, morala je da pređe jednu preliminarnu: razgraničenje između rustične Koruške i sofisticiranog književnog Beča. “Potom sam se uputila u Pariz, London i Nemačku”, objasnila je u svom radio-obraćanju, ali “u sećanju će mi put od doline do Beča zauvek će ostati najduži”. Bahmanova je 1946. godine stigla u ovu “stranu zemlju”, glavni grad, odmah nakon Drugog svetskog rata. Na kraju je doktorirala filozofiju na Bečkom univerzitetu. Njena disertacija, Kritička recepcija egzistencijalističke filozofije Martina Hajdegera, nastala je iz goruće želje da “obori velikana”, možda više zbog njegovih veza sa nacistizmom nego zbog ideja koje su, uprkos njenoj nominalnoj antipatiji, ipak prožele njeno kasnije stvaralaštvo.
Bahmanova je do kraja života opsesivno prelazila nacionalne, ako ne i jezičke granice. Pisala je libreta za opere koje je komponovao njen prijatelj i saradnik Hans Verner Hence, zatim je posetila Kembridž u Masačusetsu, gde je tokom seminara na Harvardu impresionirala čak i Henrija Kisindžera lično. Potom je otišla u Rim, koji će joj postati glavno prebivalište do smrti. Odatle se preselila u Minhen, gde je radila kao savetnica za dramu na Bavarskoj televiziji i scenaristkinja za radio, zatim u Cirih, gde je jedno vreme živela sa švajcarskim piscem Maksom Frišom. Najzad, otišla je u Berlin, gde je bila hospitalizovana, a potom rehospitalizovana zbog teške depresije. Za sve te godine je dopuštala sebi povremene boravke u Parizu da bi viđala svog povremenog ljubavnika, rumunsko-jevrejskog pesnika Paula Celana. I sve vreme je pisala.
Isprva je pisala radio-drame i pesme. Dve zbirke njene poezije, Produženo vreme (1953) i Dozivanje Velikog medveda (1956) donele su joj trenutnu slavu: pre nego što je napunila 30 godina našla se na naslovnoj strani Špigla i dobila je prestižnu nagradu Grupe 47. Njeno remek-delo, međutim, nije bila pesma niti drama, već jedno nestalno, razlomljeno prozno delo: Malina, objavljeno 1971. godine, zamišljena kao “uverira” ciklusa romana koje je započela sredinom šezdesetih godina.
Teško je reći o čemu Malina, zapravo, govori ili koji su njeni halucinantni odlomci “stvarni”, čak i u svetu fikcije. Knjiga je i osmišljana kao maglovita i kolebljiva. Bezimena pripovedačica u toj knjizi je spisateljica u Beču koju progone košmari i, možda konfabulirana, sećanja na nasilnog oca. Na kraju, ona zakoračuje u pukotinu u zidu i nestaje.
Ciklus romana za koji se Bahmanova nadala da bi mogli da uslede, Todesarten (Načini umiranja), trebalo je da prikaže brojne jednako zlokobne muškarce i da istovremeno ponudi studiju “mnoštva načina na koje društvo ‘ubija’ pojedince, naročito žene, brišući ih i ućutkujući”, kako to kaže njen prevodikac Piter Filkins. Ali Bahmanova je, pre nego što je uspela da dovrši ostatak serijala, umrla 1973, u svojoj 48. godini, nakon što je zaspala s upaljenom cigaretom i nehotice izazvala požar u svom stanu.
Njen sopstveni “način umiranja” obezbedio je da, uprkos svom sjaju i putovanjima po svetu, Bahmanova nikada ne uspe da pređe onu prvu granicu, “granicu jezika”. Čak se i bekstvo od sopstvenog dijalekta austrijskog nemačkog ispostavilo teškim. Ni u Rimu, ni u Berlinu, ni u Kembridžu nije mogla da napusti domovinu maternjeg jezika. “Više ne znam ni zašto živim ovde”, zapisala je o svom boravku u Rimu, “jer pišem o Beču, ili, bolje rečeno, dok pišem ja sam u Beču.”
Nije bila samo u Beču, već u jednom njegovom malom delu u Malini, koja se odvija ne samo u tom sudbonosnom gradu već u jednoj jedinoj ulici. “Zapravo, to je samo sporedna ulica”, objašnjava pripovedačica, “odnosno, mali deo Ungargase”. Ona koja izgovara ove reči građanka je klaustrofobičnog prostora koji naziva “Ungargasenland”, a sastoji se od dva stana: jednog koji deli sa Malinom, istoričarem zaposlenim u Austrijskom vojnom muzeju, i drugog u kom se sastaje sa ljubavnikom Ivanom, bezosećajno vedrim mađarskim biznismenom.
Pripovedačicu, poput Bahmanove, žuljaju granice njenog jezika. Nema boljeg opisa Maline od samog Bahmaninog tumačenja Tractatusa, teksta koji je smatrala pokušajem “da se ispita neizrecivo” i koji se završava snažnom rečenicom: “O onome o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati”. Naratorka u Malini, kao i sama Bahmanova zapravo, često je pokušavala da učini isto.
Zrelija dela Ingeborg Bahman bila su sve sami okršaji sa ćutanjem. Kao odrasla, pisala je rastrzane tekstove koji su često tonuli u ćutljivost ili se rasipali u fragmente. Ako i nisu nikad uspela da prevaziđu granice govora, što je Bahmanova često priznavala da je nemoguće, ipak su uspevala da dramatizuju borbu reči sa svim onim što pokušavaju da iskažu.
“Traganje za imenima je besmisleno”, napisao je Celan 1957. godine Bahmanovoj, a čini se da je ona to shvatila ozbiljno: u Malini pripovedačica ne samo što je bezimena, nego je i skeptična prema samom činu imenovanja. Ivan “odmah reaguje i poskoči kada ga pozovu po imenu”, dok Malina “okleva”, a naratorka priznaje da “okleva na isti način sa svoje strane”, kao da ne može baš da poveruje da se njeno ime (koje god da je) odnosi na nju. Bahmanova u jednoj od pesama iz prve zbirke pita: “Kako imena mogu da podnesu/da nose bezimeno?” Ali tužna, nestabilna žena koja pripoveda Malinu nikada neće uspeti da na ovo pitanje pruži sebi odgovor koji bi je zadovoljio; njoj čak ne polazi za rukom ni da natera jezik da funkcioniše na najosnovnije načine. Njeni zamršeni telefonski razgovori s Ivanom pretvaraju se u duge nizove nesporazuma. Ove zabune podsećaju na prepisku same Bahmanove sa Celanom, prepisku punu pogrešnih započinjanja i brisanja, pisama na kraju nikad poslatih, razrađenih nacrta koji su prepravljani da bi potom bili odbačeni, izvinjenja za sve ono što oboje nisu mogli da iznesu rečima. Kada je jedan prijatelj 1951. planirao put u Pariz, Bahmanova je razmišljala: “Želim da ponese mnoga pisma koja sam ti napisala, i ona neuspela i ona prava, nikada nisam imala hrabrosti da ih pošaljem”. Ta pisma bila su mučne artikulacije “važnih stvari koje se mogu reći samo komplikovano, ili nikako”.
Možda je Bahmanova oklevala jer je znala da bi zarobljavanje stvari u jeziku bio čin nasilja nad njima. U oba nedovršena i posmrtno objavljena romana koja je trebalo da budu deo ciklusa Todesarten, Slučaju Franca i Rekvijemu za Fani Goldman, žene su “ubijene” sramotama koje proističu iz pogrešnih opisa muškaraca. Franza gubi razum i kreće na putovanje u inostranstvo sa fatalnim ishodom nakon što otkrije da ju je suprug, psihijatar i autor knjige o nacističkim eksperimentima nad zatvorenicima, tretirao kao predmet ispitivanja i zapisivao kliničke beleške o njoj u tajnom dnevniku. U međuvremenu, starija glumica Fani Goldman tone u duboku depresiju kada njen ljubavnik napiše nelaskavi roman o njoj.
Ponekad se činilo da je Bahmanova shvatala opasnosti neoprezne metafore. “Ne mogu sebi da oprostim što te ne mrzim, zbog one pesme koju si napisao, optužujući me za ubistvo,” napisala je Celanu. “Da li te je ikada neko koga voliš optužio za ubistvo, a bio si nevin?” Ipak, ispostavilo se da je u velikom delu svog kasnijeg stvaralaštva, u pesmama, intervjuima, prozi, radila isto to, mešala surovosti koje narušavaju međuljudske odnose sa neposrednim zločinima.
Pripovedačica Maline je još jedna žena koja je “ubijena” - “Bilo je to ubistvo” poslednja je čuvena rečenica knjige, u sceni u kojoj nestaje u pukotini - ali ovde su njene optužbe razumljivije. Njen otac, koji zapanjujuće podseća na oca Bahmanove, jedan je od njenih ubica. (Bahmanova je, s druge strane, poricala ove paralele i tvrdila je da je lik jednostavno simbol.) “Moram da radim sve više i više da bih izbegla pakao u kom sam nekad morala da živim”, priznaje. Zatim dodaje, kao da bi samu sebe ubedila: “Ali ne sećam se”. Kasnije priznaje: “Ne želim da se sećam.”
U sve dužim i snolikijim sekvencama, naratorka se priseća uprkos sebi, čak i kada ono čega se priseća očigledno nije ono što se doslovno dogodilo. U njenim vizijama, otac ju je zatvorio u mračnu salu “prljavih zidova”:
Moj otac nastavlja da hoda, skida jedno po jedno crevo i, pre nego što uopšte uspem da vrisnem, već udišem plin, sve više i više plina. U gasnoj komori sam, eto šta je to, najveća gasna komora na svetu, i u njoj sam sama.
Šta god da je to čega naratorka ne želi da se seća, to je toliko grozno da ne može direktno da se opiše: može samo da se pretvori u fikciju, izmeša, preobrazi u košmar koji je sam po sebi odbrambeni otklon od istine. Naratorkina trauma takođe ne može da se rekonstruiše u celosti. Umesto toga, ona proseca sebi prolaz u sadašnjost, praveći tako sve veće rupe u tkanju knjige. Poput Vitgenštajnovog Tractatusa, Malina je tekst koji kruži oko neizrecive srži, tekst koji je primoran da sam sebe ukine.
Hondičev krst je, u poređenju s tim, neopterećen statusom pisanog dokumenta. Novela se čita upravo onako kakva i jeste: početnički pokušaj darovite osamnaestogodišnjakinje koja će odrasti i napisati mnogo zanimljivije knjige. U ovom brzom, realistično napisanom debiju, datom u trećem licu, sa konvencionalnim zapletom, nema ni traga zamuckujućoj čudnovatosti koja će obeležiti Bahmanino kasnije stvaralaštvo.
Godina je 1813. Mesto radnje je koruško selo. Napoleonova vojska zauzima Austriju i lokalne seljake tera u bedu time što ih prisiljava da “isporučuju velike količine hleba, vina, rakije i mesa” alavim vojnicima; meštani, a među njima i Franc Brandsteter, koji se vratio iz Beča sa studija teologije da poseti roditelje, smišljaju način da izbace okupatora. Održavaju se tajni sastanci, šapuću upozorenja i testira lojalnost. Korušani najzad osnivaju odbrambenu vojsku, a Franc odlučuje da im se pridruži.
Situacija je transparentan odraz ličnog iskustva Bahmanove. Osim toga, Bahmanova je napisala Hondičev krst 1944. godine, kada je Austrija bila pod Hitlerovom vlašću, i mnoga gunđanja iz potaje opisana u noveli bez sumnje je mogla da čuje oko sebe.
Dnevnici Bahmanove iz ovog perioda otkrivaju ogromne teškoće s kojima se suočavala dok je radila na noveli. “Čvrsto sam odlučila da nastavim da čitam kad naiđu bombe”, zapisala je u jednom unosu iz 1945. Dnevnik takođe otkriva da je u sebi nosila moralnu čvrstinu retku za nekoga tako mladog. Odbijala je da učestvuje u Bünd Deutscher Mädel (ženskom krilu Hitlerove omladine), dovijala se da izbegne rad za nacističku stvar u Poljskoj i bila je lišena predrasuda dovoljno da započne dugotrajnu flertujuću vezu sa jevrejskim vojnikom iz britanskih trupa koje su došle da oslobode njen kraj.
Buduća autorka Maline delovala je kao izuzetno promišljena, pa čak i hrabra adolescentkinja. Stoga nije uvreda priznati da je Hondičev krst, u najvećoj meri, delo plemenite mladalačke književnosti, za koje se niko ne bi potezao da ga vraća na svetlo dana da ga nije ona napisala. Često sebi dopušta ispade nezgrapne ekspozicije. A opet, u ovom kratkom delu krije se mnogo osobenosti Bahmanove. Postoji odlomak o Vindišima, etničkoj grupi u Koruškoj koja “ima svoj jezik, koji ni Slovenci ni oni što govore nemački ne razumeju sasvim. Samim svojim prisustvom, čini se, žele da zamagle granice - granicu zemlje, ali i jezika, običaja i normi”.
Tu je i izuzetno sofisticirana sporedna priča o Fini, konobarici koju će se Franc na kraju odvesti u krevet, koja nema izbora pa toleriše maltretiranje bučnih francuskih vojnika. Kada je general lokalne vojske pokušao da je uzme na silu, “nečujna borba zakočila ih je oboje - ženu u strahu, muškarca u požudi”.
A najbolje od svega je to što proplamsaju briljantni momenti u Bahmaninom prikazu Franca, konfliktnijeg i ambivalentnijeg od nekog protagoniste romana Dostojevskog. Iako se u naletu velikih ideala priključuje vojsci pobunjenika, strastveno rešen da se bori “za svoju rodnu grudu, svoju domovinu”, Francov žar ubrzo jenjava. Prvi meseci mu kao revolucionarnom regrutu protiču u mučnom odsustvu bilo kakvih dešavanja. “Čekao je mesecima, čekao i čekao,” piše Bahmanova. Najzad, posle perioda nepodnošljive inercije, Franc se odlučuje da dezertira, da bi se, kada konačno dođe do akcije, predomislio i ostao.
Austrijanci pobeđuju u ovoj bici, ali ne zahvaljujući Francu, koji umire sramotnom smrću, ne na bojnom polju, nego kasnije, u slavlju nakon sukoba. U završnoj sceni Hondičevog krsta Francu puca u stomak jedan zalutali francuski vojnik dok hita da sustigne svoj puk pošto je predugo ostao sa Fini. Prizor s kraja novele je opora, prava slika razbijenih iluzija. Franc leži zgrčen na putu dok njegovi saborci marširaju dalje bez njega. Jedini svedok njegovog stradanja je istrošeni drveni krst. Domovina za koju je Franc umro očigledno baš i nije tako slavna. Ako uopšte postoji neka naznaka utopije, ona mora da je negde drugde, van Koruške, van Austrije, možda van našeg sveta i njegovih ofucanih reči.
U seriji predavanja održanih u Frankfurtu 1959. i 1960, Bahmanova je tu utopiju smestila upravo u književnost. Upravo književnost, tvrdila je, “sučeljava nedostatan jezik sa utopijom”, jer je književnost ništa drugo do san o savršenstvu jezika.
Razlika između Vitgenštajnovog i pristupa Bahmanove delom leži u prirodi onoga što je neizrecivo. Prema filozofu, bar onako kako ga je čitala Bahmanova, ono što se ne može uhvatiti rečima bilo je mistično, možda čak i božansko. “Zaista postoje stvari koje se ne mogu izraziti rečima”, napisao je on. “One se manifestuju. One su ono što je mistično”. Ako se “Bog ne otkriva u svetu”, to ne znači da se Bog uopšte ne otkriva, nego samo da Bog prebiva izvan granica do kojih govorom možemo da dopremo.
Sa druge strane, ono za šta su se Bahmanova i njeni likovi mučili da pronađu jezik nije bio Bog, nego zverstvo, nedavno zverstvo Holokausta, neprestano zverstvo svakodnevnih brutalnosti, vekovno zverstvo ljudske nadarenosti za zlo. “Pošto priznanja krivice za nacističke zločine nije u Austriji bilo sve do kraja 1980-ih”, primećuju dva profesora koja su uredila i prevela zbirku Bahmaninih publicističkih tekstova, ona je isticala “da je fašizam opstajao u privatnoj sferi dugo nakon što je bila sprovedena denacifikacija u javnom životu Zapadne Nemačke”.
Pripovedačica Maline sasvim tačno primećuje da je u posleratnoj Austriji “društvo najveće stratište od svih drugih”. Nijedna reč nije mogla opravdati nasleđe nacizma, ali je ćutanje bilo neizdrživo.
Tako je, prema Bahmanovoj, nedostatnost inherentna jeziku upravo ono što nas primorava da govorimo, da se odupremo tim “gnjuranjima u tišinu”, kako ih je nazivala u predavanjima u Frankfurtu. “Novi jezik je ono što odgovara stvarnosti kada se dogodi moralni ili epistemološki potres”, zaključila je.
Vitgenštajnova teza iz Tractatusa nije bila izvodljiva kod posleratne austrijske spisateljice koja nije mogla da govori o Holokaustu, ali nije mogla ni da pređe preko njega ćuteći. Jezik književnosti, dakle, nije samo estetski, već i spoznajni: može da stvori “transformaciju” koja “ni na prvom ni poslednjem mestu ne teži estetskom zadovoljstvu, već pre novoj sposobnosti da se shvati”. On nam pokazuje svet u drugačijem, i ne uvek podnošljivom, svetlu.
Možda su zato dela same Bahmanove retko lepa. Ona su ispucala i zgrušana kao što je bio i njen svet; ona pokušavaju da pronađu imena za ono što često nadilazi imenovanje. Bila su, iz njenog ugla, ništa drugo do herojski uzaludna upornost da se iskaže neizrecivo.
Ponekad je čak i Bahmanova očajavala suočena sa svojim nemogućim zadatkom. Pisala je 1959. godine Celanu o “ovom jeziku u koji više nemam nikakve vere.” Ali isti taj jezik je jedino mesto do kog ikada možemo da dobacimo, kao i poslednja granica koju nijedno ljudsko biće ne može preći. U pesmi iz ranih 1960-ih koja se nije našla ni u jednoj zbirci Bahmanova je žalila što smo osuđeni “uvek da živimo među rečima, hteli to ili ne”.
Najneverovatnije je što je Bahmanova, uglavnom, želela da to učini. “Izbavi me, reči moja!”, molila je u jednoj pesmi. Jer to je ono nešto kod utopije: ona nije obećanje, nego molitva.
(Glif redakcija; Izvor: The Nation; Preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
