PREDSTAVA "BRAŠNO U VENAMA" U REŽIJI BORISA LIJEŠEVIĆA

Suočavanje sa traumom i pozorište koje iscjeljuje

To je teatar koji u sebi nosi tajnu i nije lišen magijskog potencijala - ulaska u drugo vrijeme u kojem ukoliko ste dovoljno otvoreni događa se promjena
57 pregleda 1 komentar(a)
Boris Liješević (novina)
Boris Liješević (novina)
Ažurirano: 23.05.2015. 15:29h

Komad, za mene, počinje pre same predstave - kada u programu pročitate “Zapise sa proba” - počinje onim što nije napisano u drami, a tkivo je drame, jer izvire iz doživljaja glumaca.

Sarajevski ratni teatar, praizvedba teksta ’’Brašno u venama’’ Igora Štiksa u režiji Borisa Liješevića - igraju Admir Glamočak, Selma Alispahić, Miki Trifunov, Kaća Dorić, Izudin Bajrović i Jasenko Pašić - od samog starta monaški predano, odmah vas uvode u središtu drame. Scena je sa sve 4 strane okružena publikom, sa moje leve strane iza publike vidim izguljeni zid. Tačno sa moje desne strane je sto, deo scenografije na kojem su tanjiri, escajg i hrana. Koji će biti izneseni na drugi dugački sto u centru scene oko kojeg su stolice. Večera samo što nije počela i sve se dešava u jednoj noći.

Susret, 20 godina posle rata. Otac i majka (Miki Trifunov i Kaća Dorić) dočekuju sina Vladimira, snahu Helenu i unuka Davida koji su otišli u Ameriku i vraćaju se nakon 20 godina da ponovo počnu život u Sarajevu (David je zapravo rođen tamo). Doći će i drugi brat Igor pozvan, ali neočekivan - Admir Glamočak ga igra tako da vam je od samog početka jasan. Čovek koji najmlađeg brata Borisa gubi u ratu i od tada traži metak svuda po svetu- postaje ratni reporter - čiji se život dešava negde između svetova, koji mir ni ne traži osim na prvim linijama vatre.

Scenografija - sto i stolice - stolice za kojima sede junaci i stolice koje su naizgled prazne, jer na njima sede oni koje ne vidimo, oni koji nisu živi, ali su prisutni. Možda je najpre, ovo komad, kako kaže jedna od replika - o kosturima u ormarima, o sahranjivanju istih, jer da bi došlo do ikakvog pomirenja, uspostavljanja kontakta - stvari traže da budu poravnate, a kosturi da budu u miru sahranjeni. Od samog početka predstave atmosfera je napeta i gledalac oseća snažan pritisak u plućima - a priča počinje da se raspliće.

“Boris je zapravo tražio istinu”, kaže Admir Glamočak odmah posle predstave, “a to nije lako”.

Miki Trifunov kao Otac - mahnit na momente, a opet toliko blizak, koji mahnitošću pokazuje saosećajnost koju ima prema živim sinovima i onom koji to više nije, Kaća Dorić kao majka - vrlo pristojna i jasna u nameri da ne pokaže koliko brine. A vi to svejedno vidite. Sjajna Selma Alispahić koja svoju Helenu potpuno objašnjava - ženu koja je birala između dva brata i spletom okolnosti izabrala onog koji manje voli, a koji pruža sigurnost i otišla u Ameriku, sa svom gladi unutar sebe koja traži da bude nahranjena.

Izudin Bajrović kao Vladimir - naizgled odsutan, sa sopstvenim alama koje Amerika nije odstranila. Na posletku Jasenko Pašić koji Davida igra tako da se ne vidi da je stariji od njega - igra tako da vas u publici vrati u sopstveni pubertet- koji je svaki - bolan i preosetljiv u želji da se stekne nezavisnost, a opet da se ima podrška. David je po mom osećaju zapravo jedini koji ima mogućnost da se zaista izvuče. Kada se kosturi zakopaju, a on sam sebi pruži šansu za život- gde god to bilo, u Sarajevu ili Čikagu, ali da ima šansu da svuče svoju košuljicu i obnovi se.

Igra se onako kako Svetozar Cvetković govori da se igra u “Elijahovoj stolici” (koju je pre nekoliko godina u koprodukciji Mess-a i Jugoslovenskog dramskog pozorišta režirao Liješević po Štiksovom tekstu) - intimno, suzbijajući snagu, puštajući stvarima da se slažu - krug po krug. Taj se potez dug 7 godina nastavlja u komadu “Brašno u venama”.

Ako pričamo o izvrsnoj glumi mi svakako govorimo o rediteljskom postupku - Liješević opet tešku priču pripoveda lako, tim putem vas uvodi u kompleksni svet - impulsa i osećaja, stavova, nasleđa i autentičnosti koja traži da bude priznata. Uključivanje gledaoca je odlučno, ali veoma pažljivo. Zato Liješevića smatram opasnim rediteljem. Vratimo se na trenutak na početak ove priče - svaki od glumaca, kako stoji u programu predstave, sve vreme je stvarao kontekst lika koji igra. Ono što je vredno, posebno u Liješevićevom radu jeste što učini da glumci - poniru u svoje likove, što stvara doživljaj u koji zajedno sa glumcima ponirete i vi. Kao eksperiment kojeg se malo plašite, ali imate poverenja da se prepustite.

Drugo - to je teatar koji u sebi nosi tajnu i nije lišen magijskog potencijala - ulaska u drugo vreme u kojem ukoliko ste dovoljno otvoreni se događa promena. Pozorište kao talionički kotao u kojem se sve dešava u kotlini (analogija sa Gradom - scena je okružena publikom sa svih strana kao Sarajevo brdima) priča se dakle priča spontano u smenjivanju napetosti i duhovitosti, sa dva vrlo privlačna punkta (liješevićevski) - jedan je svakako poljubac Helenin i Igorov nakon 20 godina, drugi je susret strica i sinovca Igora i Davida na krovu / na stolovima privlačan kao dvoboj i prihvatanje u jednom dahu. Stvaranje takvih punktova u organizmu predstave je dar - oni daju poseban tempo njenom disanju, a u vama bude želju da je gledate opet. Da joj se vratite. Ima hajra, što bi rekli u Bosni. I iako pisac ni na jednom mestu ne pominje ime Grada - komad drhti od Sarajeva.

“Brašno u venama” nudi katarzu - ta je predstava ponovno suočenje sa traumom koje ispunjava svoju svrhu. Ponovni prolazak kroz traumu, ovoga puta duboko svesno ima za cilj da oslobodi sputanu energiju, energiju koja je bila zarobljena u traumi i da ona oslobođena prokrči put za dalje. U islamu prošlost se ne doživljava kao nešto što je iza nas, već kao nešto na čemu stojimo, “stojimo na leđima naših predaka”. Kada je naša energija zarobljena u traumi, onda nismo u savezu sa precima. Oslobađanje energije omogućava da iz sopstvenih korena crpimo s(n)agu. To su ozbiljne stvari - u “Brašnu u venama” izvedene od početka do kraja. Na kraju stolovi koji čine jedan veliki sto budu razbacani. Na kraju imate četiri strašne replike od kojih se ledi krv u žilama, a srce tone od tuge. Dok sedite u publici (a sarajevska publika se lako prepušta i reaguje prvo u smehu, zatim u suzama, ona jednostavno sudeluje) uvučeni u komad - vas te replike oslobađaju i vi napuštate Sartr imajući osećaj da ste rastrojeni, ali na miru i da vam noge, možda, ni ne dotiču pod. Tako da svi koji su učestvovali u stvaranju predstave mogu biti u dubokom miru.

To je predstava sa kojom se susrećete u vremenu pošto ste je pogledali, susrećete se sa njom u jednom pogledu koji je unutra u vama, susrećete se u tom porcelanskom servisu i zveckanju escajga, dok se postavlja sto, u drugom vremenu koje jeste trajalo u tih sat i po, u drugom svetlu i susretu.

U svojoj suštini teatar i kada nas uzdrma ima za cilj donijeti mir, kaže Nihad Kreševljaković, direktor ’’Sartr-a’’ - tome smo svedočili.

Zato - ovo jeste novo pozorište - koje isceljuje i vraća vas sebi.

Preporučujemo za Vas