“Gorski”, prvi roman englesko-srpske spisateljice Vesne Goldsvorti je svojevrstan Veliki Getsbi našeg doba. U Londonu, gradu ruskih superbogataša živi Roman Gorski, ruski oligarh koji planira da povrati ljubav iz mladosti. Ovaj roman na sjajan način predočava opsjednutost novcem, glamurom, provodom i seksom, ali nudi i prebogatu satiru na jata parazita koja prate milijardere. „Gorski“ je trenutno jedna od književnih senzacija u Velikoj Britaniji.
Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti (Beograd, 1961). završila je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na Londonskom Univerzitetu je magistrirala i doktorirala. Kao redovni profesor engleske književnosti radila je na nekoliko britanskih univerziteta. Autorka je knjiga „Izmišljanje Ruritanije“, „Černobiljske jagode” i „Solunski anđeo“. O romanu „Gorski“, koga je nedavno objavila Geopoetika u prevodu autorke, Vesna Goldsvorti je govorila iz Londona.
„Gorski“ je vaš prvi roman. Kako je nastajao?
- Dugo sam željela da pišem o Londonu, u kome živim već trideset godina. Ideja romaneskne forme me je privlačila više od drugih načina da se kaže nešto o ogromnim promjenama koje su se desile u mom gradu. Roman može da ponese polifona, suprostavljena mišljenja, a ja London stvarno i volim i mrzim. Početkom osamdesetih to je još uvijek bio engleski grad, sada je svačiji i ničiji. Crnjanski, moj saputnik u emigraciji, me je naveo da pomislim na Ruse kao svoje junake ali ne samo on. Živim u Zapadnom Londonu, u dijelu grada gdje se rusko prisustvo osjeća već mnogo godina. Vidim kako se mijenjaju Rusi u Londonu, bijeli, crveni, stari, novi, osiromašeni, prebogati. Nijesu u pitanju samo oni koje vidite na stranicama ilustrovanih časopisa, nego i oni koji drže restorane, butike, vinarije, knjižare, ili koji tek rade u njima, sa kojima vježbam svoj mucavi ruski. Nedaleko od mene je ruska crkva, pored puta kojim se vraćam sa aerodroma. Plave kupole sa zlatnim zvijezdama i ruskim krstovima me pozdrave kada god se iz „bijelog svijeta“ vratim u svoj kraj. To su sve elementi koji su se polako sklapali u priču dok sam još bila ubijeđena da je nikada neću napisati.
„Gorski“ je višeslojan roman o novim bogatašima, starim ljubavima, ali i o strasti prema knjgama. Šta biste vi još dodali?
- Roman kome je model „Veliki Getsbi“ a koji ipak u sebi ima Čehova i Puškina koliko i Ficdžeralda. Roman o ljubavi kao propuštenoj mogućnosti: ključna čehovljevska tema. Ja sam naučila ruski u svojim dvadesetim da ne bih morala da čitam Čehova na engleskom. Roman o slovenskim seobama (glavni junaci su Rusi, Bugari i Srbi), na sjeverozapad Evrope. Možda prije svega ovoga za mene i roman o našoj jugoslovenskoj „izgubljenoj generaciji“, čiji je pripadnik Nikola, moj pripovjedač.
U ovom intervjuu koji radimo za crnogorski dnevni list Vijesti nameće se asocijacija i poređenje naslova „Gorskog“ sa slavnim Njegoševim spjevom. Da li sam u pravu?
- U pravu ste, potpuno. Iako je Gorski rusko ime s varijantama u mnogim slovenskim jezicima, inspiracija mi je bio moj maternji. Tražila sam ime u kome će zvukom odjeknuti Getsbi. Pomislila sam na Gorski Vijenac. Asocijacija mi se učinila srećnom. Moj roman prožimaju stihovi Puškina. Njegoš je 1837. odslužio moleban za dušu Puškina u Svetogoskom manastiru u Pskovu. Njemu je posvetio i zbirku stihova. Na polici naspram radnog stola za kojim pišem u Londonu stoje porodični primjerci Vijenca i Luče, tako da ta pomisao nije slučajna. To su naslovi na koje mi pogled pada svakodnevno. Njegove knjige su dio mojih seoba, ali na crnogorskoj strani porodične seobe su u ranijim generacijama bile mnogo dramatičnije nego moje. Moj pradjeda je iz Nikšića otišao za Montanu, vratio se kao dobrovoljac prije jednog vijeka. Bakini ujaci su se istim povodom vratili iz Čikaga. O tome sam pisala u Černobiljskim jagodama.
U pogovoru knjige ističete vaš dug Frensisu Skotu Ficdžeraldu i njegovom romanu „Veliki Getsbi“. Pa je li Gorski Getsbi naših dana?
- Jeste. Onog trenutka kada sam poželjela da pišem o Londonu, shvatila sam da je ono što ga karakteriše u trenutku kada od britanske postaje svjetska prijestonica upravo taj ogroman priliv stranog novca. London ima više multimilijardera nego bilo koji drugi grad na svijetu. Tu je zaista nalik Njujorku iz vremena Ficdžeralda. Ruski oligarsi su pritom najočigledniji kandidati za novog Getsbija.
U jednom dijelu romana „Veliki Getsbi“ Getsbi pokazuje Niku Karaveju orden dobijen od crnogorskog kralja Nikole. Slična scena sa ordenom postoji i u vašem romanu. Možete li pojasniti?
- Gorski je u mnogim elementima potpuno drugačiji od Getsbija. Moj senzibilitet je slovenski, pa je i moj glas sasvim drugačiji: on je, i kad pišem na engleskom, slovenski. To nije omaž, već nekakav ironični „rimejk“, kako bi to rekle filmadžije. Međutim, kao piscu Izmišljanja Ruritanije, knjige o slici Balkana u književnosti na engleskom jeziku, ta scena sa medaljom mi je oduvijek bila jedna od najomiljenijih u Getsbiju. Nekada sam pomišljala i da napišem priču u kojoj se objašnjava zašto Getsbi dobija tu medalju: zabavljalo me je da zamišljam kakve su to mogle biti njegove zasluge za crnogorski narod. Ali imala sam određene inhibicije: kod mene u porodici, posebno u njenom crnogorskom dijelu, nema šale sa istorijom (smijeh). Nijesam ipak tu scenu mogla da zaobiđem u Gorskom. Pošto je Gorski Rus, a priča Nikoli o tome kako je medalju dobio zbog svoje pomoći Srbiji, činilo mi se zanimljivo da tu suprotstavim dvije verzije srpske istorije devedesetih: Nikola je cinik, Gorski je romantik. To me je podsjetilo i na Tolstojevu priču o ruskim dobrovoljcima u srpsko-turskom ratu, pa sam Gorskog odvela i u hram Rajevskog kod Aleksinca (Rajevski je prototip Vronskog u Ani Karenjini). Vidite koliko je moj roman odlutao od Getsbija.
Narator „Gorskog“ je Nikola Kimović (ima doktorat iz engleske književnosti) knjižar koji oprema biblioteku Gorskog. Kimović pripada generaciji emigranata koji su napustili Jugoslaviju tokom devedesetih. Šta odlikuje tu izgubljenu generaciju kojoj i Kimović pripada?
- Moj pripovjedač, Nikola (prezime Kimović je poigravanje - Ficdžeraldov Nik ima prezime identično sa imenom kima, začina, na engleskom), stiže iz Beograda u London početkom devedesetih da bi izbjegao mobilizaciju, i tu, sa beskorisnim doktoratom iz engleske književnosti, radi kao prodavac u knjižari. Mogao bi možda i bolje, ali mu nije stalo. On nije „izgubljen“ zato što je nesrećan, već zato što je ravnodušan, prema svojima, prema Rusima i prema Britancima podjednako. On je ona kotrljajuća trava, vjetrovalj: pun trnja i sa korijenima koji su privremeni i plitki, jer ga je istorija naučila da je tako najbezbolnije. To nije više ono staro gastarbajtersko društvo koje jedva čeka da se provoza po domovini u mercedesu, kome je važno da se dokaže i tu i tamo, da daruje crkvu ili da sazida kuću. On je sušta suprotnost Gorskom i zato što mu ni do čega nije stalo. Siromašan je po sopstvenom izboru: i nekretnine su neka vrsta vezivanja, tereta. Za Nikolu je Gorski otkrovenje, zato što Rus još uvijek pred sobom ima nekakav san, sposobnost da ne bude ravnodušan: Nikola ga istovremeno sažalijeva ali i zavidi mu zbog toga. Za njega su cinizam i ravnodušnost, pa i nepripadanje, vrsta samoodbrane.
Je li „Gorski“ svojevrstan ’roman o Londonu’?
- Apsolutno. Pomenuh već da mi je Crnjanski bio saputnik u emigraciji. „Lament nad Beogradom“ i „Roman o Londonu“ dio su moje stvaralačke vaseljene na način koji ja osjećam gotovo fizički. Kada mi nedostaje Beograd meni stihovi Lamenta prolete kroz glavu uz sliku grada na dlanu sa Avalom u daljini koju nosim sa bezbrojnih slijetanja na Surčin, kada avion nadlijeće brda i ulice na kojima sam odrasla. Roman o Londonu je razlog zašto se moj junak zove Roman Gorski - jedan beogradski list je prikaz nazvao, sa savršenim smislom za humor, „Roman u Londonu“. Međutim, iako je Crnjanski neuporedivo veći književnik od mene, ja sam profesor univerziteta a ne radnik u prodavnici obuće, pa je tako i moj London jedno sasvim drugačije mjesto bez one duboke egzistencijalne tuge. To je i dalje jedan vašar taštine, ali meni London ne predstavlja problem, naprotiv, daje mi veliku kreativnu energiju. Problem je jedino to što ne mogu da živim u dva grada istovremeno.
Kako tumačite veliko interesovanje za prevode „Gorskog“? Jesu li vaše ranije knjige „Černobiljske jagode“ i „Izmišljanje Ruritanije“, koje se i dalje prevode i doštampavaju, doprinijele tome?
- Napisala sam četiri knjige, ali stalno izmišljajući sebe iz početka, u novoj formi i sa novom publikom i uvijek kucnem u drvo kada me neko pita za objašnjenje njihovog uspjeha. Da ga znam, ne bi mi bilo potrebno pet-šest godina razmaka, veliki dio koga predstavlja traženje forme i teme koje će me dovoljno ponijeti da se probudim u zoru ili mrtva umorna umjesto na spavanje odem za radni sto. Možda je u tome tajna: da nemam program osim sopstvene strasti. „Ruritanija“ je i dalje u univerzitetskoj lektiri, to su i „Jagode“ ali u različitim odsjecima, pa su i se i prevodi, osim na srpski i rumunski, pojavili na dosta različitim tržištima, mada su „pokrili Evropu“ od Portugalije do Grčke. Od petnaestak izdavača Gorskog u prevodu jedino su mi beogradska Geopoetika i njemački Zolnej „stare kuće“. Razlog interesovanju, koje jeste zaista mnogo veće nego što sam imala prava da se nadam, sa aukcijama širom Evrope (danas, dok pišem stižu mi vijesti o aukciji u Poljskoj), nije čak ni to što je roman trenutno na trećem mjestu britanske liste bestselera ili što ga je serijalizovao BBC, jer je „buka“ oko njega počela mnogo ranije. Prva nadmetanja za prava u Italiji, Holandiji i Švedskoj, desila su se u vrijeme kada je moj britanski agent imao u rukama ranu verziju od jedva preko stotinak stranica. Razlozi su znači ipak u samoj temi i u načinu na koji sam joj ja pristupila.
Kad realnost počne da liči na fikciju
- Mada je moj Gorski jedna potpuno fiktivna ličnost, često mi se učini da neki detalji koje sam izmislila postaju realnost. Recimo napisala sam da je vila koju Gorski posjeduje toliko velika da Bakingemska palata naspram nje izgleda kao kartonska kutija.
Onako „odoka“ procijenila sam je u romanu na trista miliona funti: suma mi se činila nezamislivom. Prošle nedjelje sve britanske novine pisale su o kući od trista miliona funti, mnogo većoj od Bakingemske palate, koju je kupio jedan Rus.
Pritom ja shvatam da su i Rusi tek jedan talas, kao što su sedamdesetih bili Arapi, da će poslije njih London „zauzeti“ Kinezi ili Indijci ili neki drugi, ko zna.
Ali ja rusku kulturu osjećam kao svoju, pa mi je u tom smislu lakše da „moj“ Getsbi bude Rus a ne Kinez.
Bonus video:
