Reakcija i intelektualaca i mobilisane levice na Španski građanski rat bila je, što nije iznenađujuće, i spontana i masivna. Napokon se napredovanju fašizma neko suprotstavio oružjem. Zavodljivost oružanog otpora, mogućnosti da se boriš a ne samo da pričaš, bila je skoro sigurno presudna.
Engleski pesnik Visten Odn, koji je pozvan da ide u Španiju zbog propagande vrednosti njegovog imena, pisao je jednom prijatelju: “Verovatno ću biti užasno loš vojnik. Ali kako mogu govoriti njima i umesto njih ako ne postanem jedan od njih?“
Za većinu njih, osim u susednoj Francuskoj, Španija je bila terra incognita, u najboljem slučaju geometrijska figura u školskom atlasu
Mislim da se slobodno može reći da je većina politički svesnih studenata moje generacije smatrala da treba da se bori u Španiji, a one koji se nisu borili grizla je savest. Neverovatan talas dobrovoljaca koji su otišli da se bore za Republiku jedinstven je u 20. veku.
Najpouzdanija procena stranih dobrovoljaca koji su se borili na strani Republike kaže da ih je bilo oko 35.000, što nije mnogo manje od prvobitne procene od 40.000 koju je pre nekoliko godina izneo Hju Tomas.
To je bila vrlo šarolika grupa ljudi, socijalno, kulturno i prema poreklu. Pa ipak, kao što je napisao jedan od njih, engleski pesnik Lori Li:
“Verujem da smo delili nešto drugo, jedinstveno za nas u to vreme – priliku da napravimo jedan veliki i prosti gest ličnog žrtvovanja i verovanja, koju možda nikad više nećemo imati… Međutim, malo ko od nas je znao da smo došli u rat trofejnih tandžara i raspadnutih mitraljeza, da nas vode hrabri ali zbunjeni amateri. Ali u tom trenutku nije bilo poluistina i oklevanja, i pronašli smo novu slobodu, bezmalo i novi moral, i otkrili novog Sotonu – fašizam.“
Pisci su podržavali Španiju ne samo novcem, govorima i potpisima, nego su o njoj i pisali
Ne kažem da su se brigade sastojale od intelektualaca, iako je odlazak u Španiju, za razliku od odlaska u Legiju stranaca, podrazumevao određeni nivo političke svesti i poznavanja sveta koji većina nepolitizovanih radnika nije imala.
Za većinu njih, osim u susednoj Francuskoj, Španija je bila terra incognita, u najboljem slučaju geometrijska figura u školskom atlasu. Zahvaljujući jednoj odličnoj monografiji (Skoutelsky, 1998), znamo da je najveća grupa internacionalnih boraca, dakle Francuza (skoro 9.000), prvenstveno dolazila iz radničke klase – 92 posto – i obuhvatala samo jedan procenat studenata i intelektualnih radnika, od kojih su praktično svi bili komunisti. Imajući u vidu njihove tehničke kvalifikacije, većina ovih intelektualaca radila je iza prvih linija fronta.
Verovatno je bilo više intelektualaca među političkim izgnanicima koji su činili politički kadar brigada, i nadam se da neću zvučati previše “šovinistički“ ako kažem da veliki procenat Jevreja među dobrovoljcima govori o intelektualnim aktivnostima.
Jednu trećinu američke Linkolnove brigade činili su Jevreji, a većina Amerikanki u Španiji bile su Jevrejke. Prema dobrim ali pomalo optimističnim procenama, do 7.000 internacionalnih boraca bili su Jevreji.
Među britanskim borcima bilo je dosta talentovanih intelektualaca, od kojih je nekoliko poginulo
Međutim, ni unutar ni izvan brigada, posvećenost intelektualaca, ponekad i praktična posvećenost, bila je neupitna. Pisci su podržavali Španiju ne samo novcem, govorima i potpisima, nego su o njoj i pisali.
To su činili Hemingvej, Malro, Bernanos i praktično svi istaknuti mladi britanski pesnici tog doba – Oden, Spender, Dej Luis, Maknis. Španija je predstavljala ključno iskustvo njihovih života između 1936. i 1939, pa čak i kad su je zaboravljali kasnije.
Ovo je bilo očigledno tokom mog studiranja na Kembridžu između 1936. i 1939. Ne samo što je rat u Španiji okrenuo mladiće i devojke ka levici nego su nam konkretni primeri onih koji su odlazili u Španiju da se bore davala nadahnuće.
Svako ko je tih godina ulazio u studentske sobe mladih socijalista i komunista na Kembridžu skoro sigurno je tamo nalazio fotografiju Džona Kornforda, intelektualca, pesnika, vođu studentske Komunističke partije, koji je pao u borbi u Španiji na svoj dvadeset prvi rođendan, u decembru 1936.
Poput poznate fotografije Če Gevare, ovo je bila snažna, herojska slika – samo bliža nama – i sa naših zidova svakodnevno nas je podsećala za šta se borimo.
Ispostavilo se da je vrlo malo studenata sa Kembridža i drugih univerziteta otišlo da se bori u Španiju, nakon što je Komunistička partija Velike Britanije odlučila, verovatno u jesen 1936, da odvrati studente od odlaska u dobrovoljce ukoliko nisu imali konkretne vojne kvalifikacije.
Ozbiljan rat koji neka vlada vodi zahteva strukturu, disciplinu i određeni stepen centralizacije
Većina intelektualaca koji su se borili otišli su u Španiju pre nego što je partija donela ovu odluku. Međutim, među britanskim borcima bilo je dosta talentovanih intelektualaca, od kojih je nekoliko poginulo.
Intelektualci ili ne, koliko ja znam, niko od preživelih, bez obzira na njihove kasnije stavove – a barem jedan od njih je pod stare dane postao savetnik gđe Tačer – nikada nije izrazio žaljenje što je otišao da se bori.
Među gubitnicima, polemike o građanskom ratu nisu prestajale od 1939. To nije bio slučaj dok je rat trajao, iako je bilo incidenata poput zabrane marksističke partije POUM i ubistva Andresa Nina, koji su izazvali neke međunarodne proteste. Očigledno su mnogi strani dobrovoljci po dolasku u Španiju bili šokirani onim što su tamo zatekli.
Patnjom, zločinima, nemilosrdnim ratovanjem, brutalnošću i birokratijom na svojoj strani ili, ukoliko im je bilo poznato, intrigama i političkim trvenjima unutar republike, ponašanjem Rusa i mnogim drugim.
Naravno, posthumne polemike o Španskom ratu su legitimne, pa čak i neophodne – ali samo ako odvojimo raspravu o pravim pitanjima od parti pris političkog sektaštva. Hladnoratovska propaganda i čisto neznanje o zaboravljenoj prošlosti moraju se izbegavati.
Glavno pitanje u Španskom građanskom ratu bilo je i ostaje – u kakvoj su vezi bile društvena revolucija i rat na republikanskoj strani. Španski građanski rat počeo je i kao pobuna legitimne vlade, uz pomoć narodne mobilizacije protiv delimično uspelog vojnog puča, i u važnim delovima Španije, kao spontana transformacija ove mobilizacije u društvenu revoluciju.
Danas je moguće sagledati Građanski rat, španski doprinos tragičnoj istoriji najbrutalnijeg od svih vekova, dvadesetog, u njegovom istorijskom kontekstu
Ozbiljan rat koji neka vlada vodi zahteva strukturu, disciplinu i određeni stepen centralizacije. Ono što karakteriše društvene revolucije, poput one iz 1936, jeste lokalna inicijativa, spontanost, nezavisnost od viših vlasti, pa čak i otpor prema njima, naročito ako se uzme u obzir anarhistička tradicija te zemlje.
U najkraćem, na republikanskoj strani radilo se o istom pitanju koje je sto godina ranije razdvojilo Karla Marksa i Bakunjina. Polemike o disidentskom POUM-u irelevantne su za to pitanje, imajući u vidu malobrojno članstvo i marginalnu ulogu te stranke u građanskom ratu.
Ova politika pripada istoriji ideoloških sukoba unutar međunarodnog komunističkog pokreta ili, ako hoćete, istoriji Staljinovog nemilosrdnog obračuna sa trockizmom, sa kojim su njegovi agenti pogrešno poistovećivali POUM.
Sukob između liberterskog entuzijazma i disciplinovane organizacije, između društvene revolucije i ratne pobede, ostaje realnost u Španskom građanskom ratu, i ostao bi realnost čak i kad bismo smatrali da su svi na republikanskoj strani bili anđeli. Istina je da ratovi, kao ni ekonomije, koliko god komandni lanac bio fleksibilan, ne mogu da se vode na liberterski način. Španski građanski rat nije mogao da se vodi, a kamoli do pobede, na orvelovskim osnovama.
Međutim, u jednom opštijem smislu, sukob između revolucije kao težnje ka slobodi i pobede u ratu nije isključivo španski. On se u potpunosti očituje nakon pobede revolucija u oslobodilačkim ratovima: u Alžiru, verovatno u Vijetnamu, svakako u Jugoslaviji.
Budući da je u Španskom građanskom ratu izgubila levica, rasprava je u ovom slučaju posthumna, i sve je udaljenija od realnosti tog vremena, kao što je i onaj film Kena Louča, koliko god on bio uzvišen i potresan.
To je bio rat protiv Franka, protiv fašističkih sila sa kojima je Franko bio u savezništvu, iako sam Franko nije bio fašista
Moralno zgražavanje nad staljinizmom i ponašanjem njegovih agenata u Španiji jeste opravdano. Ispravno je kritikovati komunističko ubeđenje da je jedina važna revolucija ona koja njima obezbeđuje monopol na vlast. Međutim, to nije bilo ključno pitanje građanskog rata.
Marks bi morao da se sukobi sa Bakunjinom šta god mi mislili o svim učesnicima rata – iako je većina preživelih zaključila da je Marks korisniji za vođenje rata nego Bakunjin, i iako među preživelima ima onih koji se, kao ja, sećaju spontane ali neefikasne euforije anarhističke faze oslobođenja sa nostalgijom, ali i gorčinom.
Danas je moguće sagledati Građanski rat, španski doprinos tragičnoj istoriji najbrutalnijeg od svih vekova, dvadesetog, u njegovom istorijskom kontekstu. To nije bio, niti je 1930-ih mogao biti – kako se sada tvrdi – rat i protiv krajnje desnice i protiv komunizma.
To je bio rat protiv Franka, protiv fašističkih sila sa kojima je Franko bio u savezništvu, iako sam Franko nije bio fašista. Za razliku od Drugog svetskog rata, profašistička strana je u Španskom građanskom ratu pobedila.
Ali u velikoj meri zahvaljujući intelektualcima, umetnicima i piscima, koji su se u tolikom broju mobilisali na strani republike – istoriju u ovom slučaju nisu napisali pobednici. Stvarajući svetsko sećanje na Španski građanski rat, olovka i kamera, potegnute u ime poraženih, pokazale su se jačim od mača i cenzure onih koji su pobedili.
Kataloniji u čast
Ponovo, rasprave komunista i njihovih protivnika nisu prestajale. Međutim, tokom samog rata, sumnjičavci se nisu oglašavali po povratku iz Španije. Nisu želeli da pomažu neprijateljima velikog cilja. Simon Vajl nakon povratka, iako duboko razočarana, nije rekla ni reč.
Knjiga je objavljena u tiražu od 1.500 primeraka, a trinaest godina kasnije bilo je još neprodatih primeraka iz prvog tiraža
Vistan Odn nije napisao ništa, iako je 1939. izmenio svoju čuvenu pesmu „Španija“ iz 1937, i nije dozvolio njeno ponovo štampanje tokom Hladnog rata 1950. Pod strahom od Staljinovog terora, Luis Fišer, novinar blizak Moskvi, odrekao se svojih nekadašnjih prijatelja, ali se potrudio da to uradi tek nakon što taj gest više nije mogao da naudi španskoj republici.
Jedan izuzetak potvrđuje pravilo: knjigu Džordža Orvela Kataloniji u čast odbio je Orvelov redovni izdavač, sa objašnjenjem da: “Mnogi ljudi na levici veruju da sve treba žrtvovati da bi se očuvao zajednički front protiv fašizma“.
I sam Orvel je po povratku iz Španije priznao da se mnogi sa njim nisu slagali iz istog razloga, pišući jednom svom blagonaklonom kritičaru: “Ono što pišeš o tome da ne treba propuštati fašiste zbog naših unutrašnjih sukoba sasvim je tačno“. Ali javnost nije obraćala pažnju na Orvela.
Knjiga je objavljena u tiražu od 1.500 primeraka, a trinaest godina kasnije bilo je još neprodatih primeraka iz prvog tiraža. Tek je u vreme Hladnog rata Orvel prestao da bude neobična, marginalna ličnost, i tek je tada prava vrednost knjiga kao što je Kataloniji u čast prepoznata.
Bonus video:
