NEKO DRUGI

Poliveni polivač

Svako ko ima neku primjedbu na našu vlast laže? Svi koji nas kritikuju su lažovi? Žrtve sveopšteg laganja smo mi a ne oni?!
0 komentar(a)
lažov
lažov
Ažurirano: 29.07.2016. 07:47h

„Istine i laži” je slobodni prevod naslova, bolje reći prepričana tema filma „F for fake” (1973) najvećeg filmskog umetnika svih vremena Orsona Velsa. Sam žanr, filmski esej, veoma je redak i zanimljivo je zašto se Vels odlučio na nešto tako. Izgleda da je odnos istine i laži unutar umetničkog postupka zauzimao centralno mesto u njegovom stvaralaštvu, pa je Vels na čaroban način, rekao bih postupkom mađioničara, rasvetlio ovu dihotomiju.

Kada, naime, umetnik počne da stvara, na snagu stupa novi poredak stvari koji bismo mogli nazvati - umetnička istina. To je autoru omogućeno zahvaljujući nekoj vrsti dozvole, poznatoj kao licentia poetica, koja mu omogućava da menja ono što predstavlja faktičku istinu, pravo stanje stvari u realnom životu.

Stvaralac svesno prekraja, izbacuje i dodaje stvari koje se u stvarnosti nisu odigrale ali su mogle da se dogode. Uronivši u umetničko stvaralaštvo, autor preuzima na sebe rizik da bude neuverljiv, sumnjiv, lažan. Ali, jedini način da se spase ovih zamki jeste da bude - poetičan. Ako ono što oseća i prikazuje bude iskreno i jako, ako ima pravu poetsku snagu, onda činjenica što to ne odgovara onome što u svakodnevici smatramo nesumnjivom istinom postaje nebitna.

Kako film ima magično dejstvo, uvlači gledaoce u svoj svet a da toga nisu svesni, često se događa da se ljudi u zamračenoj sali sasvim predaju fikciji i potpuno zaborave ono što je u njihovim životima surova istina. U jednom periodu, naročito u vremenu velike ekonomske krize tridesetih u Americi, film je dobio nadimak - „uteha miliona”. I dan danas, mnogi izbegavaju mračne i dramatične teme, više vole romantične zaplete i lake komedije, i pored toga što je sasvim izvesno kako se u njihovim životima ništa od onog sa platna neće dogoditi i da nema bilo kakvog izgleda na happy ending.

Dobro, to je poznato. Ali, nezgoda leži u tome što te kod nas, čim izađeš na svetlost dana, čeka još mnogo veća laž od one u zamračenoj bioskopskoj sali. U ovoj zemlji premijer neštedimice daje lažna obećanja za koja nikada ne odgovara, tabloidi izmišljaju afere s nemogućim zapletima sročenim u kancelarijama

Državne bezbednosti, političari bezočno nazivaju izdajnicima sve one koji drugačije misle, ogroman broj ljudi ima diplome koje su stekli ekspresno ili su, jednostavno, falsifikovane, zataškavaju se očigledne kriminalne radnje, poput gangsterskog upada u Savamalu, dok se, na drugoj strani, procesi o ubistvima novinara (onih koji su se zalagali za istinu) odugovlače decenijama sa idejom da nikada ne budu okončani. Vrte se rijaliti (porno) programi a sredstva za kulturu se drastično smanjuju, glavni muzeji su decenijama zaključani ali zato cveta piraterija. Prelazi se preko potpuno diletantskih postupaka ljudi na odgovornim mestima, otpuštaju se sposobni i na njihova mesta dovode nekvalifikovani partijski poslušnici. Zakon važi za jedne ali ne i za druge.

Ono što je, međutim, ovu nesvakidašnju situaciju dovelo do stepena apsurda je nedavno otvorena izložba u galeriji „Progresa”. Partija na vlasti sakupila je inventar negativnih mišljenja o sebi i nazvala to „Necenzurisane laži”. Naslov izložbe sugeriše kako su u našem društvu sloboda i tolerancija na tako visokom nivou da čak i onda kada neko laže država na to ne reaguje represivno! Na panoima, koji inače služe za izlaganje umetničkih rukotvorina, poređani su članci i karikature onih koji su imali nešto da prebace ljudima koji u svojim rukama drže apsolutnu kontrolu nad našim jadnim životima i sve to zbirno je nazvano laž.

Dakle, ideja izložbe je sledeća: svako ko ima neku primedbu na našu vlast laže? Svi koji nas kritikuju su lažovi? Žrtve sveopšteg laganja smo mi a ne oni?!

Kada bih hteo nekako da opišem ovu „izložbu”, teško bih našao reči. Cela stvar liči na pucanj u sopstvenu nogu ili makar na autogol. Možda bi bilo najbolje uporediti je sa filmom Luja Limijera iz 1895. godine, pod nazivom „Poliveni polivač”. Ta neobavezna igrarija predstavlja prvu komediju u istoriji kinematografije.

Autor je reditelj (Politika)

Preporučujemo za Vas