Jednog vrelog avgustovskog dana 2012. godine sedeo sam u prostorijama agencije „Harward Businesses Service“ (HBS) s njenim vlasnikom Ričardom Belom. Kancelarije ove agencije, koja služi za osnivanje firmi, nalaze se u omanjoj montažnoj kućici na ivici grada Luis u američkoj državi Delaver.
Ta kućica, koja se nalazi nadomak autoputa i na nekoliko kilometara od peščane obale Atlantskog okeana, ničim ne privlači pažnju. Ipak, postoji jedna posebnost ove kuće - na njenoj adresi registrovano je preko 100.000 firmi.
Sve te firme imaju zajedničku adresu, ali je jasno da tu nije bila kancelarija nijedne od njih. U njemu je samo jedna kancelarija agencije HBS.
U HBS sam došao zato što se u moru svih firmi registrovanih tamo nalazi i nekoliko u vlasništvu Darka Šarića i njegovih saradnika. Ne samo to, preko te kućice Šarić je u Srbiju uložio milione evra, zbog čega mu se sada sudi. Da nije bilo ovih fiktivnih firmi i usluga agencije poput HBS, bilo bi gotovo nemoguće oprati sav taj novac koji je, kako ističe tužilaštvo, zarađen prodajom narkotika...
Delaver
Delaver je, s oko milion stanovnika, vrlo zanimljiva država. Sasvim drugačija od Vašingtona i Njujorka. Nerazvijenija, saobraćajno nepovezana i mnogo više podseća na Ameriku kakvu viđamo u filmovima o unutrašnjosti i američkim seljacima...
U Delaveru se, međutim, danas velikim delom živi od toga što je ta država jedno od popularnijih ofšor odredišta. Iako Delaver u bukvalnom smislu nije ofšor (što u prevodu znači „van obale“) država, već se nalazi na atlantskoj obali američkog kontinenta, ona pruža iste pogodnosti kao i slične države na egzotičnijim mestima, po kojima je ovaj termin i nastao: Kajmanska ostrva, Belize, Devičanska ostrva...
Ove države imaju najmanje poreske namete u celom svetu i zato se u slengu zovu „poreski rajevi“. Ako ste preduzetnik i centralu svoje firme izmestite tamo i platite porez u ofšor zoni, a ne u svojoj državi, uštedećete dosta novca.
Zbog ove uštede, mnogi su pohrlili da osnivaju preduzeća po egzotičnim ostrvima, daleko od domovine, uključujuči tu i najveće svetske marke i međunarodne korporacije - kao što su „Apple“, „Coca Cola“, „Google“... Ono što je opasnije, ove države omogućavaju i mnoštvo pogodnosti za izvršenje krivičnih dela.
Šta sa gotovinom?
Pre svega, pružaju mogućnost kriminalcima koji zarađuju ogroman novac da reše jedan od svojih najvećih problema: šta da urade s tolikim gotovim novcem? Jedna kriminalna grupa koja se, recimo, bavi trgovinom heroinom i zaradi nekoliko stotina hiljada evra, može taj novac da potroši kupujući skupocene automobile, džipove, jahte, stanove ili na provod po Srbiji i inostranstvu. Međutim, ukoliko zarađujete desetine miliona evra, taj novac nije tako lako potrošiti. On se mora negde uložiti. U tom trenutku grupa mora da pokrene novu kriminalnu aktivnost - pranje novca.
To nije stvar odluke, to grupa jednostavno mora da uradi kao prirodan sled stvari u poslu kojim se bavi. Pranje novca je po mnogo čemu složenije od trgovine drogom - glavni cilj je da se nelegalno zarađeni novac uloži u vidljive i legitimne ekonomske tokove, a da se pri tome sakrije odakle novac potiče. Iako se on uistinu nikada ne može „oprati“, ideja je da se stvori privid da je novac legalno zarađen. A vlasnici tog novca moraju da ostanu sakriveni. Samo tako novac će ostati van dometa policije i daleko od opasnosti da bude zaplenjen.
Ove države im u tome pomažu, jer su veoma pogodna mesta za osnivanje „anonimnih“ kompanija. S druge strane, „registracioni agenti“, poput HBS, dobro zarađuju na tome.
Jednostavnije rečeno: ukoliko želim da pokrenem neki poslovni poduhvat u Srbiji ili bilo gde drugde, a takođe želim i da sakrijem da sam ja pokretač tog posla, u državi kao što je Delaver mogu da angažujem agenta koji će mi za nekoliko sati osnovati kompaniju i garantovati anonimnost.
Zatim ću, na ime te firme, otvoriti bankovni račun u Švajcarskoj, Nemačkoj ili bilo gde drugde na svetu i tu sakriti novac. Ili ću na taj bankovni račun uplatiti gotovinu koju sam sakupio od prodaje droge, a odatle novac prebaciti u Srbiju. U suštini, za ovo se tereti Šarić.
Podaci o vlasniku ostaju tajna
Ukoliko, s druge strane, policajac ili radoznali novinar-istraživač pokuša da proveri ko je vlasnik delaverske kompanije koja investira u Srbiju, udariće u zid. U državi Delaver ne mogu se dobiti podaci o vlasništvu kompanija, jer ih često ni sama država nema. Agenti koji osnivaju firme nisu dužni da taj podatak dostave državi.
Policija u Srbiji može da zatraži međunarodnu pomoć i zamoli američke službe da istraže i dođu do tih podataka, ali to često ide nategnuto i dugo traje, a i slučaj mora biti dovoljno bitan da zainteresuje tamošnje državne organe. U „slučaju Šarić“ srpska policija je imala sreće, jer se američko tužilaštvo iz Njujorka zainteresovalo za slučaj. Ričard Bel mi je objasnio kako skrivanje vlasnika funkcioniše.
"Sve što treba (klijenti) da urade jeste da nam pošalju i-mejl i kažu 'hoćemo kompaniju'. Mi ćemo je osnovati odmah. Najlakše je ako imate kreditnu karticu, jer ćemo vam odmah i naplatiti“, objašnjava Bel.
Klijent bira da li želi da se njegovo ime kao vlasnika firme vidi ili da se sakrije iza imena agencije koja mu je kompaniju osnovala. Usluga osnivanja kod HBS košta svega 350 dolara. Ne treba vam nikakav osnivački kapital za firmu - jer ona je samo paravan i praktično i ne postoji. Ova agencija, u proseku, osnuje 30 kompanija dnevno na svojoj adresi.
"Ja formiram kompanije za ove ljude i kao organizator potpisujem sva dokumenta. Nakon što formiram kompaniju, ja se povlačim, i od tog trenutka je oni kontrolišu i rade s njom šta god žele... Jedino što su dužni jeste da meni plaćaju 50 dolara godišnje i državi Delaver 250 dolara”, kaže Bel.
Nisam kriv ako krenu u kriminal
On kaže da nije odgovoran za to što kriminalci koriste kompanije registrovane u njegovoj agenciji za svoje kriminalne poslove.
"Ako kupite bejzbol palicu od mene, kako ja mogu da znam da li ćete palicom udarati loptu ili ćete njome udarati ljude?“ kaže Bel. „Sve počiva na tome kako ćeš koristiti tu kompaniju. Mi ne želimo da osnivamo kompanije za trgovce drogom, ali jedini način da znamo da oni stoje iza neke kompanije jeste da ih proverimo kroz bazu Ministarstva pravde. Ali oni se lako sakriju, samo ako imaju dobrog advokata.“
Nije ni čudo što je ovakva mogućnost anonimnosti privukla kriminalce raznih vrsta, te sumnjive biznismene i korumpirane političare. Sakriveni iza delaverskih firmi, kriminalci mogu da peru novac.
Biznismeni mogu da biraju širok spektar krivičnih dela, poput zloupotreba u privatizaciji, poreske utaje, pranja novca ili da zaobilaze antimonopolske zakone. Političari mogu iza ofšor kompanija da sakriju svoju imovinu, vile, jahte... Naravno, u ofšor zonama posluju i legitimne firme i svetski giganti, koji žele da iskoriste prednosti plaćanja manjeg poreza i brzog osnivanja firmi.
Delaver: Od Milke Forcan do Stanka Subotića Caneta
U Delaveru su bile registrovane firme mnoštva domaćih preduzetnika, od kojih su neki sa sumnjivim biografijama. Tamo je regiastrovana firma optuženog za organizovanje više ubistava Luke Bojovića, kao i kompanija njegovog bliskog saradnika koji je ubijen Cvetka Simića. Na istoj adresi su i tri kompanije pod kontrolom Antona Stanaja, čuvenog albanskog švercera cigareta koji je ubijen u Sudanu... Kompanije u Delaveru imao je Bogdan Rodić, privrednik iz Vojvodine, nekadašnji vlasnik „MB pivare“ i „Roda marketa“...
Naike Bokan, ćerka poznatog švercera cigareta Vanje Bokana, ubijenog 2000. godine, bila je vlasnica firme u Delaveru. Rodoljub Radulović jedan je od prvih koji je otkrio pogodnosti ove države i osnovao firmu „American Corporate Investors“ u Delaveru još 1986. godine.
Milka Forcan, nekadašnja desna ruka tajkuna Miroslava Miškovića, kome se u Srbiji sudi za zloupotrebe u privatizacijama s putarskim preduzećima, ima kompaniju „Form Communication“, registrovanu 2004. godine kod HBS. Stanko Subotić, kontroverzni biznismen, ima više kompanija u Delaveru...
(priredio D. M)
(Kraj)
Vijesti su u nastavcima objavljivale najinteresantnije djelove bestselera "Šarić" - kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu", srpskog novinara Stevana Dojčinovića, u izdanju Samizdata. Knjiga se može kupiti u knjižarama Narodne knjige.
Bonus video:
