(Barbara Hana: “Jung: život i djelo”, prevod Kristina Bojanović, CID, Podgorica, 2025)
O jednom od najuticajnijih savremenih mislilaca i najvećih psihologa u celokupnoj istoriji - Karlu Gustavu Jungu, do sada je napisano nekoliko desetina biografskih knjiga. Među ovim knjigama posvećenim njegovom životu i radu, po obuhvatnosti, sistematičnosti i prodornosti izdvaja se knjiga Barbare Hane, Jungove učenice, dugogodišnje saradnice, bliske prijateljice i uglednog predavača na Institutu Karl Gustav Jung.
Prednost njene knjige Jung: život i djelo u odnosu na mnoge druge biografe je što je Junga lično i veoma dobro poznavala, družeći se i sarađujući sa njim više od tri decenije. Svoje viđenje ovog znamenitog psihologa ona je izgradila ne samo na osnovu svima dostupnih njegovih dela, pisama, intervjua itd., nego i na osnovu slušanja njegovih predavanja, seminara, rasprava u Psihološkom klubu, namenjenih užem krugu ljudi. Najzad i najvažnije, njen izvor dragocenih saznanja o Jungovom intimnom duševnom i duhovnom životu, njegovim planovima, dilemama, unutrašnjim sukobima, snovima i maštanjima, bili su njihovi prisni razgovori u četiri oka. Njen važan motiv bio je i da pruži što objektivniju sliku Jungove ličnosti i njegovog života, a to znači da demantuje glasine o prirodi njegove veze sa Toni Volf i zlurade tračeve da je Jung podržavao naciste.
Život, samospoznaja i psihološki uvidi
Kada je reč o Jungovom životu, onda je važno na početku napomenuti da je za njega uvek bio važniji onaj subjektivni, unutrašnji život, nego objektivan, spoljašnji život u fizičkoj i društvenoj realnosti. Značajniji su Jungu njegove dileme, unutrašnji sukobi, snovi i vizije, nego događaji u spoljašnjem svetu, njegovi uspesi i neuspesi u školi, na fakultetu, napredovanje u karijeri, sticanje statusa, slave itd. Upravo sledeći ovaj Jungov stav, Barbara Hana hronološki izlaže njegovu životnu priču, ali naglasak stavlja na unutrašnja zbivanja, na misli, emocije, brige, kao i na preobražaje ličnosti.
Za razumevanje ličnosti Junga važan je njegov rani odnos sa roditeljima. Majka mu je bila pronicljiva, topla žena, ali emocionalno nestabilna, koja je više puta boravila u bolnici, što je za malog Karla uvek bio stres zbog odvajanja (uznemirenost, anksioznost, noćne more, gušenje, ekcemi). Otac, protestantski sveštenik, je bio dobar, tolerantan, obrazovan čovek, ali nesiguran u svojoj veri, razočaran i slab.
U ranom detinjstvu Jung je imao neke mistične snove i vizije. Pre navršene četvrte godine sanjao je kako je u jami na livadi naišao na podzemno falusoidno božanstvo kako sedi na zlatnom prestolu. Glas odozgo ga je upozorio: “To je ljudožder!” Taj san ga je okupirao celog života, jer tada je prvi put, intuitivno, nedovoljno jasno shvatio da je ovo htonsko božanstvo zapravo mračna strana Boga o kojoj se ćuti. Ovaj čudesni, nimalo dečji san bio je zapravo Jungova inicijacija u svet tame, u mračni, nesvesni svet psihe.
Kasnije, u doba puberteta imao je bogohulnu viziju kako Bog koji sedi na prestolu visoko na nebu i brutalno, svojim izmetom ruši katedralu u Bazelu. Ovo bolno otkriće da Bog može biti zastrašujući, sirov i surov, bila je za dečaka Karla ona “srećna rana” (felix culpe), koja mu je donela olakšanje u duši, jer je dugo pre toga to saznanje bilo potisnuto, nesvesno.
Još kao dečak, Jung je osećao da su u njemu dve ličnosti, ličnost br. 1, dečak koji je bio prilično neprilagođen i usamljen, i ličnost br. 2, vanremeni, uravnoteženi mudri čovek. Tek mnogo kasnije, shvatio je da je zapravo u sebi samome intuitivno spoznao svoj svesni ego (ličnost br. 1) i u velikoj meri nesvesno, bezvremeno, božansko Sopstvo (ličnost br. 2).
S obzirom da je kao dečak bio veoma introvertan, nedruštven, otuđen od vršnjaka, obuzet svojim mislima, sklon samoposmatranju, sanjarenjima i fantazijama, neuspešan u matematici, Jung nije voleo da ide u školu. Tek kasnije, na studijama medicine pokazao je svoje intelektualne sposobnosti, radoznalost, strast za saznavanjem, kao i besedničke sposobnosti.
Na studijama medicine otkrio je da je psihijatrija, oblast koja spaja prirodne i duhovne nauke, pravo polje za njegova istraživanja normalnog i patološkog ljudskog uma. Po završetku studija zaposlio se na uglednoj univerzitetskoj psihijatrijskoj klinici Burghelcli u Cirihu kao asistent slavnog Eugena Blojlera, direktora klinike, koji je podsticao i podržavao Jungovo stručno i naučno napredovanje. Na podsticaj Blojlera, koji je tvorac pojma šizofrenija, Jung je istraživao i lečio ovo teško duševno oboljenje, a takođe, na njegovu sugestiju, bavio se ispitivanjem pacijenata pomoću Testa asocijacija reči (TAR).
Na klinici Burghelcli Jung je 1905. osnovao Laboratoriju za eksperimentalnu psihopatologiju. Iste godine je postao i viši lekar na klinici, kao i predavač na Univerzitetu u Cirihu.
Na ličnom planu, značajna promena u Jungovom životu bila je ženidba sa Emom Raušenbah (1903), ćerkom jednog od najbogatijih švajcarskih industrijalaca, koju je slučajno upoznao sedam godina ranije kao devojčicu od četrnaest godina, i odmah je znao da će mu to biti žena. Kasnije, ona mu je postala saradnica i važan član njegovog analitičkog kružoka. Senka u njihovom dugogodišnjem skladnom braku pojavila se 1911. godine kada je kod njega na analizu došla Antonija (Toni) Volf, mlada i veoma inteligentna devojka, koja ga je opčinila i sa kojom je ostao u prisnoj vezi sve do njene smrti. Ova njihova veza bila je javna tajna u analitičkim krugovima, a Jung je nije krio ni od svoje žene, kojoj to naravno nije prijalo, ali se pomirila sa sudbinom.
Na profesionalnom, ali i na ličnom planu, najznačajniji događaj u Jungovom životu je bio kada je 1906. uspostavio prijateljsku vezu sa Sigmundom Frojdom, sa kojim je blisko sarađivao narednih šest godina. O ovom višestruko značajnom odnosu, kao i raskidu sa Frojdom, koji je imao krupne posledice po Jungov lični i profesionalni život i rad, biće reči nešto kasnije. Posle razilaženja sa Frojdom i odvajanja od psihoanalitičke doktrine, nastaju stvaralački izuzetno plodne godine (1912-1921) izgradnje vlastite veoma složene Jungove teorije - analitičke ili kompleksne psihologije.
Jung se 1934. u doba uspona nacizma, našao u delikatnoj situaciji kada su ga članovi Međunarodnog opšteg medicinskog društva za psihoterapiju u kojem su Nemci zauzimali glavne funkcije, molili da prihvati funkciju predsednika i time spase jevrejske članove. Jungova teška moralna dilema je bila “da li da spasavam psihoterapiju i lekare ili svoju kožu?”. U zlo doba prihvatio je mesto predsednika, što je izazvalo brojne oprečne komentare i ostrašćenu polemiku, koja traje čak i danas.
S posebnom toplinom, nežnošću i iskrenim divljenjem, njegova saradnica i prijateljica Hana, opisuje poslednje godine Jungovog života, kao i nastanak nekih od njegovih kapitalnih dela posvećenih alhemiji. Ona ukazuje da je zbilja dirljivo koliko već ostareli i bolesni Jung intenzivno brine o sudbini savremenog sveta i nastoji da spreči katastrofu čovečanstva.
Jung, Frojd i suočavanje sa nesvesnim
Priča o Jungu i Frojdu je dugačka i složena. Ovde ćemo je samo ukratko izložiti, koliko je neophodno za razumevanje nastanka i razvoja Jungove originalne teorije.
Jung, impresioniran Frojdovim revolucionarnim otkrićima i idejama iznetim u Tumačenju snova o nesvesnom, potiskivanju i analizi snova, stupa 1906. u prepisku s njim i šalje mu svoju knjigu Studija asocijacija reči (1904), koja je takođe posvećena istraživanju potisnutog. Sledeće godine u martu on odlazi kod Frojda u Beč, kada su u izuzetno živom, srdačnom i dugom razgovoru proveli čak trinaest časova! Bio je to epohalni susret dva gorostasa psihologije. Uvažavanje dva velika psihologa bilo je obostrano. Frojd je Junga video kao svog naslednika i princa, prestolonaslednika psihoanalitičkog pokreta, a Jung Frojda kao dostojnog poštovanja, moćnog duhovnog oca. Utemeljitelj psihoanalize, spremao je Junga za svog naslednika i vođu psihoanalitičkog pokreta. Na njegov predlog, po osnivanju Međunarodnog udruženja za psihoanalizu (1910), Jung postaje njegov prvi predsednik.
Posle ličnog upoznavanja Frojda, Jung je, uprkos velikim otporima medicinara, srčano, sa entuzijazmom i umešnošću branio Frojda i njegovo učenje o nesvesnom, mehanizmima odbrane, neurozi i psihoterapiji. Postao sam, kaže Jung, “otvoreno Frojdov vojnik i borio sam se njega”.
Ali od samog početka upoznavanja sa psihoanalizom, Jung je imao neke sumnje, pre svega u Frojdovu teoriju seksualnosti (posebno u shvatanje Edipovog kompleksa) i njen veliki eksplanatorni potencijal, ali to svoje neslaganje je prećutkivao zarad održavanja dobrog odnosa sa Frojdom.
U Jungovom umu uobličila se ideja o postojanju kolektivnog nesvesnog, najdubljeg i najmračnijeg prostora ljudske psihe, koji čini temelj celokupne ličnosti. U njemu je pohranjeno duhovno iskustvo hiljade generacija naših predaka. A njegove strukturne i dinamičke gradivne jedinice čine arhetipovi koji predstavljaju nasleđene, univerzalne obrasce mišljenja, osećanja i delanja. Oni su urođeni i nevidljivi okviri celukupnog našeg iskustva, koji se ispoljavaju u vidu emocijama nabijenih simboličkih slika u mitovima, bajkama, simbolima, snovima i vizijama.
Jung se dugo i mučno kolebao da li da, istine radi, objavi knjigu Simboli preobražaja libida (prvi deo, 1911) po cenu žrtvovanja dragocenog prijateljstva. Slutio je da će objavljivanje ovog dela dovesti do neminovnog sukoba i bolnog raskida sa Frojdom, a još uvek je bio snažno emocionalno vezan za svog duhovnog oca. Najzad je prelomio. “Baš kao što je žrtvovao svoju akademsku karijeru za Frojda… tako je sada žrtvovao Frojdovo prijateljstvo iz potpuno istog razloga”, piše Hana (str. 103-104). I zaista, Frojd je s negodovanjem reagovao na Jungove ideje iznete u prvom delu, ali njegova negativna reakcija je dostigla kulminaciju i njihov odnos je nepovratno narušen kada se sledeće, 1912. godine pojavio i drugi deo knjige. Otac psihoanalize nije mogao da prihvati da seksualnost osim svoje biološke, nagonske prirode ima i duhovni, mitološki i religijski aspekt. Tačka teorijskog razlaza bilo je neslaganje oko razumevanja incesta, što je bitno za ključni Frojdov pojam - Edipov kompleks. Frojd je incest tumačio doslovno, kao isključivo seksualnu pojavu, dok je Jung ukazivao na njegovo dublje duhovno, religiozno, mitološko značenje.
Jung je konačno sa žaljenjem shvatio da mora da se odvoji od Frojda i da krene vlastitim putem, da sledi svog dajmona. Voleo je Frojda i silno je patio što mora da ga napusti, ali nije mogao više da ostane u tesnim okvirima psihoanalize. Godine 1913. Jung je prekinuo prepisku i svaki lični kontakt sa Frojdom. Ovaj raskid Frojd je doživeo kao izdaju “nevernog sina”, osećao je gorčinu, ali ga je podneo stoički, jer su ga pre toga već napustili bliski saradnici Adler (1911) i Štekl (1912). Jung je ovaj raskid sa svojim mentorom doživeo izuzetno teško i bolno, jer su ga tada žigosali kao “mistika” i napustili prijatelji, kolege, pa je ostao izolovan, bez potpore, potpuno sam sa svojim idejama. To je kod njega dovelo do višegodišnje, najteže, najdublje i najbolnije životne krize koja će potrajati šest godina, sve do 1919.
Bolan raskid sa svojim duhovnim učiteljem bilo je Jungovo najveće životno iskušenje, veliki udarac usled koga je izgubio tlo pod nogama i postao pometen, ustrašen i zbunjen.
Krajem jula 1914. dobio je poziv od Britanskog lekarskog društva da u Aberdinu održi predavanje “O značaju nesvesnog u psihopatologiji”, a u agvustu je izbio Prvi svetski rat. Shvatio je da mora da se uhvati u koštac sa svojim nesvesnim, da razume svoje čudne snove, fantazije i vizije kako bi izbegao da bude njihova žrtva, a tako bi i prevladao svoju krizu i duševnu pometnju.
Ali taj udarac sudbine koji ga je celog potresao do temelja, istovremeno je bio i signal početka mučnog i blagoslovenog procesa samoosvešćenja i samoostvarenja individualnosti. Ovaj spontani, prirodni proces tegobne samospoznaje vlastite psihe, osobito nesvesne, tokom koga ograničeni ego, postepeno svoje privilegovano mesto prepušta besmrtnom Sopstvu, koje je istinsko središte celokupne psihe, Jung je nazvao individuacijom. Po njemu, individuacija je traganje za svojom osobenom suštinom, za jedinstvenošću i celovitošću ličnosti. Ovo traganje podrazumeva suočavanje sa arhetipovima i integrisanje arhetipskih figura Persone, Senke, Anime/Animusa na putu ka ucelovljenju i povezovanju sa “nečim beskonačnim” što uzdiže i osmišljava život.
Kada je prebrodio svoju najveću životnu krizu usled odvajanje od Frojda, Jung je počeo da stvara svoje delo. Čitav njegov docniji rad, sva njegova najvažnija dela bila su zapravo uobličavanje, razrada tog sirovog materijala, koji je u godinama krize potekao kao vulkanska lava iz nesvesnog i pretio da ga preplavi i razori mu um.
Ljudi u dubokoj starosti ne brinu mnogo o tome šta će biti sa čovekom u budućnosti, ali Jung je upravo tada bio najviše zabrinut jer je bio svedok čak dva svetska rata i savremenik novog “hladnog rata”, koji je pretio totalnom katastrofom. Njegov esej Sadašnjost i budućnost upravo je posvećen brizi “šta će donijeti budućnost?”. U vremenu “ispunjenom apokaliptičnim slikama univerzalnog uništenja”, on se pita: “Šta će se uopšte dogoditi sa našom kulturom, našim ljudskim bitisanjem, kada počnu da se rasprskavaju hidrovodonične bombe ili ako se duhovni i moralni mrak državnog apsolutizma proširi iznad Evrope?”
Upozorenja i opomene
Jung je poput starozavetnih proroka opominjao svoje savremenike. Danas su, grmeo je, duševne bolnice sve više pune, a crkve sve praznije, dok šizofrenija postaje planetarna bolest. Savremeni čovek, koji živi u doba pometnje, duhovne zbrke, ima izopačenu ideju da može na lak način, prečicom, uzimanjem droga da dođe do prosvetljenja, do širih duhovnih vidika i samospoznaje, do vlastitog Jastva, umesto tegobnim putem individuacije koji zahteva napor, hrabrost i suočavanje sa svojim nepoznatim bićem, upozoravao je Jung.
Čovek savremenog doba poriče svoje arhetipske korene, prezrivo odbacuje svoje nagonske težnje, imaginaciju i mitske temelje svog bića. Kao rezultat toga imamo danas intelektualnog varvarina, tehnološkog divljaka, vizionarski je upozoravao Jung svoje savremenike pre više od sedamdeset godina. Šta li bi on rekao tek danas, u doba dominacije računara, mobilnih telefona i visoko razvijene digitalne tehnologije, koja neselektivnom i prekomernom upotrebom algoritama u svim oblastima sve više zarobljava, usamljuje i zaglupljuje čoveka, umesto da ga čini slobodnijim, saosećajnijim i mudrijim? Svako društvo i svaka kultura počiva na određenim mitskim pričama, kao na svom temelju. Nestanak tih priča je smrt za identitet kulture, koja bez tih priča ne može opstati. Duh Zapada osiromašio je i oboleo u svojoj srži, upravo zato jer je izgubio svoj mit, svoju priču, opominjao je Jung.
Od početka doba nauke, simboli i mitske predstave su bili prezreni i skrajnuti na periferiju. Oni su, zapravo, bili gurnuti u nesvesno savremenog čoveka, gde je dubinska psihologija otkrila još uvek živu riznicu mitoloških slika.
Jedan od glavnih uzroka poremećaja savremenog pojedinca i kolektiva je gubitak duše. Ovaj fenomen manifestuje se u gubitku svrhe života, u besmislenosti, besciljnosti, što je najopasnija bolest našeg doba, smatrao je Jung. Imaginacija iščezava, gubi se osećaj empatije, a dominira racionalistički i bezosećajan stav “baš me briga za tuđu patnju”. Jednostrano narastanje racionalnog svesnog stava i odbacivanje Boga, odnosno hibris savremenog oholog čoveka je, tvrdi Jung, “najkraći put do duševne bolnice”.
Misija Karla Gustava Junga
Jung je svoju misiju modernog naučnika, mislioca i proroka video u iznalaženju terepautskih sredstava za duševno ozdravljenje i duhovno prosvetljenje savremenog čoveka koji je potisnuo mitske slike i zaboravio drevna znanja. Ozdravljenje se može postići neprestanim osvešćivanjem “zaboravljenog” blaga u kolektivnom nesvesnom.
Jung je video svoj zadatak da drevna duhovna saznanja sadržana u mitovima, obredima, religijskim idejama prevede na jezik modernog čoveka, da ih artikuliše kao dubinskopsihološke istine, kako bi ovaj mogao da ih opazi kao smislene i vredne, te da ih razume i asimiluje. Jungovo pozvanje, koje mu se otkrilo još u najranijem snu o podzemnom falusu, bilo je istraživanje mračnog i zastrašujućeg, a nepoznatog podzemnog sveta ljudske duše, nastanjenog demonima i bogovima.
Važna Jungova misija modernog naučnika i mislioca, arheologa ljudskog uma i duše, bila je da današnjem pometenom i raspolućenom zapadnom čoveku otkrije njegov spasonosni mit. Tu misiju mu je nagovestio san o vitezu u oklopu, čiji je zadatak bio da pronađe Sveti Gral, simbol celovitosti, odnosno “da otkrije nešto što bi moglo obuhvatiti i objediniti podeljeni i ugroženi duh modernog čoveka”. Mit o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola, koji su tragali za Gralom, zapravo je, kaže Jung, stožerni mit zapadne kulture i onoga što je u njoj najvrednije. A ovaj drevni mit govori savremenom čoveku da je neophodno da traga za izgubljenim smislom života kako bi povratio punoću života i ostvario integritet ličnosti.
Bonus video:
