FILM I KOKICE

Braća, alkohol i ludilo tridesetih

Film “Bez zakona” obiluje svirepošću i eksplicitnim nasiljem koje je dozirano u pravom ritmu
240 pregleda 1 komentar(a)
Ažurirano: 04.11.2012. 08:31h

Bez zakona (Lawless, John Hillcoat, 2012)

U periodu od 1920. do 1933. godine, u Americi je na snazi bio Akt o prohibiciji, odnosno zakon o zabrani proizvodnje i puštanja u promet alkoholnih pića. Njegovo uvođenje je izazvalo više štete nego koristi, pa se tako direktno povezuje sa pojavom mafije u Americi. Duh tog vremena mnogo bolje opisuju kratke priče Ernesta Hemingveja ili filmovi kao što je „Milerovo raskršće“ braće Koen, nego ekranizovanje obračuna na ulicama Čikaga. „Bez zakona“ režisera Džona Hilkouta („Put“, 2009) je film koji preko upečatljivih likova uspješno rekreira ovu eru, pri čemu joj dodaje neočekivanu (ali ne i nepotrebnu) dozu brutalnosti.

Početkom tridesetih godina u zabitima američke države Virdžinije, tri brata Bondurant ilegalno proizvode alkohol. Na čelu grupe je najstariji brat Forest Bondurant (Tom Hardi), kome pomažu alkoholičar Hauard (Džejson Klark) i najmlađi brat Džek (Šaja Le Buf). Kako bi prekinula ovu kriminalnu praksu, država šalje sposobnog i psihotičnog agenta Čarlija Rejksa (Gaj Pirs). Njegovo prisustvo izaziva poplavu nasilja u čitavom kraju, koje pogađa sve njegove stanovnike, a kulminira u konačnom i krvavom obračunu.

Muzičar Nik Kejv pokušava da napiše ovaj film onako kako bi ga napisao pisac Džejms Elroj da se kojim čudom bavi seoskim temama. Njegov scenario je adaptacija romana „Najmokrija zemlja na svijetu“ Meta Bonduranta, koji je ujedno i unuk glavnog protagoniste. Iako ćete na početku pročitati da je film snimljen po istinitom događaju, to odmah možete zaboraviti.

Naime, ovaj film više liči na tridesete nego što su tridesete ličile na same sebe. Svi nose nakrivljene šešire, žvaću duvan, naši junaci su otresiti i previše pismeni za zapadnu Virdžiniju, i ta želja da u svakoj sceni vidimo po neki rekvizit iz tog perioda ubija realizam. Sa druge strane, stilizacija nije mana filma zato što mu daje vizuelnu upečatljivost koju drugačije teško da bi imao. Recimo, iako je u toj zabiti prosto nemoguće da postoji prefinjena i našminkana noir kelnerica Megi Bufo (Džesika Čestejn), ona ne odudara od čitavog okruženja zbog već spomenutog otklona od realizma.

Problem prve polovine filma je to što je tehnološki postupak pravljenja brlje predstavljen maltene kao scena iz serije „Breaking Bad“. Zbog toga će ovo biti urnebesno ljudima koji peku rakiju, dođu u bioskop, i tu gledaju kako je ta aktivnost tretirana sa ozbiljnošću kao da iz slavine izlazi tečni heroin, a ne lôza od četrdeset gradi. Čim to prestane da se prikazuje kao nešto što je opasno samo po sebi i radnja se fokusira na odnos između krijumčara i predstavnika zakona, djelo prijatno iznenadi svojim kvalitetom.

Film obiluje svirepošću i eksplicitnim nasiljem koje je dozirano u pravom ritmu. Dobro je što su scene tog tipa prisutne ne zbog šokantnosti, već kako bi se bolje prikazao karakter glavnih junaka. Kada nekoga u filmu povrijede to je tako realistično i krvavo prikazano da zaista boli, a najbolje je što povratno utiče na razvoj likova. Na neki način, brutalnost kao da daje tempo u kome se razvija priča, pri čemu se intenzitet nasilja polagano gradira kako se film približava kraju. Tome svakako pomaže i odlična gluma. Šaja Le Buf nakon generičkih i dosadnih blokbastera prvi put pokazuje da zna da glumi, a to važi i za Toma Hardija. Gaj Pirs uspijeva da dočara lik agenta Rejksa koji je prikazan kao zastrašujuća verzija her Flika iz serije „Alo alo“ bez ijedne primjese komičnosti, a to svakako nije bilo lako postići.

Jedan od važnijih motiva u filmu je sujevjerje o besmrtnosti braće Bondurant, koje je rezultat toga što su braća preživjela španski grip, rat, i svaku moguću i zamislivu tuču. Ta legenda, koja u sebi ima opojnost ilegalnog viskija, opšte je prihvaćena u okrugu i predmet je podsmijeha, ali i nervoze racionalnog agenta Čarlija Rejksa. Sa druge strane, ona je ključan element u kontrastu između urbanog i ruralnog, mističnog i racionalnog, pri čemu je ruralno prikazano kao sirovije, brutalnije, ali i postojanije.

Na kraju filma pokazuje se da je vjerovanje u ovu činjenicu potrebno ne toliko braći Bondurant, koliko žiteljima tog kraja. Na neki način, vjerovanje u mit o besmrtnosti definiše samu suštinu sela, pa će se u njegovo očuvanje uključiti i lokalni predstavnici zakona. Zbog toga se „Bez zakona“ zaokružuje maltene kao nostalgična bajka o dobu ilegalnih destilerija, močvara i delta bluza.

Iako ovaj film po kvalitetu ne dobacuje do „Milerovog raskršća“, ipak mu se približava neočekivano blizu. Neosporno se radi o izuzetnoj akcionoj drami čija jedina mana može biti povremeno eksplicitno nasilje koje ovdje, za divno čudo, ima smisla.

Konačna ocjena: 8/10.

Hotel Transilvanija (Hotel Transylvania, Genndy Tartakovsky, 2012)

Najrasprostranjeniji dječiji strah je strah od mraka. U stvari, pogrešno je reći da je to strah od mraka kao takvog, već je prije strah od onog nepoznatog što iz njega vreba. Čudovišta koja čekaju ispod kreveta ili se kriju u ormarima, strašna su najviše zbog toga što nemaju oblik, osim onog koji im daje mašta. Tako je mrak istovremeno i vampir, i Frankenštajn, i mumija, i vještica. Jednom kada se objekat materijalizuje, strah nestaje, jer se ispostavi da je ono što ga je kodifikovalo sve vrijeme bilo u nama, a ne izvan nas. Autori animiranih filmova su se često poigravali tom idejom, ali njihova razrada je išla korak dalje. Naime, cilj je bio da se ono što je u mraku dodatno humanizuje i učini dopadljivim.

Još od prvog pojavljivanja „Kaspera – Dobrog duha“ (1945-1963) i serije „Skubi Du“ (1969-1991), do dugometražnih filmova kao što su „Monsters INC“ (Pit Dokter, 2001) ili „Grozni ja“ (Pjer Kofin, 2011), vrši se dekonstrukcija čudovišta, bilo tako što se pokazuje da ona ne postoje ili tako što se naglašava njihova dobrota, odnosno strah od ljudi. „Hotel Transilvanija“ (Gendi Tartakovski, 2012) je još jedan film ovog tipa koji nudi zabavu za najmlađe, uz jako malo suštinski novih elemenata.

Grof Drakula, nakon smrti svoje žene, odlučuje da otvori luksuzni hotel za čudovišta „Transilvanija“ (ima i spa centar). Gosti hotela su, između ostalih, Frankenštajn, vukodlak sa porodicom, nevidljivi čovjek i mumija. Razlog zašto hotel dobro posluje je što u njemu, i oko njega, nema ljudi koji ih progone. Sve ovo se promjeni kada u hotel slučajno zaluta mladi putnik Džonatan, i to tačno dan prije 118-og rođendana Drakuline ćerke, Mevis. Kako ne bi upropastio veliki događaj, Drakula maskira Džonatana u mladog Frankenštajna, ali ne očekuje da će se tako maskiran mladić dopasti njegovoj ćerci.

„Hotel Transilvanija“ je djelo koje je mnogo zanimljivije kada se prepriča, nego kada se odgleda. Slično kao i kod „Vanzemaljaca iz komšiluka“ (Akiva Šefer, 2012), djeluje kao da je sve ono što je originalno i zanimljivo u ovom filmu već dato u trejleru. To je svakako neprijatno iznenađenje, naročito kad se uzme u obzir da film potpisuje Gendi Tartakovski, autor nekih od najduhovitijih i najoriginalnijih crtanih filmova na Cartoon Network kanalu, kao što su „Deksterova laboratorija“ i „Samuraj Džek“.

Ako izuzmemo osnovnu premisu o hotelu čudovišta, apsolutno sve ostalo u ovom filmu je predvidljivo. Animacija je kvalitetna, ali ne odskače od onoga što trenutno nudi holivudska produkcija. Rastužuje to što Tartakovski nije uspio (ili želio) da progura stil svedene animacije koji ga je proslavio, već je insistirao na raskošnim kadrovima prenatrpanim likovima. Takav pristup više priliči poznim 3D radovima Roberta Zemekisa ili filmovima kao što je „Koliba u šumi“ (Dru Godar, 2012), nego Gendijevom autentičnom izrazu koji je, paradoksalno, uticao na filmove konkurencije (recimo, na iznenađujuće korektnu „Kung fu Pandu 2“ Dženifer Ju).

Film obiluje posvetama, počevši od glavnog junaka koji ima frizuru iz Linčove „Glave za brisanje“, preko likova iz klasičnih horor filmova. Takođe, pojedine scene su direktan omaž klasicima, pri čemu su uticaji zaista raznoliki. Recimo, lutke iz lažnog grada koje plaše Mevis podsjećaju na rimejk filma „Brda imaju oči“ Aleksandra Aže. Ono što je loše je što većina ovih scena funkcioniše isključivo ako prepoznate ono što se referencira, dok u suprotnom nisu duhovite. Postavlja se pitanje za koga je onda ovaj animirani film pravljen. Ako ste stariji, posvete vam neće promaći, ali film je previše infantilan da bi se dopao većini. Opet, ako ste mlađi, da bi sve ovo pohvatali potrebno je da odgledate originale svih ovih filmova, ali postavlja se pitanje koliko je pametno za desetogodišnje dijete da gleda takve stvari.

Ljubavna priča između Drakuline emo ćerke Mevis i Džonatana je jedino što film povremeno učini zanimljivim. Recimo, scena proslave u kojoj Džonatan pokazuje Mevis sve gradove koje nije obišla ili scena jurnjave sa letećim stolovima pokazuju toplinu koje nema u ostatku filma. Ovo veoma lako može biti posljedica prevelike parodičnosti samog Drakulinog lika, kao i glasa koji mu daje Adam Sendler. U suštini, Sendlerov akcenat zvuči kao da se šegači sa Drakulom i umjesto komičnosti, čini film pretjerano parodičnim za bilo kakav dramski razvoj. Ako izuzmemo Frankenštajna, sva ostala čudovišta su tu samo kako bi u ključnom trenutku izgovorila duhovitu repliku. Izgleda da je autor očekivao da će originalnost premise biti sasvim dovoljna da zabašuri ozbiljne probleme u razvoju osnovne priče. Recimo, zabavna scena u kojoj čudovišta posjete festival koji im je posvećen djeluje jako duhovito, ali istovremeno i potpuno suvišno. Tako film više liči na niz izolovanih skečeva nesrećno spojenih u jedno djelo, nego na kompaktnu cjelinu. Ako vas ti skečevi nasmiju (a bar jedan sigurno hoće), može se reći da je film ispunio očekivanja najmlađih, ali dok ga gledate ne možete se oteti utisku da je ovo moglo da bude mnogo bolje.

Sve u svemu, „Hotel Transilvanija“ nije ni pretjerano dobar, ni pretjerano loš film. U pitanju je djelo koje će gledaoci zaboraviti ne za pet godina, već za pet minuta nakon gledanja. Svakako se radi o jednom od lošijih ovogodišnjih animiranih filmova, ali ostaje nada da će zahvaljući dobroj zaradi koju je film već ostvario na blagajnama, Tartakovski dobiti priliku da režira nešto što će više ličiti na njegove ranije radove.

Konačna ocjena: 5/10.