Prije nekoliko dana pročitao sam na jednom domaćem portalu da je Milan Kundera objavio novi roman Festival nevažnosti. Tačnije, pažnju mi je skrenula riječ - nevažnost.
No, pošto sam se slučajno zadesio na tom portalu, samo sam preletio pogledom. Prije dvije godine, naime, kad je na mene jurnula hajka da sam izdajnik naroda i unizitelj Trinaestojulske nagrade, urednici portala su nespretno priskočili da gršnu svoju cjepanicu na već zažegnutu vatricu podlosti i srama, da mi se na rukav prišije žuta traka i nagrada otme, pa im otada pretjerano ne vjerujem.
Posle sam zapazio na neki način dodirne vijesti o dvojici srodnih autora, koji od Kundere uzimaju ne malo, o turskom piscu Orhanu Pamuku (upravo promoviše novu knjigu preko izdavača u Beogradu) i o Peruancu Vargasu Llosi (pojavio se ovih dana u Podgorici i Budvi).
Savremene zapadnjačke kulture oslanjaju se na jedno zajedničko postolje (evropski folozofski roman) izgrađeno desnom rukom Dickensa, Tolstoja, Thomasa Manna sve do ovog francuskog pisca češkog porijekla. (Francusko-češki je zvanična verzija Kunderinog identiteta, jer mu je bivša zemlja otela državljanstvo 1979, i mnogi Česi ga svakako smatraju svjetskim, ali ne i najboljim češkim romansijerom, pošto to mjesto kod njih dijele dvije nevjerovatne figure: Jaroslav Hašek i Bohumil Hrabal).
Šta je evropski roman?
Ko su njegove preteče, i ko ga danas presađuje u vanevropske vrtove (ako se za obje Amerike uopšte može reći da su vanevropske kulture)?
Evrocentrizam
Evropski roman je evrocentrična umjetnička tvorevina kojom je ovaj nadmoćni žanr ispunio naš život teretom i strašću filozofskih spekulacija u pripovjedačkoj prozi. (Kao kad se akumulator mercedesa napuni energijom uz mogućnost da se isprazni; maheri znaju da ni pražnjenje nije lako).
Češka kritika Kunderu vidi ovako: 1929, rođen u Brnu; 1956, akter liberalizacije ali s komunističkih pozicija; 1958-67, profesor na DAMU; 1974, emigrirao u Francusku; 1979, gubi čehoslovačko a stiče francusko državljanstvo; 2015, klasik koji je promijenio jezik a ostao vjeran žanru.
Pražani mu ne praštaju što je napustio zemlju u doba totalitarizma. Za ovih četvrt vijeka od pada komunizma, barem kako moji praški drugovi tvrde, boravio je ovdje par puta, ali mu knjige izlaze drugdje i od stare lubavi nema mnogo.
Kundera je stožer evropskog romana koji je uticao ne samo na dvojicu pomenutih iz neevropskih (ili poluevropskih) vrtova, već i na druge, darovite najmanje koliko ova dvojica, iz sabranijih kulturnih tradicija, poput Venedikta Jerofejeva ili Borisa Akunjina, iz Rusije, i Iana McEwana iz Engleske.
Uzeo je u ruke najveći akumulator u istoriji romana, ispraznio ga od preteškog „značenja“ u 18. i 19. vijeku i, najzad, napunio ga novom energijom: mitom ironije i smijeha.
Istorija ga je zasula privatnim nevoljama ali i poslužila umjetničkom srećom: na vrhuncu snage doživio je upad ruskih tenkovskih četa u svoju zemlju (1968). On se riskantno postavio protiv čitave jedne tradicije (Dostojevski), zaigrao na kartu političkog uticaja evropskog romana, ispraznio češki akumulator panslovenskog mita i napunio ga novim: ambivalentnom lakoćom življenja srednje klase za koju romansijeri pišu odvajkada.
Ja zasad neću čitati Festival nevažnosti, iako je ta proza, ne sumnjam, još jedno briljantno stresanje tereta s premorenih ramena savremenog Evropljanina (pražnjenje akumulatora je takođe operacija značenja). Zadovoljiću se spekulacijom budući inspirisan tamo gdje je autor velemajstor: kombinatorikom složenih razmišljanja u jednostavnom životnom kontekstu.
Izvoz ideja
Gospodin Kundera je možda najmanje slučajna pojava od svih velikih romansijera 20. vijeka.
U njegovom najbližem radijusu od stotinak kilometara rođeni su Edmund Husserl i Sigmund Freud (obojica u jevrejskom getu Prostejov blizu piščevog sela Bokovice), te Robert Musil, Ludwig Wittgenstein i Hermann Broch (posljednja dvojica u jevrejskom getu u Beču); on se još poziva na Franza Kafku (praški geto) i Witolda Gombrowicza i tu zaokružuje svoju sferu uticaja.
Njihova djela govore više o srcu evropstva nego bilo koja druga sedmorica. Iz male sredine pisac Šale uspio je, usred postmoderne, da izveze u svijet proizvod evropski roman (da isprazni akumulator preopterećen pseudonacionalizmom i napuni svoj paketić univerzalnom semiotičkom lakoćom).
G. 1982. izašla je u Parizu Knjiga smijeha i zaborava. Svi su o njoj pričali a niko nije znao autora, barem ne u pekari gdje sam ja zarađivao za život i studije. Kad sam se najesen vratio u Prag i položio prijemni na Karlovom univerzitetu, za pisca su, naravno, znali svi ali niko nije smio da pisne.
Šef moje klase na DAMU bio je režiser Evžen Sokolovský, piščev najbolji drug iz djetinjstva.
Naredne godine, kad sam se vratio svom ljetnjem kuluku, sada već ne u pekari, nego na jednom doku na Seni, svi su pričali o novom hitu Nepodnošljiva lakoća postojanja iako je malo ko znao autora.
Jedan poznati jugoslovenski pisac nastanjen u Parizu (odličan prevodilac s mađarskog) ocijenio je njegov rad, na večeri kod moje prijateljice, prilično gadno i postavio mi pred gostima još gadnije pitanje:
„Mora da je mladi komunista Kundera nešto srao u Pragu, a?!“
„Ne znam“, rekao sam, ne što sam se pravio pametan nego što stvarno nisam znao.
U Pragu su i dalje svi ćutali. Šuškalo se da ga u Parizu tajno viđa moja profesorica španskog Katarina Lukešová (od petorice na klasi trojica smo bili zaljubljeni u nju), ali nam ona ništa nije rekla.
Na petoj godini pohađao sam predavanja iz njemačke dramaturgije koja je držao njegov brat Ludvík Kundera (1920-2010). Ostale predmete predavali su mi romansijeru bliski generacijski drugovi
(Jaroslav Hornát elizabetinsko pozorište, Alois Bejblík književnost baroka, Milan Lukeš teoriju drame). Govorili su isto što i on - da evropski roman emancipuje kulture kojima treba emancipacija.
U finalu našeg krvoločnog bratstva-jedinstva, kad sam svršio studije, uoči raspada zemlje, zapazio sam da je Kundera najčitaniji pisac u Jugoslaviji. Srednja klasa, konsternirana od nacionalizma i provincijalizma, bespomoćno je širila ruke tražeći utjehu razuma kod mislilaca poput njega.
Nije slučajno što je baš takav um neophodan kulturama kojima treba pomoć i vjetar s prave strane (ne samo peruanskoj i turskoj). On je najoriginalniji živi predstavnik evropskog romana (i onog “izvezenog” u daleke krajeve otkud se vratio pod firmom “latinoamerički bum”). Misao mu se može sažeti u dvije riječi - kriticizam, a ne fanatizam!
Dođe vrijeme kad treba isprazniti akumulator od hiperprodukcije istorije. Kad ne škodi malo smijeha, ironije i blaga rezerva prema narodnim krojevima i zavičajnom melosu. Da se sa stare grofice Evrope otresu đinđuve, praporci, daire, pa i ordenje neka ga crni đavo nosi!
Nedovršene kulture razlikuju se od dovršenih po tome kad im kucne čas pražnjenja od provincijalne umišljenosti. Što prije to bolje.
Nedovršene kulture su, zapravo, one koje nisu spremne da organiziraju festival nevažnosti.
Bonus video:
