U prvom tekstu koji je objavljen u 2025. godini na ovom mjestu - deveta strana Art Vijesti, štampano izdanje (“Kao da struka ne postoji”, 4. januar) - konstatovao sam, bez imalo zazora, da tzv. struka (ugašena) “nikad nije bila ignorisana u mjeri u kojoj je ignorisana povodom Milojkovih i Slavenovih neobaveznih fantazija vezano za tvrdi Milojkovac grad na Veljem brdu u Podgorici...” - ne sluteći da će uslijediti čitava serija nazovi-prostornih epizoda - Velika plaža, PP CG, PUP PG, itd. - u kojima će tzv. struka (ugašena) biti do te mjere ignorisana da se nametalo pitanje - A što će nama struka (ugašena), kad je tzv. nosiocima odlučivanja prešlo u naviku da ne konsultuju struku (ugašenu) ni po jednom od pitanja iz domena prostornog planiranja i urbanizma? - i upravo će, bojim se, pomenuta konstatacija - uz činjenicu da je struka (ugašena) prespavala (snom mrtvijem) sve bitne momente u prošloj godini - obilježiti i godinu koja je pred nama...
“Milojko i Slaven, dakle”, bio sam uporan 4. januara prošle godine, “guraju priču o Milojkovcu gradu kao da struka ne postoji”.
OK, postojimo kao struka, naravno da postojimo - ali samo kao servis tzv. nosiocima odlučivanja - naš zadatak se zapravo svodi na to da odluke iza kojih stoje tzv. nosioci odlučivanja svaki put prepakujemo u nešto što bi trebalo da liči na nekakvu stručnu oblandu...
“Stvarno, što će nama planovi, zakoni (tri do pet komada) i struka (ugašena)” - klicao sam sa ovoga mjesta (“Uz Milojkov blagoslov”, 18. januar), “što će nama, na koncu, Arhitektonski fakultet - kad mi imamo Milojka, Slavena i ...”.
Ime trećega svijetloga lika - koji je, za razliku od Milojkovića i Slavena, vrlo aktivno šestario prostorom Crne Gore i pripadajućih joj sedmoro brdah još od kraja dvijehiljaditih godina ovoga vijeka pa naovamo - neću pominjati - jer taj svijetli lik, nažalost, nije više među nama - pa ne bih da ga (opet) prozivam - da ne bi taj svijetli lik lansirao munju nebesku ozgor...
Vazda mu slava i vazda mu hvala - tome liku - da ne bi bilo nesporazuma - u iskrenoj nadi da će njegovo činodejstvovanje biti tema sveobuhvatnog istraživanja i temeljitih analiza koje će sprovesti ta doktorantica mlada - mnogo mlada, mnogo slatka - i da će nam ta doktorandica mlada, na koncu, sve te svoje nalaze i zaključke servirati u formi doktorskog rada - prvog u “milenijumskoj povijesti” (što bi rekao gospodin Mićunović - pozorišni reditelj, univerzitetski profesor i diplomata) ove krševite, gorovite i od boga zaboravljene državice - koji će biti odbranjen na podgoričkom Arhitektonskom fakultetu (mentorka: il decana - prof. dr Svetlana Perović, dipl. ing. arh.).
Hoću da kažem da nijesam uspijevao, tokom cijele prošle godine, da se otrgnem poražavajućem utisku da je tzv. struka definitivno ugašena - i, što je najgore, da se niko - ako izuzmemo par entuzijastkinja i entuzijasta - ne potresa nešto posebno oko toga...
Između ta dva teksta (4. januara i 18. januara) uđenuo sam tekst (“Kad je neko na sve spreman”, 11. janaur) u kojem sam se osvrnuo, između ostaloga, i na neke od prijekora koji su mi konstantno upućivani - pravo u inbox.
“Izgleda da se stvar u međuvremenu svela na jedno jedino pitanje - ko sam ja?”, klicao sam 11. januara, “da prozivam struku (ugašenu) zbog ovoga i zbog onoga - baš ja - a ne, na primjer, neka arhitektica mlada - mnogo mlada, mnogo slatka - i mnogo uspješna! - već vidim visoku potpeticu i pripadajuću joj nožicu (svilena čarapa i vrlo decentni proplamsaj haltera) koja je iskoračila iz BMW-a 7 Protection - sa lijeve strane, podrazumijeva se...”.
I dobro je bilo dok je bilo prijekora - sad su i prijekori sve rjeđi i rjeđi - što će reći da defetizam polako postaje opšte mjesto - i da struka (ugašena) nezaustavljivo tone u letargiju...
I sve je to išlo nekim svojim tokom do konca juna (“Praznina bez odjeka”, 28. jun), kada sam bio spreman i da se kritički osvrnem na pojedine (negativne) momente moga djelovanja u minulom periodu...
“Naime, na ovom istom mjestu sam u par navrata dekanku Perović oslovio sa “dekanesa Perović” - što je pogrešno - upravo iz razloga što se sufiks “essa” koji označava ženski rod u italijanskom jeziku - vezuje isključivo za imenice muškog roda koje završavaju samoglasnikom “e” - principe, dottore, professore - otud principessa, dottoressa, professoressa - a kako se imenica u muškom rodu “decano” završava na “o” - ženski rod je “il decana” - uz nužnu opasku da pogrešno korištenje sufiksa “essa” može da ima i pežorativno/posprdno značenje - što nijesam znao - ali je jednako neoprostivo kao i da jesam znao, svjestan sam toga - i zvinjavam se zbog toga - u nadi da će mi gospođa professoressa dottoressa Perović - il decana - oprostiti…”.
I za kraj ovog nevoljnog podsjećanja na neke od momenata koji su obilježili dešavanja na devetoj strani Art Vijesti u prvom polugodištu prošle godine - jedan pasus (“Neznalačko baratanje istorijom”, 17. maj) u kojem sam (čak) uspio da sabijem samu suštinu misli velikog Hajdegera (Martin Heidegger, 1889 - 1976) - ispirisan intelektualnim pregnućem Duke Hor(K)hajmera – podgoričkog intelektualca i društvenog djelatnika najšireg opsega interesovanja - jednog od nekolicine neupitnih autoriteta koji kreiraju akademski ambijent u datom nam trenutku...
“Đe sam svojoj”, veli pjesma stara, “bivstvovao majci”...
Uz uslov, naravno, da taj Hor(K)hajmerov čovjek bivstvuje baš u gradu – a ne na nekoj manje atraktivnoj lokaciji izvan tvrdih gradskih zidina - što bi se imalo odnositi, posebice, na ono kad stari šaljivdžija Hajdeger (Martin Heidegger, Was ist das - die Philosophie?) - stavlja stvari na svoje mjesto onim (malim) “das” ispred “Sein” - jer ako krenemo od “Es ist nämlich Sein” – onda nam nema druge nego da se složimo sa Hajdegerom kad ono Aristotelovo - uz nužnu prethodnu opasku da je i Aristotetel važio za vrlo verziranog šaljivdžiju - a uz to je bio vrlo sklon svakovrsnim (metafizičkim) pretjerivanjima - “das Seiend-sein des Seienden” - gdje je izginuo mnogi prevodilac Hajdegerove uzvišene misli na ovaj naš nesretni tzv. četvoroimeni jezik - “bivstveno-bivstvovanja bivstvujućeg” - tumači kao “das Seiende als das Seiende” - jer je upravo taj Aristotelov bitak - das Sein - to što biće čini bićem - das Sein gemeint sein muß, welches jegliches Seiende zu einem Seienden macht - kaže Buder (Heribert Boeder, 1928 - 2013, Weshalb “Sein des Seienden”?) - a ne mjesto bivstvovanja (majci) - ili, ne daj bože, državljanstvo ili nacionalna pripadnost.”
Bitak je, dakle, bitan - molim vas - a ne mjesto bivstvovanja (majci)...
OK, bitno je i mjesto bivstvovanja (majci) - Zum Wohnen, so scheint es, gelangen wir erst durch das Bauen - kliče otud Hajdeger - Dieses, das Bauen hat jenes, das Wohnen zum Ziel (Bauen Wohnen Denken) - ali ne toliko, ni izbliza, koliko je bitan taj Das Sein - odnosno Dasein.
O dešavanjima na devetoj strani Art Vijesti u drugom polugodištu prošle godine - u narednom broju...
Bonus video:
