SVIJET U RIJEČIMA

Osveta viška morala

Zašto se ovo stalno dešava? Uostalom, događaji koji su doveli do Velike recesije - pucanje stambenog mehura, bankarska kriza - odigrali su se dosta davno. Zašto ne možemo da pobegnemo od njihovih posledica?
2 komentar(a)
novac, euro, Foto: Shutterstock
novac, euro, Foto: Shutterstock
Ažurirano: 28.03.2019. 14:09h

Prekinite me ako ste ovo već čuli: izgleda da svetska ekonomija opet posrće. Neko vreme se činilo da se situacija popravlja i pričalo se o delimičnom oporavku. Ali sada se rast odužio, a bauk deflacije je još tu. 

Ako vam ova priča zvuči poznato, to je zato što jeste poznata: traje od 2008. Kao i u prethodnim epizodama, najgore vesti dolaze iz Evrope, ali ovoga puta je usporavanje na tržištima u razvoju očigledno - upozoravajućih naznaka ima čak i u Sjedinjenim Državama, i pored trenutno prilično dobrog rasta broja novih radnih mesta.

Zašto se ovo stalno dešava? Uostalom, događaji koji su doveli do Velike recesije - pucanje stambenog mehura, bankarska kriza - odigrali su se dosta davno. Zašto ne možemo da pobegnemo od njihovih posledica?

Najbliži odgovor krije se u nizu političkih grešaka: štednja u vreme kada su državama potrebni podsticaji, paranoja oko inflacije kada je pravi rizik deflacija itd. Ali zašto države redovno prave ove greške? Tačnije, zašto prave iste greške iz godine u godinu?

Odgovor je, čini mi se, višak morala. Čestitost ubija svetsku ekonomiju.

Šta je, na kraju krajeva, naš osnovni ekonomski problem? Pojednostavljena ali u osnovi tačna verzija priče o tome šta je krenulo naopako ide ovako: u godinama pred veliku recesiju, imali smo eksploziju kredita (uglavnom datih privatnom sektoru). Stare ideje o razboritosti, i poverilaca i dužnika, gurnute su u stranu, nivo zaduženja koji se nekad smatrao neodrživim postao je normalan.

Onda je muzika stala, novac je prestao da teče i svi su krenuli da se razdužuju. Za svakog od nas pojedinačno, to je bio razborit izbor. Ali moja potrošnja je vaš prihod, a vaša potrošnja je moj prihod, i kad svako pokušava da otplati dug u isto vreme, dobijate depresiranu privredu.

Dakle, šta može da se uradi? Kroz istoriju, veliki dugovi su se često rešavali otpisom i oprostom njihovog najvećeg dela. Ponekad se to radilo eksplicitno. Tridesetih godina prošlog veka, Ruzvelt je pomogao dužnicima da refinansiraju dugove preko mnogo jeftinijih kredita, dok je u ovoj krizi Island prosto otpisao značajan deo dugova domaćinstava nastalih u godinama mehura. Češće se otpis duga odvija implicitno, kroz „finansijsku represiju“: državna politika obuzdava kamatne stope sve dok inflacija ne pojede realnu vrednost duga.

Međutim, u poslednjih nekoliko godina bilo je vrlo malo otpisivanja. Jeste, tu je Island - ali on je mali. Da, grčki poverioci su malo „ošišani“ - ali Grčka je ipak mali igrač (i još uvek je beznadežno zadužena). U velikim privredama, retki su dužnici koji su dobili neku pomoć. A umesto da ga pojede inflacija, dug je otežan usled opadanja inflacije, koja je sada daleko ispod planiranog nivoa u Americi, dok je u Evropi blizu nule. Zašto su dužnici dobili tako malu pomoć? Kao što rekoh, radi se o čestitosti - o osećaju da bi bilo kakav oprost duga podrazumevao nagrađivanje lošeg ponašanja. U Americi, čuveni govor Rika Santelija koji je stvorio Tea Party nije se odnosio na oporezivanje i potrošnju - bila je to oštra osuda predloga da se pomogne kućevlasnicima. U Evropi, politika štednje nije proizilazila toliko iz ekonomskih analiza koliko iz moralne indignacije Nemačke nad idejom da bi neodgovorni zajmoprimci mogli da izbegnu posledice svojih postupaka.

Tako da je odgovor na krizu prekomernog zaduživanja bio zahtev da dužnici u potpunosti otplate svoje dugove. Šta istorija ima da kaže o toj strategiji? Odgovor je lak: to ne radi. Svaki pomak koji dužnici naprave kroz patnju i štednju biće više nego neutralizovan depresijom i deflacijom. To se, na primer, dogodilo Britaniji posle Prvog svetskog rata, kada je pokušala da otplati svoj dug ogromnim budžetskim viškom, istovremeno se vrativši na zlatni standard: uprkos višegodišnjem žrtvovanju, nije uspela da spusti nivo duga prema BDP-u.

Danas se upravo to dešava. Jedan novi opširan izveštaj o dugu nosi naslov Razduživanje, kakvo razduživanje?: i pored privatnog odricanja i javne štednje, nivo duga raste zahvaljujući lošem ekonomskom učinku. A danas verovatno nismo ništa bliže bekstvu iz dužničke zamke nego što smo bili pre pet godina. Ali vrlo je teško ubediti i političku elitu i javnost kako je otpis dugova ponekad svima u interesu. Umesto toga, odgovor na slab ekonomski učinak glasio je da će batinanje trajati sve dok se moral ne popravi. 

Možda će, samo možda, neka loša vest - na primer recesija u Nemačkoj - konačno zaustaviti ovu destruktivnu vladavinu morala. Ali ne nadajte se previše.

(The New York Times; Peščanik.net; preveo: I. Pavlović)

Preporučujemo za Vas