Njegoš i zli volšebnici

I

Kao i toliki drugi, i Njegoš je izigran zlim volšebnicima. Uloga zlih volšebnika jeste: sprečiti oslobođenje čovečanstva.

Veliki duhovi stalno rade na sveopštem oslobođenju. Veliki duhovi otkrivaju odnose, koji postoje u Kosmosu, i tim samim doprinose oslobođenju, jer je konstatovanje jednoga odnosa, već pokušaj prelaska u drugi.

Zli volšebnici ne mogu da zadrže velike duhove u njihovome oslobodilačkome radu. Ali zli volšebnici došli su na strašnu i kobnu misao, koja upropašćuje sve što veliki duhovi u svome sveobimnome zanosu i svespasavajućem grču obuhvate i osvoje. Zli volšebnici, štaviše, postignu, da ono što je učinjeno protivu vlasti zlih volšebnika, bude u stvari jedna nova pomoć, posluži ne za obaranje njihove vlade već za učvršćivanje.

Dinamiku velikih duhova zli volšebnici ne sputavaju, oni je još više razobruče - ali je upute drugim pravcem.

Sve što veliki duhovi učine za spasenje sveta, sve to postaje jedan okov više, koji veže i drži robove, i ne da im da shvate večiti polet svega živoga.

Ima - to tvrde - velikih duhova koji su u službi zlih volšebnika, ali mi znamo da su svi oni silom svoje misije u vaseljeni, protivu volšebnika iako, najčešće, rade za volšebnike.

Veliki duhovi shvate borbu nekih sila, i iznesu je, na konkretan način. Čim je nešto izneseno, iznesen je i privremeni, lokalni rezultat te borbe, koja od iskoni traje i u budućnosti uvire. Taj rezultat, kao što je jasno, jeste samo privremena ravnoteža, jeste samo simbol borbe a nije sva borba, a još manje kraj borbe. Zli volšebnici pre svega uvere nas da je borba bila zbog toga sićušno­ga i slučajnoga rezultata. i da je prema tome sad završena.

A zatim, uvere nas, da je postignuti rezultat cilj ne samo te borbe, već jedan od večitih ciljeva. I tako rezultat postane pre­preka, jer sile koje su privremeno dovele do toga, deluju i dalje i moraju ga nadmašiti, pružaju iznad njega ruke, moraju ga preći, ostaviti iza sebe. Nas hoće da nagone najpre, da nešto postignuto smatramo ne kao prvo približenje onome, čemu smo pošli, već kao kraj težnje.

Zatim nas nagone da taj kraj smatramo kao definitivan, te se on, taj kraj, ta prva približna ravnoteža, upotrebljuje protivu sva­kog traženja nove ravnoteže, onih istih sila koje su stvorile prvu, i koje moraju ići dalje. Jedan stvoreni svet postaje smetnja svakom novom svetu.

Tako sve postignuto, mesto da bude podstrek daljim posti­zavanjima, postaje barikada, brana, prepreka. Tako neki duhovi dolaze do nihilizma i ne žele da pobede, jer znaju, da će svaka njihova epizodična pobeda otežavati sve više veliku borbu, ko­načniju pobedu, zbog koje se i došlo do jedne prve pobede. Zli volšebnici od svake pobede Velikih Duhova stvaraju bedem da­ljem prodiranju duhova. Zli volšebnici iskorišćuju i svoje rođene poraze, u borbi protivu velikih duhova, i od svojih poraza stvara­ju sebi grudobran.

II

Njegoš je pesnik revolucije. Zli volšebnici stvorili su od njega pe­snika nacionalizma i duhovne kontrarevolucije. Njegoševi stihovi plamte da nas zapale buntom, a zli volšebnici učinili su da ih pogrešno shvatimo, i da se večiti poziv na bunu shvati kao himna uspehu neke slučajne bune iz prošlosti, koja je definitivna, koja ne dopušta novo idenje u suštinu ljudskih odnosa. Kao da je ta borba u prošlosti bila jedina borba, i kao da je samo zbog nje ječao grom revolta kroz krševe, klance i urvine kamenitih deseteraca u Gorskom vijencu.

Jedan od pomoćnika zlih volšebnika na delu savlađivanja Nje­goša i dovođenja Njegoša u službu zlih volšebnika, jeste profesor Brana Petronijević. U svojoj knjizi Filozofija u Gorskome vijencu, gospodin Petronijević stara se da dokaže da je Njegoš duboka fi­lozofska priroda i da je Gorskim vijencem hteo pokazati taštinu svega zemaljskoga. Zli volšebnici u stanju su proglasiti Njegoša velikim filozofom, metafizičarom, čak i muzičarom, slikarom, skulptorom - samo ne onim što jeste: najvećim revolucionarom u srpskoj književnosti.

Profesor Petronijević upućuje osećanje drugim tokom. Mesto da đačka puzeća svest nađe oslonca u Njegoševom tekstu pri dokučivanju osnovne misli koja izvire iz teksta: a to je nepomirljiva revolucionarnost, borba do istrage sa svakim kompromisom - profesor upućuje đaka lažnim tragom. Đak traži, upućen od g. Petronijevića, ne: dubine revolucionarnog raspoloženja, već: neku daleku metafiziku, odricanje, abnegaciju, iluziju, Maju, Indiju, presićeni i sebe svesni pesimizam. To je jedan sjajni trik zlih volšebnika: otkriti u čoveku i ono čega nema, samo ne dati da se dokuči ono što duh u stvari jeste i hoće.

III

Kad Njegoš iznosi svoje najosnovnije, najbitnije: da je prva dužnost čoveka buniti se na nepravdu, da zato čovek ima u sebi božansku iskru, onda to gospodin Petronijević naziva “humanizmom” Njegoševim, i dokazuje, kao da je to neka njegova drugostepena odlika.

Sav je Njegoš u ovome:

Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,

dovesti ga k poznaniju prava,

to je ljudska dužnost najsvetija

Sav se Njegoš ogleda u onome:

Kome zakon leži u topuzu,

tragovi mu smrde nečovještvom

Glavni je naglasak Njegošev u onome:

On je hajduk roblja svezanoga,

[…]

ja sam hajduk te gonim hajduke,

glasnija je moja hajdučina

A to je sve - za g. Petronijevića - neki humanizam! Nije to humanizam, već revolucija, već bunt, potreba, opravdanost, i dužnost bunta.

Kod Njegoša ima verovanje, i to najdublje, najprisnije, najstrasnije: da se na nasilje mora odgovoriti pobunom, da je to prva i osnovna dužnost svega živoga, da sve živo samo za to i živi, što se bori sa nasiljem, koje se njemu hoće da nametne.

Međutim postoje sile, koje egzaltuju, koje dovode do vrhunca, do zenita, ove najsvetije odlike: to je poezija. Dužnost poezije jeste: dati blesak, dati elan revolucionarnosti čovekovoj.

Pesnik je kod Njegoša najveći mag, koji pruža zamah, polet, lepotu svetinje i nimbus božanstvenoga - svemu onome i svakom onome ko se bori protivu nasilja:

Zvanije je svešteno poete,

glas je njegov neba vlijanije

Veli Njegoš u Luči.

I opet:

Tvar je Tvorca čovjek izabrana!

I opet:

Svemogućstvo svetom tajnom šapti

samo duši plamena poete

Pesnik je taj koji postiže sve, svojom intuicijom, i zato pesnik jeste plamen, koji zapaljuje čovečanski materijal na svetu borbu za osnovno pravo čoveka: da bude čovek.

Poezija čini da je ne samo junaštvo potrebno (radi odbrane osnovnog prava), već da je junaštvo i lepo, opjanjuje:

Junaštvo je car zla svakojega,

a i piće najslađe duševno,

kojijem se pjane pokoljenja

Sam instinkt, bez koga čovek ne bi bio čovek, udružio se sa poezijom, da bi postao svešteniji, lepši, divniji u očima pokoljenja:

Miloš baca u nesvijest ljude

I opet, Mićunović se pita, šta su junaci, koji idu u smrt, u bor­bu za osnovno pravo:

Što su oni? Žertve blagorodne

da prelaze s bojnijeh poljanah

u veselo carstvo poezije

Dakle, ono što drži i čini čoveka, otkriva mu se u sjaju tolike lepote, da je ne samo etički, već i estetički imperativ.

Opet, Mićunović:

Đe se gusle u kuću ne čuju,

tu je mrtva i kuća i ljudi

Tako je već sam Bog Njegošev hteo, da ono, što je najpotrebnije bude i lepo, da bude i primamljivo. Već zbog toga ne može se sumnjati u božju iskru u čovekovim grudima.

Same mrtvačke kosti igraju u grobu, ako se započne borba. Vojvoda Milija žali se:

Ne smijemo ništa započeti

što bi narod k viteštvu zažeglo,

što bi svete kosti prađedovske

ogranulo, da u grob igraju

Iguman Stefan luta decenijama, i dolazi među svoje Crnogorce, da ih podstakne na borbu sa svakim oportunizmom, na borbu bez oklevanja i sumnje (jer iguman ne sumnja, naprotiv, on zna, da se mora boriti, da se ne sme čekati, da je istina u onome instinktu koji zapoveda: ne pokoravati se onome što čoveka ponižava):

Ja sam mnoga zažegâ kanđela

na oltaru crkve pravoslavne,

pa sam slijep došâ među vama

da podžežem, koliko uzmogu,

i vaš oganj sveti na oltaru,

na oltaru crkve i poštenja

Dakle, sveštenik, kad je najviši, po Njegošu, nije Hamlet, kao što drži g. Petronijević - ne, on je ono što i pesnik, on je taj koji ima da egzaltuje, koji ima da podžegne oganj borbe. Crkva kod Njegoša jeste oružje borbe za oslobođenje čoveka. Sveštenici su najviši oni, koji mogu da oduševe najveći broj za tu borbu.

Ovoj borbi estetika služi kao aureol. Kod Njegoša je sva este­tika borbena, i ono što više i jače podstiče na borbu, to je i lepše, pa čak Milonjićeva snaha, lepa je, u funkciji simbola borbe, lepa je da oplače junaka:

divne li ga oči oplakaše,

divna li ga usta ožališe…

Od sve estetike borbe, od ovog obožavanja borbe za osnovno pravo, g. Petronijević je stvorio neki pesimizam, koji poredi sa Šopenhauerom. U svojoj poeziji Njegoš nije pesimist. Pesimizam se kod njega javlja kao trenutna klonulost, kao privremeni neuspeh, kao razmišljanje koje sumnja u instinkt, a instinkt je: bunt, revolucija.

Njegoš propoveda da se mora pokoravati tome instinktu, koji je mudriji, veći, razumniji, savršeniji, od svakoga mudrovanja:

Kad sam gode mnogo razmišljavâ,

vazda mi se posâ povukovâ

Instinkt, duhovni vođa, jeste ono što bolje zna, no mi, što tre­ba činiti. To je jedan kategorički imperativ: to je Njegošev kategorički imperativ pobune:

a ja zebem od mnogo mišljenja

veli Mićunović. I opet knez Rade:

Nego udri dokle mahat možeš

I opet:

neka bude što biti ne može -

[…]

na groblju će iznići cvijeće

za daleko neko pokoljenje

I opet:

U krv će nam vjere zaplivati -

biće bolja koja ne potone!

I opet:

Pripravlja se, dok odjednom pukne

I opet:

Ište svijet neko djeistvije,

dužnost rađa neko popečenje,

obrana je s životom skopčana

Što znači, najprostije i grubo rečeno: ne pomaže misliti, mora se raditi po instinktu: ko se ne brani, tome ne samo da će biti zlo, (to bi bio pesimizam), već taj uopšte ne može opstati. Ne pomaže misliti, odgađati, udešavati, pronalaziti razloge, plašiti se nekih daljih posledica: mora se boriti, mora se podati instinktu, inače nema života. Sve je ostalo sporedno:

Sve priroda snabd’jeva oružjem

protiv neke neobuzdne sile,

protiv nužde, protiv nedovoljstva

Znači, da je instinkt u nama, u pravu, jer priroda, koja je u nas usadila da se moramo boriti za svoju duhovnu, za svoju čovečansku sadržinu i dostojanstvo, ta nam je priroda dala i oružje za odbranu. Takav bi bio taj Njegošev, na silu boga, darvinizam.

nove nužde rađu nove sile,

djeistvija naprežu duhove,

stjesnenija slamaju gromove;

udar nađe iskru u kamenu,

bez njega bi se u kam očajala

I:

Što je čovjek, a mora bit čovjek!

To znači, da će instinkt uvek naći načina da pobedi, da će svaka nevolja biti pobeđena novim oružjem i da osnovni zakon (da čovek mora biti čovek) - da će taj zakon biti održan po cenu otimanja od same prirode novih sredstava i načina za odbranu i pobedu. Ovo bi bila neka suvrst geteanstva. Geteu je čovečanski oblik slučajnost, a oganj, bukteći u obliku, bitnost. Stari Gete traži da mu se da novi kalup, jer se oganj ne sme ugasiti. Stari Gete traži za sebe novo, mlado telo, da bi u njega preneo svoj oganj.

A Njegoš zna da svaki kalup ima svoj oganj - i mesto da samo menja kalupe, (koji će opet propasti u borbi, izveštati), on tra­ži saradnju prirode, (kao i Gete) ali saradnju stvaralačku. On ne traži privremenu pomoć (da mu priroda uzajmi za sada jedan nov oblik, kalup - a posle?). On traži da mu priroda pruži novih, neviđenih, neznanih načina, puteva, sredstava, mogućnosti da se oganj odbrani kao takav. On traži nova oružja odbrane. Jedno je već našao Njegoš: to je poezija…

tek sokolu prvo perje nikne,

on ne može više mirovati,

[…]

Sve je ovo nekakva nauka!

Instinkt, ali ne instinkt organskog samoodržanja, već instinkt borbe za održanje nekog najvećeg, najvišeg principa u sebi:

Nâda nema pravo ni u koga

do u Boga i u svoje ruke

Taj instinkt, dakle, ne čeka čuda i znamenje. Srpska narodna pesma često je isto tako revolucionarna kao Njegoš, ali je ona mnogo mističnija, mnogo više prožeta kosmičkim duhom sveopšte uzročnosti. Revolucija je u njoj posledica kosmičkih prilika. Zato srpska narodna pesma traži i neka znamenja i prilike i znak, koji najpre treba da bude dat. Njegošu je nagon sve i svja. Njemu ne treba nikakav spoljni zvezdani uput, nikakva opomena neba:

Udri vraga, ne ostav mu traga

Ne mora da se čeka, sem ako je čekanje predviđeno, a akcija ima doći neminovno posle njega.

Vuku Mićunoviću su oni, koji idu za poturicama (to jest opor­tuniste) još mrskiji no i samo odricanje instinkta (jer poturice su odricanje nagona, oni se staraju da dokažu da nagon vara):

Mrznî su mi oni nego Turci

IV

Međutim ima u Njegošu mesta očajanja i sumnje, no to su već pauze, uvek očekivanje, i uvek to su samo refleksije, to nije ona cela akcija, ni cela slika, ni cela metafora, ni ceo umetnički pokret.

To je deo opštije metafore, i opštijega pokreta, to je privremeno negiranje, da bi afirmacija izašla što gorostasnija.

Od takvih pojedinih visoravni među beskrajnim poletom vrhova, g. Petronijević stvorio je legendu o pesimizmu Njegoševu. Pesimizam jednoga umetnika ima se tražiti ne u refleksiji, već u umetnosti umetnikovoj. Njegoš je opleo vencem cele svoje umetnosti revolucionarni nagon čovekov. Prema tome Njegoš bi bio pesimista kada bi pokazao da nas taj nagon obmanjuje, da nas dakle, obmanjuje ono što je osnovno i gotovo jedino. To bi bio Njegošev pesimizam, kao što je pesimizam naučnika Fausta kada dođe do saznanja da je sva nauka ništavna, kao što bi bio pesimizam kod Bajronovog Don Žuana kada dođe do osećanja da je ljubav ništavna, kao što je pesimizam kod cara i vlastodršca Solomuna kad oseti da su carstvo i vlast ništavni.

Kada je džin Fantastične simfonije shvatio (u svome dnevni­ku) da muzika nije apsolut - to je bio pesimizam Berlioza. A kada bi neki Floberov apotekar koji svira u flautu nedeljom i praznici­ma, pojmio da muzika nije apsolut, on bi mesto muziciranja bacio se na pecanje ribe ili na jahanje. I to ne bi bio tada pesimizam gospodina Homea, jer duša g. Homea ne trepti sva u otkrovenju muzike. Za gospodina Homea, tipičnog Francuza, pesimizam bi došao tek kada bi on posumnjao u plitke ideje Ogista Konta, koje su ga zanosile i održavale.

Kod Njegoša nagon se stalno slavi i taj nagon pobeđuje. Pobe­đuje ideja da se ne sme pristajati ni na kakav kompromis. Pobeđuje ideja, da se sve poturice moraju istrebiti, ma kakve bile žrtve. Gorski vijenac na kraju prelazi kao u likujuću eksploziju orgulja koje glorifikuju pobedu večitoga principa nepomirljive borbe za sačuvanje višega čoveka i njegovoga dostojanstva. U igumanu Stefanu, koji nosi 80 godina borbe u svojoj svesti, peva, klikće, pripeva staračka duša, kao u prve dane najsjajnije mladosti. Svi su se uverili da su dobro učinili što su poslušali svoj nagon. I spev se svršava simboličkim pozivom Mandušića Vuka za nove borbe: samo je oružje oštećeno, ali ne i princip, koji stvara oružje. Niko nije sada manje borben no što je bio pre ishoda velikog sukoba.

Njegoš nije pesimista, jer nije pesimista u onom svom osnov­nom. G. Petronijevića obmanuo je izraz, obmanule su reči, neke figure i neka privremena klonulost. Pesimizam, kao i svaka bitnost, ima se tražiti u osnovnom, u onom što se htelo i što se osetilo.

Njegoš je krajnje revolucionaran i u toj revolucionarnosti optimista.

Ovo svaki mora osetiti, ko je i jedanput čitao Gorski vijenac.

I sav trud, sav nagon zlih volšebnika ide na to, da nas uvere da je Njegoš bio što je najmanje mogao biti: čovek koji sumnja u ono oružje koje mu je priroda dala, da sačuva božansku iskru u sebi; čovek koji sumnja čak i u svoju božansku iskru…

(Iz Vinaverove knjige Gromobran svemira, 1921, Kontrast, Beograd, 2025)