U samom pojmu HRABROST sadržani su sociološki, teološki i filozofski aspekti. Hrabrost je etička stvarnost, ali njeni korijeni zadiru u čitavu čovjekovu egzistenciju, pa i u strukturu samog bivstva. Ona se mora razmatrati ontološki da bi se mogla etički shvatiti.
Na ovaj način probleme fenomena hrabrosti postavlja Paul Tilih (1886-1965), njemački filozof i teolog, u svojoj knjizi Hrabrost bivstvovanja. Tilih je 1933. godine emigrirao u Ameriku. Dilema je bila – skupiti hrabrosti i otići ili služiti Hobotnici.
Hrabrost se može definisati kao univerzalno saznanje o tome što je dobro a šta zlo, mudrost i hrabrost su nerazdvojne, tako da je prava hrabrost različita od hrabrosti vojnika kao izrazite smjelosti
Pojam hrabrosti je bio tema od početka same filozofije. Još je Sokrat govorio da je znanje vrlina, a neznanje o tome što je hrabrost, čini svako djelovanje u saglasnosti s pravom prirodom hrabrosti nemogućim. Već ovaj stav ukazuje na problem definisanja.
Tilih objedinjava ontološko i etičko značenje pojma hrabrost. „Hrabrost kao ljudski čin, kao stvar vrednovanja, jeste etički pojam. Hrabrost kao univerzalno i bitno samopotvrđivanje nečijeg bića je ontološki pojam.
Hrabrost bivstvovanja je etički čin u kojem čovek potvrđuje sopstveno biće uprkos elementima svoje egzistencije koji se protive njegovom suštinskom samopotvrđivanju“ (P.T.).
Prateći misao o hrabrosti od Grčke naovamo, Tilih ukazuje na Aristotelovo shvatanje hrabrosti. Hrabrost je potvrđivanje čovjekove suštinske prirode.
Ona podrazumijeva da se u nekim slučajevima nužno žrtvuju elementi, koji, takođe, pripadaju čovekovom biću, ali koji će nas spriječiti, ukoliko ne budu žrtvovani, da se dostigne stvarno ispunjenje. Može se i mora žrtvovatiu i zadovoljstvo, sreća, čak i čovjekova egzistencija, tj. i sami život.
Hrabrost se ne smije poistovjećivati sa vrlinom smjelosti, herojstva, junaštva... Hrabrost se može definisati kao univerzalno saznanje o tome što je dobro a šta zlo, mudrost i hrabrost su nerazdvojne, tako da je prava hrabrost različita od hrabrosti vojnika kao izrazite smjelosti.
Hrabrost je snaga uma koja je kadra da savlada sve što prijeti dostizanju najvećeg dobra. Hrabrost umirućeg Sokrata je bila racionalno-demokratska, a ne herojsko-aristokratska.
Esad Bajtal kaže da “Sokratov gest nepristajanja postaje idealno-tipski paradigmatičan obrazac hrabrosti Velikog odbijanja”, kada su individualna savjest i država grubo i nepomirljivo suprostavljeni.
Mudrosti i hrabrosti se protive želje i strahovi. Stoici su govorili da je predmet straha sam strah. Seneka kaže: “Ništa strašno nije u stvarima osim sam strah“. A Epiktet: “... ni smrt ni nevolja nisu ono što zastrašuje, već strah od smrti i nevolje“. Ako skinemo maske sa straha on nestaje. To važi i za smrt.
Pošto nam se svakog dana oduzima pomalo od života, to jest, umiremo pomalo svakog dana, konačni čas kad prestajemo da postojimo ne donosi smrt sam po sebi, on samo dovršava proces umiranja. Užasi koji se povezuju s tim su stvar imaginacije. Oni nestaju kada se ukloni maska sa smrti.
Razmatrajući filozofiju F. Ničea, Tilih piše, da život koji ima volju sebe da nadmaši jeste dobar život, a dobar život je hrabar život. Takav život tjera “sve što je kukavičluk; i kaže: zlo - to je kukavičluk!“ (F. Niče).
Na pitanje što je prosvetiteljstvo Imanuel Kant je dao odgovor koji hrabrost postavlja u žižu ljudskog postajanja: “Prosvjetiteljstvo je izlaz čovjeka iz njegove samoskrivljene nezrelosti.
Nezrelost je nemoć da se služimo svojim razumom bez tuđeg vođstva. Samoskrivljena je ova nezrelost, ako njezin uzrok ne leži u nedostatku razuma, već u nedostatku odlučnosti i hrabrosti, da se njime služimo bez vođstva nekog drugog”.
Trenutak kada hrabrost sopstva skončava u lagodnostima konformističkog pristajanja na dato je pad s višeg građanskog nivoa na podaničko poslušnički nivo (Esad Bajtal).
Koliko su tek ono društvo i pojedinci u njemu u problemu koji nikad nijesu imali onaj građanski nivo, već su čitavu svoju istoriju živjeli u podaničko poslušničkom ambijentu.
Hrabrost je razmišljati, početi misliti, kritički i slobodno. Kad se tu pobijedi strah da se ne prestupi u dovođenju u pitanje propisanih istina, može se reći da smo kročili s onu stranu neslobode.
Riječi velikog crnogorskog mudraca o junaštvu i čojstvu, u Tilihovoj interpretaciji se mogu dovesti do apsolutne sinteze. Ne može se biti hrabar, a ne biti čovjek, niti se može biti čovjek, a ne biti hrabar.
Biti hrabar ili uopšte ne biti.
Bonus video:
