“Niko ne može da ti izgradi most preko kojeg ti, i samo ti, moraš preći reku života”, napisao je mladi Niče razmišljajući o tome šta je potrebno da bi čovek pronašao sebe. Nekako je taj čovek oštrih protivrečnosti, koji je oscilovao između nihilističke potištenosti i poletnosti na ivici ludila, uspeo da nadahne neke od najpostojanijih duhova čovečanstva - a među njima je i Herman Hese, veliki nemački pesnik, romanopisac, slikar i nobelovac, koji je iz Ničeove filozofije izvukao najhumanističkije ideje, a potom ih uvećao sopstvenom uzvišenom humanošću.
Neke od Heseovih najohrabrujućih misli o našoj ljudskoj odgovornosti prema sebi i svetu razvijaju se u njegovom “Pismu mladom Nemcu”, napisanom 1919. obeshrabrenim mladima, a kasnije uvrštenom u njegovu antologiju iz 1946. godine “Ako se rat nastavi…”, objavljenu iste godine kada je dobio Nobelovu nagradu - isti onaj nadahnjujući tekst iz kojeg potiču Heseove misli o nadi, teškoj umetnosti preuzimanja odgovornosti i mudrosti unutrašnjeg glasa.
Hese piše:
Moraš se odučiti od navike da budeš neko drugi ili niko, da oponašaš tuđe glasove i da tuđa lica pogrešno uzimaš za svoje.
[…]
Jedna stvar je data čoveku koja ga čini bogom, koja ga podseća da je bog: da spozna sudbinu.
[…]
Kada sudbina dolazi čoveku spolja, ona ga obara, kao što strela obara jelena. Kada sudbina dolazi čoveku iznutra, iz njegovog najdubljeg bića, ona ga čini snažnim, ona ga čini bogom… Čovek koji je prepoznao svoju sudbinu nikada ne pokušava da je promeni. Nastojanje da se sudbina promeni detinjasta je potraga koja navodi ljude da se svađaju i ubijaju jedni druge… Sva tuga, otrov i smrt jesu tuđa, nametnuta sudbina. Ali svaki istinski čin, sve što je na zemlji dobro, radosno i plodonosno, jeste proživljena sudbina, sudbina koja je postala sopstvo.
Nadovezujući se na Ničeovu tvrdnju da ispunjen život zahteva da zagrlimo poteškoće, a ne da od njih bežimo, Hese podstiče mlade da se prema sopstvenoj patnji odnose s poštovanjem i radoznalošću, pa dodaje:
Zar tvoja gorka bol ne može biti glas sudbine, i zar taj glas ne može postati sladak kada ga razumeš?
[…]
Delanje i patnja, koji zajedno čine naš život, jesu celina; oni su jedno. Dete pati u začeću, pati u rođenju, pati pri odvikavanju; pati ovde i pati onde, sve dok na kraju ne pati u smrti. Ali sve dobro u čoveku, zbog čega je hvaljen ili voljen, jeste samo dobra patnja, ona prava vrsta panje, živa, patnja do kraja. Sposobnost da se dobro pati više je od polovine života - zapravo, to je sav život. Rođenje je patnja, rast je patnja, seme pati od zemlje, koren pati od kiše, pupoljak pati od cvetanja.
Tako i čovek, prijatelji moji, pati od sudbine. Sudbina je zemlja, ona je kiša i rast. Sudbina boli.
Hese uzdiže poteškoće kao “kovačnicu sudbine” i dodaje:
Teško je naučiti patiti. Žene u tome uspevaju češće i plemenitije nego muškarci. Učite od njih! Naučite da slušate kada govori glas života! Naučite da gledate kada se sunce sudbine poigrava vašim senkama! Naučite da poštujete život! Naučite da poštujete sebe! Iz patnje niče snaga…
Petnaest godina nakon što je izneo svoj istančani argument za raskid sa transom užurbanosti, Hese se vraća igralištu sopstva - samoći:
Istinsko delanje, dobro i blistavo delanje, prijatelji moji, ne izvire iz aktivnosti, iz užurbanog vrzmanja, ne izvire iz marljivog udaranja čekićem. Ono raste u samoći planina, raste na vrhovima gde prebivaju tišina i opasnost. Ono raste iz patnje od koje još niste naučili da patite.
[…]
Samoća je put kojim sudbina nastoji da povede čoveka ka njemu samom. Samoća je put kojeg se ljudi najviše plaše. Put pun užasa, gde zmije i žabe vrebaju… Bez samoće nema patnje, bez samoće nema junaštva. Ali samoća na koju mislim nije samoća vedrih pesnika ili pozorišta, gde izvor tako slatko žubori na ulazu u pustinjakovu pećinu.
Učiti da nas samoća hrani, umesto da nas porazi, tvrdi Hese, preduslov je za preuzimanje sudbine u svoje ruke:
Većina ljudi, krdo, nikada nije okusila samoću. Napuštaju oca i majku, ali samo da bi se privukli ženi i tiho podlegli novoj toplini i novim vezama. Nikada nisu sami, nikada ne opšte sa sobom. A kada im preko puta pređe samotnjak, plaše ga se i mrze ga kao kugu; bacaju kamenje na njega i nemaju mira dok im se ne udalji. Vazduh oko njega miriše na zvezde, na hladne zvezdane prostore; nedostaje mu meki, topli miris doma i gnezda.
[…]
Čovek mora biti ravnodušan prema mogućnosti pada ako želi da okusi samoću i da se suoči sa sopstvenom sudbinom. Lakše je i slađe hodati sa narodom, sa mnoštvom - čak i kroz bedu. Lakše je i utešnije posvetiti se “zadacima” dana, zadacima koje određuje kolektiv.
Hese dodaje:
Samoća se ne bira, kao što se ne bira ni sudbina. Samoća nam dolazi ako u sebi nosimo čarobni kamen koji privlači sudbinu.
Dve hiljade godina nakon što je Seneka upozorio da su “sve tvoje tuge bile uzaludne ako još nisi naučio kako da budeš nesrećan”, Hese kliče:
Blagosloven onaj koji je pronašao svoju samoću, ne onu iz slika ili poezije, već svoju, jedinstvenu, predodređenu samoću. Blagosloven onaj koji ume da pati! Blagosloven onaj koji u srcu nosi čarobni kamen. Njemu dolazi sudbina, od njega dolazi istinsko delanje.
Hese se obraća mladima:
Stvoreni ste da budete ono što jeste. Stvoreni ste da obogatite svet zvukom, tonom, senkom.
[…]
U svakome od vas postoji skriveno biće, još u dubokom snu detinjstva. Probudite ga! U svakome od vas postoji poziv, volja, poriv prirode, poriv ka budućnosti, ka novom, ka višem. Neka sazri, neka zazvuči, negujte ga! Vaša budućnost nije ovo ili ono; nije novac ili moć, nije mudrost ili uspeh u zanatu - vaša budućnost, vaš težak i opasan put jeste ovo: da sazrite i pronađete Boga u sebi.
(Glif redakcija; izvor: themarginalian.org; prevod: Danilo Lučić)
Bonus video:
