Vuk iz državne službe

Maks Andrejev (Danila Kozlovski) je mladi ruski bogataš koji živi na Baliju. Tokom surfovanja, spašava život Romi (Miloš Biković) koji je menadžer u državnoj firmi. Nakon što mu neko podmetne drogu, Maksu oduzimaju svu imovinu i eksportuju ga za Moskvu. Već na aerodromu, policija ga privodi i ucjenjuje da špijunira Romu
134 pregleda 0 komentar(a)
Bezdušni, Foto: Screenshot (YouTube)
Bezdušni, Foto: Screenshot (YouTube)
Ažurirano: 09.05.2015. 14:44h

Bezdušni 2 (Roman Prigunov, 2015)

Iako su rušili komunizam kako bi završili u demokratiji, većina žitelja tranzicionih zemalja se obrela u modernoj inkarnaciji feudalizma. Bol ove promjene najbolje su dočarali savremeni ruski književnici koji su opisivali pad onih koji nisu uspjeli da se snađu (Roman Senčin), kao i uspon tajkuna (Peljevin, Sorokin). Roman Sergeja Minajeva je krasilo odsustvo Peljevinove ezoterične psihodelije ("Generation PΠ"), kao i Sorokinovog sarkastičnog futurizma ("Šećerni Kremlj"). Po priči o mladom menadžeru Maksu koji do iskupljenja dolazi tako što prođe kroz čistilište kante za smeće je 2012. snimljen film u režiji Romana Prigunova. Ove godine u bioskopu gledamo nastavak koga potpisuje ista ekipa.

Maks Andrejev (Danila Kozlovski) je mladi ruski bogataš koji živi na Baliju. Tokom surfovanja, spašava život Romi (Miloš Biković) koji je menadžer u državnoj firmi. Nakon što mu neko podmetne drogu, Maksu oduzimaju svu imovinu i eksportuju ga za Moskvu. Već na aerodromu, policija ga privodi i ucjenjuje da špijunira Romu.

Postoji više filmova koji razobličavaju pohlepu kapitalizma, ali ga istovremeno i idealizuju. Recimo, Stounov "Vol Strit" je govorio o nelegalnim aktivnostima na berzi, ali je istovremeno poslužio i kao inspiracija japi generaciji. U krimi miljeu, sličan uticaj je imalo "Lice s ožiljkom". Međutim, teško je bilo očekivati da se na zapadu pojavi film koji će državnu službu fetišizovati na sličan način. "Bezdušni 2" je upravo takvo djelo koje opisuje ne toliko ruski, koliko post-komunistički san.

Mladi Maks, na početku, živi kao i svaki penzionisani balkanski mafijaš. Sa parama koje je pokrao Maks je napustio Rusiju i surfuje na Baliju. Dom mu nedostaje, ali ne toliko da bi napustio sigurnost. Film poentira time što pokazuje kako Maks okruženje iz koga je potekao posmatra kao nazadno, iako su ljudi kao on glavni uzrok propasti. Nakon povratka u Rusiju, počinje njegov tranzicioni san. Za razliku od uspjeha na zapadu koji čak i u kriminalnoj varijanti rijetko ima veze sa državnim firmama, Maksov uspon počinje tek kada se tamo zaposli.Državna firma u kojoj je Maks jedan od direktora finansira projekte mladih programera. Većina projektanata su tu samo kako bi uzeli novac. Tako jedan tim pokušava Maksu da proda Instagram kao originalnu aplikaciju. Na taj način, ukazuje se kako su neznanje i nesposobnost, koji u koruptivnom društvu vremenom postaju dominantni, veći problemi od novca. Takođe, iza većine računarskih firmi posredno stoje isti oni funkcioneri koji na tenderima dijele novac. Nizom povezanih kompanija pare se dalje iznose iz zemlje i završavaju na tajnim računima funkcionera. Problem je što postoji konkurencija među ministarstvima kako bi se otuđila, odnosno prisvojila, budžetska sredstva. Sukob dostiže vrhunac u štampanim medijima, jer svaka frakcija koja želi da uzme vlast kontroliše bar jedno glasilo. Kada se situacija otrgne kontroli, iz sijenke reaguje capo di tutti capi. Blindirano vozilo pod pratnjom prilazi Maksu na praznoj ulici. Gledalac ne vidi sa kim ni o čemu priča, ali jasno je da je u pitanju premijer, predsjednik države ili strani ambasador. Razgovor može da ide u bilo kom pravcu. Da se film završio tako što bi novinski naslov bio da je Maks nestao, film bi imao istu poentu. Međutim, šef odlučuje da je neophodan privid promjene. U sljedećoj sceni, vidimo Maksa kao osnivača nove stranke koja želi da mijenja Rusiju na bolje, a iza koje, u stvari, stoji vlast.

Kada se ubace ljubavne veze između funkcionera i sekretarica koje završavaju kao menadžerke, te sveopšte rasipanje državnog novca koje je sve veće što je država siromašnija, dobija se društveno ogledalo u kome nije samo savremena Rusija, već sve post-komunističke države. Veličina Romanovog filma je u tome što se pokazuje da je neoliberalna mantra o slobodnom tržištu i nevidljivoj ruci Adama Smita rezervisana samo za gubitnike tranzicije, kao što je taksista koji je inženjer. Svi ostali žive državni san koji je toliko privlačan da gledaocu, dok gleda Maksov luksuzni automobil, ne pada na pamet odakle mu novac da ga zaradi, već šta treba da uradi kako bi ga i sam imao. Svaka sličnost je slučajna, svaka slučajnost je slična.

Ocjena: 7/10