Prvi koraci na prilično dugom putu ka 2001: Odiseji u svemiru napravljeni su marta 1964. godine, kada mi je Stenli Kjubrik pisao na Cejlon, uz reči da hoće da snimi nešto što bi se moglo nazvati “zaista dobrim” naučnofantastičnim filmom. Pošto mi je ta tema bila glavna preokupacija prethodnih 30 godina (ne računajući pauze zbog Drugog svetskog rata i Velikog koralnog grebena), pismo mi je, razume se, privuklo pažnju. Jedini Kjubrikov film koji sam do tada gledao bio je Lolita, u kojem sam veoma uživao, ali su sve češće stizale do mene i glasine o filmu Dr. Strejndžlav. Svakako bi vredelo razgovarati sa Kjubrikom; ipak, nisam sebi dopustio da se previše uzbudim, pošto sam iz dotadašnjeg iskustva znao da je stopa smrtnosti filmskih projekata oko 99 odsto.
Srećnim sticajem okolnosti, odmah potom sam svakako putovao u Njujork, ali sam pre polaska uspeo da pogledam Dr. Strejndžlav i obradovalo me je kad sam video da je opravdao kritike. Zato sam još nestrpljivije čekao da upoznam tvorca tako izuzetnog filma.
Kjubrik je na naš prvi sastanak stigao tačno na vreme i ispostavilo se da je prilično tih Njujorčanin (tačnije, stanovnik Bronksa) prosečne visine, u svojim ranim tridesetim. Bio je glatko izbrijan, iako je kasnije pustio gustu bradu. Glavni utisak koji sam stekao na tom prvom susretu - i još je isti - bio je da je to čovek neumorne, ispitivačke inteligencije, beskrajno radoznao o kosmosu. Kjubrik bi bio odličan naučnik; insistira na tome da razume kako sve funkcioniše, a nove ideje shvata skoro istog trenutka, ma koliko složene one bile.
Prvog dana smo razgovarali dobrih osam sati o naučnoj fantastici, Dr. Strejndžlavu, letećim tanjirima, politici, svemirskom programu i, naravno, o zamišljenom filmu. Predložio sam jednu od svojih kratkih priča, Stražar (The Sentinel), kao moguće polazište za svojevrsnu kosmičku sagu kakvu je Kjubrik imao na umu, a narednih mesec dana smo mozgali, u proseku po pet sati dnevno - u restoranima, kafeterijama sa automatima, filmskim kućama i umetničkim galerijama, privatnim stanovima i javnim parkovima. Osim beskrajnih razgovora, pratili smo i konkurenciju.
Prema mom mišljenju, bilo je ranije nekoliko dobrih - ili makar zanimljivih - naučnofantastičnih filmova. Među njima su, na primer, Pal-Hajnlajnov Odredište Mesec, Rat svetova, Dan kada je Zemlja stala, Stvor i Zabranjena planeta. Međutim, moja naklonost prema žanru možda me je činila popustljivijim od Kjubrika, veoma kritički nastrojenog prema svemu što smo gledali. Kada sam ga naterao da pogleda Stvari koje će doći, klasik H. G. Velsa iz 1936. godine, očajnički je uzviknuo: “Šta to pokušavaš da mi uradiš? Nikada više neću gledati ništa što mi preporučiš!”
Zahvaljujući tako podsticajnim neslaganjima, iz magle reči počele su da izranjaju konture mogućeg scenarija za film. Jedan od manjih operativnih problema bio nam je to što Kjubrik - od sad pa nadalje nazivan Stenli - najbolje funkcioniše u sitne sate i rano izjutra, dok ja verujem da nijedna razumna osoba nije budna posle deset uveče, a posle ponoći su to samo prestupnici. Međutim, Stenli se prema meni, generalno, uvek odnosio sa velikim uvažavanjem. Jedno od najdražih sećanja na naš njujorški period mi je ono kad je ispekao odrezak i poslužio mi ga uz komentar: “Džo Levin ovo ne radi za svoje pisce” - i ta tvrdnja je, siguran sam, savršeno tačna.
Nakon pet ili šest nedelja zajedničkog mamuzanja mozgova, delovalo je kao da imamo izvodljivu priču, pa su već i formalni ugovori bili pripremljeni. Stenli mrzi scenarija; mislim da bi, poput D. V. Grifita, radije radio bez njih kad bi to moglo. Ali morao je da ima nešto da pokaže MGM-u da bi znali šta kupuju; i tako je predložio da celu priču prvo napišemo u formi kompletnog romana.
Stenli me je smestio, sa električnom pisaćom mašinom, u svoju kancelariju u Central Park Vestu, ali sam se nakon jednog dana povukao u centar grada, u svoj prirodni ambijent, u hotel Čelzi. Povremeno bismo se sastajali i upoređivali beleške; u tom periodu zalazili smo u nebrojene ćorsokake i odbacili smo dovoljno ideja za desetine kratkih priča.
Stenli je imao zgodan trik da izvuče najbolje od mene. Kada bih napisao nešto što sam smatrao dobrim komadom proze, njegova uobičajena reakcija bila bi: “To je sjajno!” Ali dan, dva kasnije opušteno bi rekao: “Zar ne misliš da bi bilo bolje kada bi…?” Na kraju, kad bi završio, od prvobitne verzije ne bi ostalo ništa.
Naši razgovori su se obično odvijali u Kjubrikovom penthausu nedaleko od Leksington avenije, gde nas je dočekivala njegova šarmantna supruga Kristijan, umetnica sa kojom se upoznao dok je snimao Staze slave. (Ona je mlada Nemica u dirljivoj završnoj sceni filma.) Veći deo vremena na podu su bile tri - a često se činilo da ih je više - Kjubrikove ćerke, sa kojima je Stenli bio u procesu razmažavanja. Kao izrazito porodični čovek, društveni život mu je bio skroman i nerado je trošio vreme a da ga ne posvećuje poslu ili porodici.
On je i zaljubljenik u gedžete, tako okružen magnetofonima i kamerama - sve te uređaje često koristi. Sumnjam da čak i najžustriji fotograf-amater toliko slika svoju decu koliko to radi Stenli, obično sa Pen D poluformat fotoaparatom, što je donekle suprotno od Cinerama-Panavision 70-milimetarskog čudovišta kojim manevriše veći deo dana. Jednom mi je, sa odobravanjem, citirao Orsona Velsa: “Filmski studio je najbolja igračka koju je dečak ikada imao” (misao koju je Lin Jutang pre mnogo godina uopštenije izrazio: “Sve ljudske aktivnosti su neki oblik igre”).
Stenli voli da blago podbode primedbama izrečenim uz savršeno bezizražajno lice, pa da posmatra reakciju svoje žrtve; niko bez dobrog smisla za humor ne bi mogao da podnese da bude dugo u njegovom društvu. (I obrnuto je, pretpostavljam.) Kada je Ken Adams, koji je radio scenografiju za Strejndžlova i Goldfinger jedne večeri došao na večeru u elegantnom E modelu jaguara, Stenli je bacio pogled na blistavu pojavu i mrtvo ozbiljnog lica je ponosnog vlasnika pitao: “Da si mogao sebi da priuštiš da kupiš baš ono što želiš, Kene, šta bi stvarno uzeo?”
Jedna od retkih Stenlijevih ličnih idiosinkrazija je prilično preterivanje sa strahom od bolesti. Svako sa jačom prehladom može da očekuje da će biti tretiran kao neko sa uznapredovalim slučajem lepre i da će se sa njim razgovarati sa udaljenosti ne manjoj od pet metara. Ova blaga hipohondrija možda je povezana s njegovim interesovanjem za “produženje života”; mnogo pre nego što je ta tema postala popularna, Stenli je bio fasciniran idejom da se ljudi mogu podvrgnuti dubokom zamrzavanju i tako praktično učiniti besmrtnima. Povremeno smo raspravljali o tome; nije se slagao sa mnom da bi posledice po društvo bile skoro ravne katastrofi. Nadam se da je u pravu, jer je besmrtnost sada verovatno neizbežna.
(Kraj u narednom broju; Glif redakcija; izvor: The Vulture; preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
