Poznati slovenački pisac, pjesnik, esejista, prevodilac i kritičar Aleš Debeljak poginuo je preksinoć u 55. godini u saobraćajnoj nesreći, javljaju slovenački mediji.
Aleš Debeljak (1961.) diplomirao je filozofiju i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani i doktorirao na području društvene misli na Maxwell School of Citizenship, Syracuse University, New York. Objavio je devet knjiga pjesama, trinaest knjiga eseja, preveo izabrane pjesme Džona Ašberija i knjigu o sociologiji znanja te uredio više antologija. Za svoje je djelo primio nekoliko međunarodnih, jugoslavenskih i slovenskih nagrada, uključujući Nagradu Prešernovega sklada i priznanje Ambasador znanosti Republike Slovenije.
Njegove su knjige izašle u prijevodima na engleskom, njemačkom, francuskom, španjolskom, katalonskom, talijanskom, rumunjskom, hrvatskom, srpskom, makedonskom, poljskom, slovačkom, češkom, litvanskom, finskom, mađarskom i japanskom jeziku. Bio je suurednik međunarodnih kulturnih časopisa Sarajevske sveske i Verse te pridruženi urednik pri časopisima Cultural Sociology i www.fastcapitalism.com. Predavao je kulturalne studije na Fakultetu za društvene znanosti sveučilišta u Ljubljani te bio redovni gostujući profesor za balkanska istraživanja na College d’Europe, Natolin-Varšava.
Debeljak je objavljivao i u Crnoj Gori, OKF je objavio jednu knjigu njegovih eseja, a poeziju je objavljivao i u crnogorsim časopisima. Nekoliko puta je gostovao u Podgorici i drugim crnogorskim gradovima.
Umjesto nekrologa, objavljujemo odlomak iz jednog Debeljakovog autopoetičkog teksta.
Slavljene nemogućeg
Ja, sa mnom i sa samim sobom: večito breme i povremeno zadovoljstvo usredsređivanja na vlastito biće u poetskim iskazima, nadistorijsko je iskustvo najvišeg reda. Ono nema mnogo veze s određenim stilskim periodima u usavršavanju pesničke discipline i ne pristaje da bude sagledano tek kao plod modernog doba. Premda je tačno da tek u postrenesansnoj kulturi u humanističkoj Evropi biće pojedinca postaje noseći stub umetničkog dela, još od vremena drevnih predsokratovaca biće je prisutno u sopstvenim istraživanjima kosmosa. Predsokratovska zaokupljenost ličnim koje je istovremeno i društveno, metafore koje s podjednakom istinoljubivošću posežu za mineralogijom, mitologijom i astronomijom, lako mešanje različitih žanrova u piščevoj potrazi za idealnom ravnotežom dobrog, lepog i istinitog: to je za mene podsticajno književno nasleđe u trenu- cima kada pokušavam da prokrčim sebi put kroz stihove koje čitam, ili pređem reke, ili se probijem kroz objavljene knjige pesama. To je za mene zaveštanje kojim sam postojano zaokupljen, premda sam svestan da u njemu postoji i zrnce nečeg na neodređen način apsurdnog. Biće, dakle, to moje biće, otkrivalo je sámo, u srednjoškolskim danima u mom rodnom gradu Ljubljani, tu silinu i prokletstvo jezika za koji ne posedujemo bolji termin no što je pesnička dvosmislenost. Lišenog živih mentora i okruženog samo likovima i pričama iz knjiga, mene su moja nevoljna istraživanja vodila ka naklonosti prema onoj nadahnutoj, ako već ne i konspirativnoj, zajednici pesnika bez obzira na nacionalnu tradiciju ili pesnički idiom u kome su pisali.
Pesnike, međutim, vidim ne kao nepriznate zakonodavce, kako je to želeo Šeli, već “samo” kao vizionarske svedoke sveta kakav je nekada bio, kakav jeste i kakav će biti: svedoke univerzalnog jezgra svekolikog ljudskog iskustva. Ta zajednica, koja je s jedne strane obavijena zvukom sudbonosne orfejske lire, dok s druge strane samilosno grli anonimnog srednjoškolca koji s ustezanjem odgovara na imperativ belog lista papira i slatkog bola u zabrinutoj mu duši, ta zajednica ne bi bila moguća da nije utemeljena na tertulovskoj apsurdnoj veri u transcendentnu moć lirskog otkrovenja. Mi koji bismo želeli da verujemo da će jedna jedina ubedljivo sročena elegija biti u stanju da oplače ne samo istorijsku sadašnjost, već da će je pevati i žene koje tek treba da se rode, pišemo u poniznoj i možda ne sasvim jasno uobličenoj nadi da će takvu elegiju i takvu valjano sročenu pesmu umeti da stvore ti naši tako grozničavi duhovi, koji uzimaju delove haotičnog sveta u kome smo primorani da živimo, a u kome niko ne želi da živi, i pretvaramo ih u slike izgubljene celine, ili bar u njene estetske aproksimacije. Mi koji u to verujemo, na izvestan smo način Pindarovi duhovni naslednici. Pindar je bio prvi pisac koji je javno obelodanio taj pesnički credo quia absurdum est tvrdnjom da će njegove elegije živeti i dugo nakon što se grad-država koji je od njega naručio remek-delo pretvori u drhtaj istorijske prašine. On je to učinio bez imalo oholosti, a ipak ispunjen samopouzdanjem; bez opojnog osećanja trijumfa, a ipak uverljivo, podržan isključivo autoritetom egzistencijalnog svedočanstva.
Priznavanje i odražavanje fragmentarnosti bića, uz istovremeno odlučno protivljenje tom istom biću - to je po mom mišljenju središnja pokretačka sila onog glasa koji pripada jednoj usedelici iz Nove Engleske, glasa koji je bio istinski značajan za moje pesničko formiranje. Istraživanjem jezika radi pronalaženja vizionarskih slika podesnih za dokumentovanje njene potrage za Bogom, Emili Dikinson je sebi kupila pravo da je ne zanima etika društvene zajednice. No pošto se njena teologizacija ljudske sudbine odigrala u senci odsutnog Boga, ona se nadala da bi se kroz misterije evokacije izgubljenog blagoslova mogla približiti obećanju savršenstva, premda je u isti mah podozrevala da za takvim iskazom sme da traga samo odabrani pojedinac. Velika lirska umetnost uvek prethodi svom vremenu i obraća se prostorima izvan neposrednog kulturnog okruženja u kome je stvorena. U skladu s tim, potraga za realnošću uvek je jedinstvena teološka pustolovina; takva da je ne mogu lako progutati crkve, vernici, sinodi i verski profesionalci, pošto snagom ličnog svedočenja lirsko delo otvara sumnje u hijerarhijski poredak svake postojeće institucionalizovane religije. Bog pesnika ni u kom slučaju nije isto što i Bog teologa, pošto on ne obitava u svetim spisima, već u zamršenom jezičkom otkrovenju koje čini da se ništa dogodi, kako glasi čuveni opis izražajne snage poezije koji je dao V. H. Odn.
Bonus video:
