Poslednjeg idealistu jutros je linčovalo
bratstvo Katedrale Belzebuba -
krajnje upečatljivo i prikladno upozorenje
svima koji bi da pripitome Naciju.
(Vesti iz sledećeg rata, Zigfrid Sason)
Religije su deo svake ozbiljne rasprave o ratu, zastrašivanju i političkom određivanju smrti kao “neophodne” - upravo onom moralnom pozorištu kojem se ruga Zigfrid Sason svojom gorkom ironijom. Razlog je jednostavan: rat se nikada ne održava samo oružjem; održava ga smisao. Savremene države i pokreti opravdavaju ubijanje kroz narative o nužnosti, časti, žrtvi, sudbini i kolektivnom identitetu: upravo u tim registrima religije deluju milenijumima, oblikujući ono što zajednice smatraju legitimnim, svetim i vrednim trpljenja.
Bilo da je društvo pobožno ili formalno sekularno, njegova javna retorika i dalje pozajmljuje religijske obrasce, posežući za apsolutima čistote nasuprot nečistoti, mučenika nasuprot neprijatelja, i prepuštajući se želji za iskupljujućim nasiljem, izabranim narodima, obećanim zemljama i konačnim pobedama. Posmatrati rat kroz prizmu religije, dakle, nije pobožni dodatak, već način da se ispita moralna gramatika koja može ili da dominaciju učini svetom pretvarajući gubitak u gorivo za osvetu, ili da je obuzda, preobražavajući je u poniznost, odgovornost i mir.
Četiri velike religije - judaizam, budizam, hrišćanstvo i islam - nude različitu, ali u osnovi podudarnu kritiku mitova o pobedi i moralnog glamura ratnog nasilja.
Neizbježnost gubitka
Ako se rat hrani smislom, prvi korak ka njegovom razgrađivanju jeste preispitivanje retorike pobede, koja društvima obećava da će, nadvladavši neprijatelja, zaštiti ono što vreme ugrožava i ranjivost pretvoriti u kontrolu - obećanje koje istorija iznova razotkriva kao iluziju. Upravo tu se politička imaginacija sudara sa najosnovnijom činjenicom postojanja.
Pre nego što počnemo da raspravljamo o granicama, neprijateljima ili odvraćanju, trebalo bi da se suočimo sa dubljim uslovom koji svaku ideologiju trijumfa čini i zavodljivom i opasnom: ništa što živi ne izmiče ograničenjima i promeni. Zbog toga je svaki poredak privremen, a svaka sigurnost liči na zadržavanje daha. Religije nas uče da ispod i politike i duhovnosti leži isto tlo, i ono ima jedno neizbežno ime: gubitak.
Gubitak je zakon koji ne traži ideologiju da bi se potvrdio. On nije slučajnost postojanja; on je njegovo tkanje. Sve što se rađa počinje da se troši već samim tim što postoji u vremenu. Svaka ravnoteža i svako posedovanje su privremeni, a izvesnost nije ništa drugo do krhki sporazum između nas i stvarnosti. Vreme nagriza tela, carstva, ugled, granice, pa i same priče kojima pokušavamo da se osetimo sigurno.
Judaizam upućuje na ovu trezvenu istinu bez sentimentalnosti kada se u Knjizi propovednikovoj primećuje da postoji “vreme da se traži i vreme da se izgubi”, i da život podrazumeva trenutak kada ono čega se držimo moramo pustiti. Hrišćanstvo i islam dolaze do sličnog zaključka drugačijim rečnikom, potvrđujući da je ljudska težnja ka trajnosti izvor mnogih duhovnih zabluda, koje postaju političke kada društvo pokuša da se ovekoveči kroz dominaciju. Budizam ide još dalje, tvrdeći da prolaznost nije tragičan izuzetak, već osnovna tekstura međuzavisnog postojanja, i da svaka vezanost - uključujući impuls da se pobedi i vlada - tu teksturu pretvara u patnju.
Zato o gubitku ne treba misliti samo kao o boli, već kao o temeljnoj strukturi života. On je način na koji se postojanje pojavljuje i istovremeno povlači, omogućavajući promenu i preobražaj. Odbijanje gubitka ga ne abolira; ono nas samo gura ka kompenzacijama, a jedna od najopasnijih jeste kult pobede. On uči društva da dominaciju shvate kao spasenje, ustupke kao slabost i da veruju kako se sigurnost može postići samo prisiljavanjem drugog na pokoravanje. U takvom načinu mišljenja, suprematija bi trebalo da izbegne propadanje, a slava da opravda žrtvovanje ljudskih života.
Iluzija pobjede
U praksi, “slava” danas nosi sa sobom terminologiju bezbednosne politike, poput strateške nužnosti, imperativa odbrane ili zahteva teritorijalnog integriteta - što su oznake koje ubijanje prevode u jezik odgovornosti i čine da eskalacija zvuči kao razboritost. Ova fantazija je metafizička pre nego politička, jer prolaznu sigurnost pretvara u nešto što deluje zajemčeno, nudeći nadu u konačno rešenje koje sama stvarnost ne može da obezbedi.
Judaizam se suprotstavlja tom zavođenju tako što ljudsko delovanje realistički vezuje za granice i život postavlja kao najviši neposredni prioritet. U rabinskom pravu, načelo spasavanja života (pikuach nefesh) nadjačava čak i važne ritualne obaveze kada je život ugrožen. Rabinska tradicija podseća na zapovest iz Pete knjige Mojsijeve da se, čak i kada se vodi rat, neprijatelju najpre ponudi mir pre nego što se napadne. Zajednica oblikovana tim prioritetom ima ugrađeni otpor prema pretvaranju “pobede” u kult nužnosti koji opravdava žrtve kao sredstvo za prevladavanje.
Slična gramatika pojavljuje se u islamu: Kur’an nalaže da, ako se neprijatelj prikloni miru, mir treba prihvatiti. Kur’an takođe podseća na odredbu datu sinovima Izrailja, prema kojoj ubistvo jedne osobe predstavlja katastrofu koja odjekuje kroz čitavo čovečanstvo, dok se spasavanje jednog života smatra spasavanjem svih. Poenta islama nije da se sila nikada ne koristi, već da se život ne može pretvoriti u sredstvo kolektivnog ponosa.
Hrišćanstvo ovu etičku inverziju iznosi zapanjujuće jasno u Jevanđelju po Mateju 5:9: “Blago onima koji mir grade”. To može zvučati kao parola, ali je u pitanju tvrdnja o identitetu, koja potvrđuje da oni koji stvaraju mir nalikuju samoj Božjoj nameri za svet. Paradoks snage kroz odricanje od nasilja jasno se vidi u Mateju 26:52: “vrati nož svoj na mjesto njegovo; jer svi koji se maše noža od noža će izginuti.” Budizam dodatno zaoštrava ovu inverziju kao psihološku analizu sukoba, tvrdeći da pobeda i poraz vezuju obe strane za patnju: “Pobeda rađa mržnju”, kaže Dhamapada, “poraženi leže u bolu; srećno žive oni koji su mirni, koji su napustili i pobedu i poraz”.
Kroz ove tradicije izbija teška istina: pobeda je fantazija koja izlazi izvan uma, zahtevajući telo, potvrdu, žrtvu i neprijatelja. Tamo gde neprijatelja nema, ona ga izmišlja; tamo gde postoji, često je to nekadašnja žrtva koja se vraća kao pretnja; tamo gde nema granice, ona je povlači, a zatim liniju na mapi proglašava svetom, moralnim apsolutom. U tom trenutku patnja više nije upozorenje, već dokaz, a cena postaje zasluga, pa se krvoproliće preobražava u čast, razaranje u uspeh, a sama smrt u navodnu nužnost koja se više ne dovodi u pitanje.
U širem religijskom smislu, to nije “snaga” - to je savremeni oblik idolopoklonstva, zahtev da se istorija pokori jednom proizvedenom apsolutu.
Razmotrimo šta se dogodilo posle Versaja. Nemačka je bila poražena, politički nestabilna i izložena strogim vojnim i finansijskim ograničenjima. U narednoj deceniji, ekonomski šokovi i političko nasilje učinili su ekstremističke pokrete održivim. Sporazum je trebalo da obezbedi trajnu sigurnost kroz kaznene mere koje bi sprečile buduću agresiju. Umesto toga, on je doprineo učvršćivanju politike ogorčenosti koju su ekstremistički pokreti kasnije iskoristili, naročito kada je nastupila ekonomska kriza. Poniženje je postalo poklič oko kojeg su se okupljali. Jednu generaciju kasnije, evropska “pobeda” vratila se kao novi rat, koji su platili mladi.
Ili uzmimo za primer Komisiju za istinu i pomirenje u Južnoj Africi, koja je delovala između 1995. i 2003. godine. Režim aparthejda je decenijama održavao vlast kroz institucionalizovanu dominaciju i nasilje. Kada se sistem konačno urušio, zemlja se našla pred oštrom dilemom: da li sprovesti maksimalno razračunavanje kroz opšta suđenja i odmazdu, ili pokušati drugačiji put. Nadbiskup Dezmond Tutu, oslanjajući se na hrišćansku etiku i afričku humanističku tradiciju koja se često izražava kroz pojam ubuntu, zalagao se za proces zasnovan na iznošenju istine, priznavanju patnje i uslovnoj amnestiji. Ne pobeda jedne strane nad drugom, već proces koji priznaje patnju bez zahteva za osvetom.
Taj sistem nije bio savršen - nijedno političko rešenje nije - ali je težio da ograniči cikluse odmazde i smanji rizik od daljih nepovratnih šteta. Jednu generaciju kasnije, Južna Afrika se i dalje suočava sa dubokim nejednakostima i nerešenim tenzijama, ali je izbegla građanski rat velikih razmera i raspad države koji su pratili druge tranzicije oblikovane projektima etničke ili političke dominacije.
Prioritet mirotvorstva
To sugeriše da lek nije pasivnost, već jasnoća. Prepoznavanje da je gubitak univerzalan i da pripada svima, ne kao nesreća već kao uslov života, menja okvir rasprave. Kada gubitak postane svestan, prestaje da bude samo rana i postaje kriterijum, mera koja disciplinuje našu retoriku i slabi manipulaciju. Upravo zato religijske tradicije, u svom najboljem obliku, nisu bekstvo od stvarnosti, već škole realizma koje oblikuju percepciju i želju.
Isti uvid javlja se u klasičnoj i skolastičkoj filozofiji. Aristotel ga je izrazio kroz pojam phronesis, praktične mudrosti koja traži “zlatnu sredinu” između razarajućih krajnosti. Toma Akvinski kasnije je razradio istu ideju kao prudentia, jednu od četiri kardinalne vrline hrišćanske tradicije. U oba slučaja poenta je ista: razborito delovanje zahteva prosuđivanje u stvarnim i neizvesnim okolnostima.
Sličan realizam nalazimo u budizmu, koji koren konflikta prepoznaje u vezivanju, odnosno upādāni, navici prisvajanja kojom pokušavamo da sačuvamo ono što je prolazno, brkajući kontrolu sa sigurnošću. Zato što se vezujemo, trajnost projektujemo na ono što ne može da traje; zato što projektujemo trajnost, bojimo se gubitka kao skandala. Zato što se bojimo gubitka, težimo kontroli; a pošto kontrola nikada nije dovoljna, prelazimo u dominaciju. “Iluzija pobede” jedna je od društveno najzaraznijih formi vezivanja: obećava da ćemo, ako pobedimo drugoga, konačno biti zaštićeni od sopstvene ranjivosti.
Judaizam i islam nude paralelan realizam kroz zakon, zajedničku praksu i moralno oblikovanje svakodnevnog života. U jevrejskoj tradiciji mir nije samo mistična ideja; on je način ponašanja. Učenje Hilela da se “voli mir i teži miru” nije privatno osećanje, već disciplina društvenog delovanja, u kojoj se mir traži kao zadatak, jer je sukob lak, a pomirenje teško.
Islam iznosi sličnu praktičnu tvrdnju kada određuje da je “pomirenje bolje”. Kur’anski izraz (4:128) je kratak, ali njegove posledice su dalekosežne, jer postavlja ispregovarano rešenje kao moralno poželjnije od ponosnog insistiranja na potpunom opravdanju. Ako društvo usvoji takvo vrednovanje, kompromis prestaje da izgleda kao sramotna slabost i postaje razuman oblik poniznosti, priznanje da nijedna pobeda ne poništava smrtnost i da svaki dodatni dan nasilja proizvodi gubitke koje nijedna kasnija pobeda ne može nadoknaditi. Hadis koji prenosi Abu Darda beleži da je Poslanik rekao: “Zar da vam ne kažem šta je vrednije od dodatnog posta, molitve i milostinje? (…) Pomirenje među ljudima, jer pokvareni odnosi među ljudima su britva” - čime se uzdiže mirotvorstvo iznad dobrovoljnog bogosluženja i upozorava na razornu prirodu razdora.
Hrišćanstvo postavlja ovaj paradoks u samo središte (Matej 16:25; Marko 8:35; Luka 9:24): ko pokuša da spase život tako što ga grčevito grabi - izgubiće ga; ko “izgubi” život, u smislu da odustane od prisilne potrebe za samoodržanjem po svaku cenu, pronaći će ga. Čitano politički, ovo postaje upozorenje o kolektivnom ponašanju. Kada jedna nacija pokušava da se spase potpunom pobedom, može izgubiti samu sebe - ne samo u životima i resursima, već u moralnoj gramatici, društvenoj koheziji i sposobnosti za istinit govor. Odustati od lažnog spasenja dominacije znači odbiti opijenost koja nasilju daje privid smisla. To znači prekinuti vezu između krvi i časti.
Ovde strateška upotreba gubitka postaje tehnologija mira. Poenta nije u romantizovanju poraza niti u veličanju poniženja, već u redefinisanju uspeha. Budući da je svaka ljudska zajednica krhka i vremenski ograničena, racionalni cilj ne može biti maksimalna nadmoć, već minimalna nepovratna šteta. Religijska etika stalno se vraća toj asimetriji: ono što sačuvamo i dalje može biti izgubljeno, ali ono što uništimo nestaje zauvek. Upotreba sile u krajnjoj nuždi, radi odbrane života, ponekad može biti neizbežna, ali rat i eskalacija zastrašivanja ne bi smeli lako da se tretiraju kao uobičajena sredstva geopolitike. Lideri koji govore kao da su gubici prihvatljiv “trošak” ponašaju se kao da je život povratan. Nije. Mrtvi se ne vraćaju, osakaćeni ne dobijaju ponovo svoje udove, a trauma se ne resetuje. Civilizacija koja nauči da trpi takve nepovratne štete, bilo u ime slave ili strateške nužnosti, rizikuje da počne da obožava idola.
Tvrdnja da bi temeljni prioritet trebalo da bude odbrana života ne sme se odbaciti kao pojednostavljena, već promišljati u odnosu na stvarnost našeg krhkog i kratkog postojanja. Logika nacionalne i teritorijalne odbrane, nasuprot tome, oduvek je veličala plaćanje duga Otadžbini, kao da pobeda nije uvek, za očeve, sinove i majke, Pirova pobeda.
Dragocjenost mira
Religije nas upozoravaju. Kroz judaizam, budizam, hrišćanstvo i islam iznova se pojavljuje ista realistična misao: govor o pobedi lako pretvara štetu u moralni kredit, dok se očuvanje života, pomirenje i mirotvorstvo tretiraju kao viši oblici snage od dominacije. U tom smislu, zabluda da pobeda može poništiti gubitak nije samo duhovna greška, već i politički mehanizam eskalacije.
Iz toga proističe drugačija slika snage - kao sposobnosti da se prihvate granice, a da se one ne pretvore u bes. To znači biti kadar da se podnese delimičan gubitak kako bi se sprečio potpuni, i da se kompromis ne shvata kao poniženje, već kao zrelo priznanje da je sam život neprekidan kompromis: sa vremenom, sa telom, sa drugima i sa činjenicom da svet ne posedujemo. Mir, u tom svetlu, nije odsustvo sukoba, već aktivno odbijanje da se sukob nasiljem učini “konačnim”. To je prihvatanje delimičnog gubitka i odbijanje da drugoga pretvorimo u neprijatelja koji je potreban našoj retorici neizvežnosti i slave.
U tom smislu, “pobediti gubeći” dobija precizno značenje. To znači odreći se fantazije da dominacija daje smisao životu, odustati od gladi za nadmoći koja zahteva žrtve da bi se osećala stvarnom, i odbiti omamljujuću priču koja nas uverava da rat može kupiti konačno razrešenje. I to ne činimo moralističkim propovedanjem, već etičkim realizmom: dopuštamo da svest o prolaznosti oblikuje našu politiku, da prioritet života disciplinuje našu retoriku, da pomirenje ponovo postane časno i da mirotvorstvo povrati svoj status najvišeg oblika kolektivne mudrosti.
Razvijanjem svesti o našem zajedničkom egzistencijalnom porazu možemo početi da s jasnoćom prepoznajemo univerzalni zakon gubitka i odbijamo da ga bespotrebno umnožavamo. To je ona vrsta jasnoće koju judaizam, u svom jeziku, povezuje sa težnjom ka miru, hrišćanstvo sa blaženstvom, islam sa pomirenjem, a budizam sa odricanjem i od pobede i od poraza. Takva jasnoća ne vidi poraz kao ishod neke konkretne odluke, već kao osnovni uslov naših života i delanja. To ne mora da znači propast, tugu ili očaj; naprotiv, stalno nas podseća koliko je svaki trenutak dragocen i koliko je nerazumno rasipati ga stvaranjem dodatne patnje. Mir koji iz toga proističe jedina je vrsta pobede kojoj nisu potrebne ruševine i leševi da bi se dokazala.
(Glif redakcija; izvor: abc.net.au; prevod: Danilo Lučić)
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
