Amerika, circa sada. Stvari, uglavnom čudne već neko vreme, postaju još čudnije. Predsednik Sjedinjenih Država je zauzet preuređivanjem Bele kuće i odlučan u nameri da kupi Grenland. Novi čudesni lek topi kilograme. Unutrašnjim poslovima sve više upravlja nov politički entitet nejasnog statusa, ali gotovo neograničenih ovlašćenja: DOGE, odnosno Department of Government Efficiency (Ministarstvo za efikasnost vlade), koje je osnovao milijarder sklon neobičnim vidovima prevoza - raketama, Cybertruckovima, Hyperloopovima. Desetine miliona ljudi, sledbenici tajanstvene ličnosti poznate samo po slovu “Q”, veruju da su mnogi državni lideri uključeni u globalni lanac trgovine decom i seksualnim robljem, koji će jednog dana biti uništen u sveobuhvatnom, pročišćujućem događaju zvanom The Event.
Psi koji govore, neobična vozila, teorije zavere, glupi akronimi - izgleda da život imitira kultnu prozu, i negde usput naša stvarnost počela je da liči, zapanjujuće precizno, na sabrana dela Tomasa Pinčona. To nije baš dobra vest, što bi i njegovi najodaniji čitaoci priznali. Tokom šezdeset dve godine - počev od 1963, kada je objavio roman V., i deset godina kasnije, kada je izašla Duga gravitacije (Gravity’s Rainbow) - Pinčon nam je nudio svetove slične našem, samo čudnije i sa više bezakonja, bilo u pogledu kriminala, bilo u pogledu fizike. U njegovim romanima vlada atmosfera tajnovitosti i obmane; ulozi su uvek ogromni, ali i pomalo smešni - a mogućnost nasilja epskih razmera često je ispaljena pravo u vas, ponekad i bukvalno, u Verner fon Braunovom smislu. Ocene njegovih knjiga variraju, ali jedno je sigurno: niko nikada nije poželeo da živi u svetovima koje one prikazuju.
Pa ipak, evo nas - i evo Senovitog tiketa (Shadow Ticket, izdavač: Penguin Press), Pinčonovog prvog dela posle dvanaest godina. Iako ima osamdeset osam godina, njegov um, sudeći po ovoj knjizi, nije nimalo otupeo; i dalje je panoptičan, uzbudljiv, apstraktan, sklon rastrojstvu i, na sreću ili nesreću, neobuzdan. Ali ako mu moć nije oslabila, nije ni fokusirana: čak i ako zažmurite, teško je reći da li je Senoviti tiket komentar na naše doba, ili, uopšte, više komentar od, recimo, Duge gravitacije, objavljene pre pola veka.
To će razočarati one čitaoce koji su se nadali da će Pinčon konačno pružiti vatreni odgovor na naše sumorno pinčonovsko doba, ali to i nije pravi problem. Književnost nema obavezu da reaguje na svoje vreme; zapravo, u najboljem slučaju ona to često i ne čini - zato se “bezvremeno” i smatra tako uzvišenim, iako izlizanim, komplimentom. Ipak, to otvara jedno pitanje: ako naš glavni bard paranoje, velikih zločina i “dubokih država”, čovek koji je najtemeljnije opisao neobičan spoj pokvarenosti i apsurda u onima koji žude za moći - ako on nije iskoristio ovo političko vreme da napiše satiru, priručnik za preživljavanje, poslednji čin ili makar “Jel’ sam vam rekao” - šta je onda došao, posle tako duge tišine i verovatno poslednji put, da nam kaže?
Radnja romana Senoviti tiket smeštena je u 1932. godinu, u jeku Velike depresije i poslednjih dana prohibicije, mada se čini da niko u knjizi ne oskudeva ni u novcu ni u alkoholu. Prva polovina odvija se u Milvokiju, gde je neformalna moć podeljena između italijanske mafije, koja se preliva iz obližnjeg Čikaga, i dugovečne nemačke zajednice, čiji je znatan deo sve više pod uticajem političke zvezde u usponu u svojoj domovini, Adolfa Hitlera.
Naš junak, međutim, nije lojalan nijednoj strani, što se može naslutiti već iz njegovog imena - Hiks Mektagart. Poput Doka Sportela iz Skrivene mane (Inherent Vice) i Lua Basnajta iz Protiv dana (Against the Day), koji se, ostareo ali nepokoren, pojavljuje i u ovom romanu, Hiks je klasični tip hardboiled detektiva mekog srca. Nekadašnji rasturač sindikata, koji je “rasturanje” shvatao dovoljno bukvalno da je mnogim radničkim aktivistima pustio krv, do trenutka kada ga upoznajemo toliko se preobratio da je gotovo budista, i skoro porodičan čovek: ima neku vrstu devojke, pevačicu u baru po imenu Ejpril Randaco (upoznali su se jer je Hiks, uprkos svojoj volovskoj građi, izvanredan plesač svinga), i pomoćnika koji mu je ujedno i svojevrsni posinak - dobrodušnog maloletnog delinkventa po imenu Skit Viler. Ima i stalan posao u detektivskoj agenciji Unamalgamated Ops, gde - eto opet te mekoće - uglavnom prihvata beznačajne klijente čija je očajnost obrnuto srazmerna mogućnosti da mu plate.
To nervira njegovog šefa, koji bi voleo da ga pošalje na drugačiji slučaj - ili, kako se to u branši zove, na drugi “tiket”, nazvan po formularima koji prate novi zadatak. Ovaj put reč je o nestanku poluskandalozne mlade naslednice Dafne Eirmont, ćerke Bruna Eirmonta, tajkuna mlečnih proizvoda - ipak smo u Viskonsinu, sećate se? - toliko beskrupuloznog i zloglasnog da ga zovu Al Kapone sira. Samog Bruna već odavno nema, nestao je pre nekoliko godina kada su stvari u mlečnoj podzemnoj industriji počele da bivaju previše usijane. Sada je i Dafne, nesrećno verena, pobegla sa Hopom Vingdejlom, klarinetistom iz benda Klezmopolitans, pa su njena majka i budući muž unajmili Unamalgamated Ops da je pronađe i vrati kući.
To bi samo po sebi bilo dovoljno da pokrene zaplet - ali ovo je Pinčonov roman, pa zašto imati jedan razlog da junak krene na put kad može imati četiri? Negde drugde u Milvokiju neko je digao u vazduh kamion lokalnog krijumčara alkohola, a Hiks saznaje da policija planira da za to optuži njega. Nedugo potom otkriva da ga Ejpril vara sa lokalnim mafijašem po imenu Don Pepino Infernači, koji nije poznat po viteškom ophođenju sa suparnicima u ljubavnom životu. U međuvremenu, agenti FBI-ja, nakon što su zaključili da Hiks nije ni boljševik ni nacista, žele da ga regrutuju za službu otadžbini, što bi moglo značiti borbu protiv Hitlera, ali i sabotiranje političke karijere Frenklina Delana Ruzvelta, zajedno sa svima “koji su levo od Herberta Huvera”. Ako ne želi taj posao, ljubazno mu poručuju, uvek mu se može naći mesto u saveznom zatvoru u Džordžiji.
Ono što Hiks najviše želi, suočen sa svim ovim višestrukim pretnjama po život i slobodu, jeste da ubedi Ejpril da pobegne s njim, da zajedno stopiraju od Viskonsina do ko zna gde, kao par beskućnika iz doba Depresije, izvan domašaja svakog ko im želi zlo. Umesto toga, nevoljno pristaje da ode u Njujork da potraži Dafne, računajući da će se stvari ohladiti tokom njegovog kratkog boravka van grada. Avaj, do tada je naslednica mlečne imperije već napustila zemlju, a naš detektiv dolazi svesti tek nakon što ga neko “počasti” Miki Finom, na brodu koji plovi Atlantskim okeanom ka istoku. Ubrzo, Milvoki zamenjujemo razrušenim fragmentima nekadašnje Austrougarske, od Budimpešte pa sve do Karpata, dok se Hiksova potraga za Dafne polako pretvara u nešto drugo, u senoviti tiket iz naslova, potragu za drugim stvarima i ljudima, jednim, dvoje, šest miliona njih, onima koji su nestali ili će uskoro nestati.
Podrazumeva se da preskačem gotovo sve. Kao što svako ko je ikada pisao o Pinčonu zna, njegove knjige je gotovo nemoguće sažeti - delom zato što zaplet, sam po sebi, retko kada deluje kao suština, a delom zbog same količine stvari koje se dešavaju, čak i u relativno kompaktnom romanu poput Senovitog tiketa, koji je znatno kraći od svih prethodnih osim Objave broja 49 (The Crying of Lot 49). Zbog ambicije i maksimalizma, Pinčona često porede sa Melvilom, i sa Nabokovom zbog ljubavi prema jezičkim igrama i artificijelnosti, ali njegov najbliži umetnički srodnik zapravo je Hijeronimus Boš. Svaki njegov roman je svojevrsna “Bašta zemaljskih užitaka” - pretrpana likovima istovremeno realističnim i fantastičnim, od kojih se mnogi moralno upitno ponašaju, a svi oni, pretpostavlja se, u službi su nekog višeg, ali beskrajno diskutabilnog organizacionog principa. Za čitaoca, veliki deo estetskog doživljaja pri susretu sa oba umetnika leži upravo u prisustvovanju toj bujici detalja, beskrajno raznovrsnim izdancima tehničkog majstorstva i neiscrpne imaginacije.
Raskošno oblikovane minijature javljaju se u svakom mogućem obliku: kao likovi, motivi, rekviziti, okruženja, scene. Tu je bar u Budimpešti čija bizarna, nasilnička klijentela podseća na kantinu iz Ratova zvezda. Tu je i podmornica iz Prvog svetskog rata koja nekako klizi ispod jezera Mičigen sve do Hrvatske, kojom njen kapetan, posle primirja, upravlja i koja dobija nove i tajnovite namene. Mogla bih nastaviti - kao što to čini i sam Pinčon - nezaustavljivo i gotovo manično. U jednom trenutku, u restoranu gde se Hiks i Tesalija sastaju, vidimo “drame za ručkom koje prolaze poput oluja, pite u staklenim vitrinama koje polako gube svoju jutarnju privlačnost, majstore roštilja koji obavljaju razne poslove dok ono što prevrću u vazduhu rotiraju s jednog kraja na drugi” - to je, naravno, sam autor koji sebi daje lukavi cameo, siguran da može raditi deset stvari odjednom i ipak uhvatiti omlet u padu.
I ponekad mu to zaista uspeva. Prva stranica Senovitog tiketa je majstorska lekcija iz veština koje mnogi pisci nikada ne savladaju: ton, ritam, tempo, način da se lik utemelji, narativna mašina pokrene, čitalac ubedi u šest pasusa ili manje da pisac zna šta radi. Veći deo knjige pokreće dugi, brzi dijalog, a Pinčonov sluh za prirodan razgovor je besprekoran. (“Vi tamo u Šorvudu, skroz druga poreska klasa, jel da?”) Njegov smisao za humor je, doduše, znatno nesigurniji - Senoviti tiket nije prvi njegov roman sa pubertetskim forama o smegmi - ali kada pogodi, pogađa u centar. Jedan lik ima svinju kao duhovnu životinju. Drugi opisuje lučki grad Rijeku kao “Milvoki Jadrana”. Al Kapone sira, susrevši pravog Al Kaponea, pita ga: “A ti si Al Kapone čega tačno?”
Od samog početka, Pinčon je svoje čitaoce stavljao u položaj svojih likova, ohrabrujući nas da u njegovim knjigama vidimo skrivena značenja i opskurne veze - i tako, kako stranice odmiču, postajemo sve paranoičniji.
Što se tempa tiče, Senoviti tiket čita se kao jedan od svojih podzapleta, o motociklističkom krugu Trans-Trianon 2000, dugačkom dve hiljade kilometara koji prolazi kroz sporne teritorije centralne Evrope, punom brzine i brujanja motora. Neuobičajeno za Pinčona, knjiga se nikada ne zaustavlja da istraži neku oblast nauke, matematike ili filozofije, a trenuci kada usporava dovoljno da čitalac zaista osmotri svet oko sebe su retki - prava šteta, jer kad to poželi, Pinčon zadivljujuće ume da nam prikaže svet. Evo jednog primera: nacistički punkt maskiran u kuglanu na periferiji Milvokija, dok zimska noć u Viskonsinu svetli kilometrima unaokolo od neonske reklame.
Tu je Pinčon manje Boš, a više Edvard Hoper - tera nas da osetimo scenu tako što nas primorava da je vidimo: noć i neonsko svetlo, nalet usamljenosti, opasnu električnu ivicu. Ipak, u celini, autor ne teži da kod čitaoca izazove osećanja. (Sjajan izuzetak od tog pravila je Mejson i Dikson (Mason & Dixon), jedini njegov roman koji nije samo briljantan, već i vođen likovima, tematski lucidan i duboko dirljiv.) Njegov uobičajeni žanr je farsa - likovi su uvek podređeni apsurdnim situacijama u kojima se zatiču - a uobičajeni modus je stripovski: u punoj boji, ali dvodimenzionalan. U jednom trenutku neko Hiksu na ulici u Milvokiju gurne u ruke pravu bombu, koju on jedva uspe da baci u zaleđeni deo jezera Mičigen pre nego što eksplodira; kasnije, par špijuna beži od gotovo sigurne smrti u Transilvaniji penjući se uz užad cepelina koji upravo uzleće. U oba slučaja gotovo da možete videti one štamparske tačkice i oblačiće sa replikama. A emocionalni registar knjige takođe ostaje u stripovskom svetu: dobri momci su neuništivi, loši su zlokobni, ali ne i zastrašujući.
Neko vreme sve to deluje sasvim zabavno - Elmor Leonard susreće Stena Lija, što je neka vrsta Technicolor noara. Ali što više odmičemo u Senovitom tiketu, to on, kao i mnogi Pinčonovi kasniji romani, sve više počinje da pati od prisustva svojih prethodnika. Uzmimo, na primer, podzemni svet sira, oblast kriminala toliko do srži pinčonovska da deluje kao samoparodija. U čijoj bi se još prozi moglo naći dogovaranje cena na Berzi sira u Viskonsinu, razbojnici koji upadaju u mlekare uzduž i popreko Američkog koridora sira, bezbrojni podmukli prodavci lažnog ementalera i grijera?
Još važnije: šta sve to uopšte radi u ovom proznom delu? Od samog početka, Pinčon je svoje čitaoce stavljao u položaj svojih likova, ohrabrujući nas da u njegovim knjigama vidimo skrivena značenja i opskurne veze - i tako, kako stranice odmiču, postajemo sve paranoičniji. Sigurno, pomislićemo, mora da ovaj sir ima neko dublje značenje - možda čak, kako Pinčon i sam nagoveštava, “nešto više geopolitičko, neko veliko suprotstavljanje između sila zasnovanih na siru, odnosno kolonijalnih sila, pre svega severozapadne Evrope, i ogromnog, prepunog bez-sirnog prostranstva Azije”. Ili je možda Pinčon, koji je u Mejson i Diksonu zamalo ubio jednog od naslovnih junaka džinovskim kolutom glostera, zapravo ono što bismo mogli nazvati netolerantan na laktozu. Ili je, možda, jednostavno pomislio da bi bilo smešno pisati o velikom siru među velikim sirevima.
Savremeni život je, po njegovom mračnom shvatanju, potpuno pod kontrolom kapitalizma i tehnologije - sila koje neumoljivo razaraju ljudsku dušu.
Vaš apetit može biti drugačiji, ali meni, posle devet romana, sve to razbijanje kodova i slaganje slagalica više nije uzbudljivo. Isto važi i za ostale ukrase Pinčonovog stila: čak i trikovi od sedamdeset miliona su i dalje samo trikovi, a mnogo toga što je nekad u njegovom opusu delovalo duhovito sada deluje zamorno. U Senovitom tiketu ćete naći bezbroj primera intertekstualnosti, uključujući i standardnu LP kolekciju pesama - Midnight in Milwaukee, Bye-Bye to Budapest. (Bu, hu, huuu-dapešt, nariče pevač.) Naći ćete goleme. Naći ćete duhove. Naći ćete, ako se potrudite da istražite, stvarne bizarnosti iz prošlosti koje deluju kao da ih je Pinčon sam izmislio - među njima Klaru Rokmor, poznatu sviračicu teremina, i rendgen-aparat u prodavnici obuće koji je služio za “preciznije merenje”, a koji ne samo da je zaista postojao već ga je proizvodila jedna kompanija iz Milvokija. Naći ćete i pomenute čudne vidove prevoza: onu oteti podmornicu, jedan autožir, ogromni motocikl napravljen da primi trojicu nemačkih mađioničara - Šnukija, Ditera i Hajnca, koji zajedno zvuče kao advokatska kancelarija iz Minesote. I, neizbežno, naći ćete likove s još bizarnijim imenima: dr Sumpskot Voub, pomoćnik specijalnog agenta T. P. O’Grizbi, poznati iluzionista, ili možda pravi mag, Zoltan fon Kis. (Što se tiče našeg skromno imenovanog junaka, Hiksa Mektagarta, on je, pretpostavlja se, dobio ime po Dž. M. E. Mektagartu, uticajnom britanskom filozofu koji je zastupao pomalo pinčonovska uverenja da je vreme iluzija i da je ljudska duša, povezana ljubavlju s drugim dušama, osnovna jedinica stvarnosti.)
Ta galama koju pravi one-man-band nikada ne utihne, ali se muzika pri kraju Senovitog tiketa znatno zamrači. Zarobljen u egzilu, Hiks se upušta u vezu s mađarskom lepoticom na motoru, ali čezne za Milvokijem, gde vazduh miriše na pečene kobasice, gde se u daljini čuje harmonika i gde “život retko bude ozbiljniji od toga da je neko nekome ukrao ribu”.
Nerazumljivi delovi nisu ništa novo kod Pinčona, ali obično iz te mutnoće zablista jasan pogled na svet. Savremeni život je, po njegovom mračnom shvatanju, potpuno pod kontrolom kapitalizma i tehnologije - sila koje neumoljivo razaraju ljudsku dušu. Oni koji to shvate skloni su paranoji, što ih čini nepoverljivima i usamljenima, dok oni koji pokušavaju da od toga profitiraju tonu u izopačenost. Taj sistem ne možete pobediti, ali mu se ne smete ni priključiti, pa je jedina opcija pokušati da nekako umaknete njegovom dometu. Zato Pinčona privlače skitnice i odmetnici, granični prostori i skriveni svetovi, poput Zone u Dugi gravitacije i unutrašnjosti šuplje Zemlje u Mejsonu i Diksonu i Protiv dana.
Na obrise tog pogleda nailazimo i u Senovitom tiketu, gde kapitalizam pita Got Milk, sir je radioaktivan (zaista), a begunce privlače čudni džepovi slobode, uključujući tajni indijanski rezervat (“spomenut samo jednom, u dodatku nepostojećeg ugovora”) i onu odmetnutu podmornicu (“zatvoreni prostor prefašističkog prostor-vremena”). Ali ta vreća natrpana svakakvim delovima - sirnim baronima, nacistima - nikad se ne sastavi u celinu, a stare opsesije ne dobijaju novu snagu. U Pinčonovim najboljim delima, njegovu turobnost osvetljava i olakšava širina njegove vizije i nežnost prema njegovim manjkavim, smelim, dobronamernim, potpuno nadjačanim junacima. Po završetku tih knjiga, možda nam detalji nisu sasvim jasni, ali nam ostaje uverenje da je ceo taj divlji svet stvoren da bi nas nečemu naučio - što je, u suštini, sama ljudska sudbina.
Ništa slično ne prati završetak Senovitog tiketa. Knjiga se završava pismom Skita Vilera, onog sporednog lika koga smo poslednji put videli pre sto sedamdeset pet stranica, koji piše svom nekadašnjem mentoru da kreće da putuje vozovima ka zapadu sa svojom dragom, kao što je Hiks nekada želeo da pobegne iz grada s Ejpril. Revolucija koja je rekonfigurisala Ameriku se ne pominje. Ako Skita to zanima, on to ne pokazuje; on se samo raduje što će uhvatiti sledeći voz.
Da li je taj odlazak u zalazak sunca ironija, komentar, kao u Mejsonu i Diksonu, o zlu koje je Amerika počinila omamljena širenjem ka zapadu? Ili je to ono što je Hiks trebalo da učini mnogo zapleta ranije - da pobegne od sila koje pokušavaju da ga kontrolišu tako što će pobeći s voljenom ženom? Ili je to samo Pinčon koji se okreće u sedlu da mahne na rastanku? Ko to zna. Tiket, senka tiketa, Senoviti tiket: sve to ostaje nerazrešeno, ostavljajući nas s trajnom nadom Pinčonovog univerzuma - da sve u njemu ima neko značenje. Samo, u jednom trenutku, značenje koje je dovoljno zagonetno postaje nerazlučivo od potpunog odsustva značenja.
(Glif redakcija; Izvor: newyorker.com; prevod: Danilo Lučić)
Bonus video:
