VEČE OGNJENA SPAHIĆA NA TRGU PJESNIKA

Svaki čitalac je uvijek u pravu

Spahić je na pitanja Mandića govorio i o činjenici da smo mi ovdje već decenijama žrtve jednog sovjetskog koncepta, po kojem bi pisac trebalo da bude i društveno-politički radnik, i da mudro zbori o raznim fenomenima, da zna dobro „udariti u gusle“, da bude pristupačan svim mogućim medjima, kao i o tome šta se od pisca očekuje na Zapadu.
0 komentar(a)
Ažurirano: 04.04.2019. 21:16h

Književni program jubilarnog Grad teatra organizovao je na Trgu pjesnika autorsko veče Ognjena Spahića, jednog od najznačajnijih i najizrazitijih predstavnika savremene crnogorske književne scene.

Brojnoj publici na budvanskoj pjaceti, u razgovoru koji je s autorom vodio novinar Brano Mandić, pored osvrta na njegova djela (knjige kratkih priča „Sve to“, „Zimska potraga“, „Puna glava radosti“ koja mu je 2014. donijela Nagradu Evropske unije književnosti, roman „Hansenova djeca“, za koji je 2005. dobio nagradu „Meša Selimović“, a u Rumuniji priznanje „Ovid Festival Prize“, kao i posljednji roman „Masalai“),  Spahić  je predstavljen iz svoje potpuno lične kreativne vizure.

Tako su poštovaoci njegovih knjiga mogli da čuju šta je njemu važno kao piscu i šta ga opredjeljuje za određenu temu, na koji način komunicira sa čitaocima, kako vidi značaj književnosti danas...

“Kada ste jako mladi onda vas književnost privuče kroz neki površni sloj, kroz par ljetnjih čitanja i kroz biografije velikih pisaca, uključujući i njihove fotografije, kao što su Alber Kami, Fokner, Ernest Hemingvej, Pol Oster, i onda kroz tu površnu sliku počinjete da sagledavate sebe kao nekog ko želi da ih imitira. Ta imitacija jako je važna, jer sam ja, recimo, tokom čitave srednje škole pokušavao da napišem krimi roman koji će ličiti na Osterovu 'Njujoršku trilogiju'. Srećom, od toga ništa nije objavljeno, kasnije sam,narvno, pokušao da oponašam Karvera, i srećom, odustao sam i od tih pokušaja. Jer, čovjek onda na kraju možda pronađe i nešto svoje, i neku svoju unikatnu književnost. Crnogorski jezik, pogotovo ovaj dijalekt, toliko jasno oličava koliko je loše biti originalan - kad je nešto loše, Crnogorci kažu da to ni na šta ne liči. Zato je važno, i mlade ljude uvijek ubjeđujem u to, da je važno ličiti na nešto drugo. Važno je imitirati i pokušavati da se bude neko drugi, i jedino tim načinom u književnosti, ako imate talenta i sreće, možete stići do nekog sopstvenog originalnog glasa koji će čitaocima biti prepoznatljiv”, kazao je  Spahić .

Na pitanje Mandića šta će pisac uraditi sa svojim glasom,  Spahić  je rekao da se uvijek rukovodio savjetom koji je dobio još u srednjoj školi.

“Videći da hoću nešto da pišem izvan pismenih zadataka, moj profesor mi je rekao da moram imati na umu jednu stvar, a to je da ja apsolutno nemam ništa važno da kažem. To je najbolji savjet koji sam ikada dobio, i ja se dan-danas držim te maksime koja je jako korisna. Jer, ona pisce fokusira na drugu stranu ogledala, a to je tekst sam, i jezik kao takav, bez ideje da će njegove knjige dobiti značaj, iako se na jedan čudan način uvijek nađu ljudi koji podvuku par redova, vjerujući da je napisao nešto jako pametno, a vi se onda sjetite trenutka kad ste sklapali tu rečenicu, i da je ni sami niste razumjeli. To su ti lavirinti u književnosti, i zato je uvijek svaki čitalac u pravu. Ne postoji pogrešno čitanje bilo koje knjige, to su kritičari skloni da sugerišu u nekim književnim polemikama. Tekst je autonomna činjenica, funkcioniše kao jedna materija pod staklenim zvonom, a čitalac je taj koji podigne to stakleno zvono i usvoji sve što mu je ponuđeno. Način na koji on to radi je nešto što književnost koliko-toliko približava smislu”, objasnio je književnik.

 Spahić  je na pitanja Mandića govorio i o činjenici da smo mi ovdje već decenijama žrtve jednog sovjetskog koncepta, po kojem bi pisac trebalo da bude i društveno-politički radnik, i da mudro zbori o raznim fenomenima, da zna dobro „udariti u gusle“, da bude pristupačan svim mogućim medijima, kao i o tome šta se od pisca očekuje na Zapadu.

“Nemam ništa protiv tog sovjetskog koncepta, ali ja jednostavno nemam kapacitet da se bavim bilo čim drugim, osim pisanjem. Recimo, ova tradicija književnih večeri, makar moje iskustvo pokazuje, je mrtva na Zapadu, upravo zato što se od pisca ništa ne očekuje, osim da to što on jeste i misli izrazi na manje ili više stranica svoje knjige. Sve književne večeri koje sam imao vani sastoje se od čitanja tog teksta, od neke simbolične komunikacije pisca i čitalaca koji su tu knjigu već usvojili. Mene ovdje ljudi često optužuju da pravim neku samonametnutu izolaciju u odnosu na medije, a to nije tako. U inostranstvu, nijednom novinaru ne pada na pamet da vam priđe s bilo kojim pitanjem, ako nije pročitao knjigu koju ste napisali. Zato ne želim da dajem bilo kakve izjave, u kojima bih sam trebalo da analiziram ono što sam napisao”, istakao je Spahić .