SVE ŠTO MRZIM

Kako arhitektura podržava moć

Ako ste, na primjer, u crkvi - i želite da ćutite/ da budete tihi - jer osjećate boga - vi se u stvari pokoravate svešteniku
1 komentar(a)
Ažurirano: 04.11.2012. 10:36h

Understand you are dealing with a man who knocked off Finnegans Wake on the roller coaster at Coney Island, penetrating the abstruse Joycean arcana with ease, despite enough violent lurching to shake loose my silver fillings.

(Shvatite da imate posla sa čovjekom koji je provalio Fineganovo bdjenje na roller coasteru na Koni Ajlendu, prodirući s lakoćom u dubine Džojsovskih tajni, bez obzira na dovoljno žestokog cimanja da mi sasvim razmrda srebrne plombe.)

Woody Allen, "A Little Louder, Please"

Čast da održi prvo predavanje u okviru trodnevne konferencije "Architecture of Deconstruction: The Specter of Jacques Derrida" - koja je prošlog četvrtka otvorena u Svečanoj sali Tehničkih fakulteta u Beogradu - pripala je Marku Kaznsu.

Bilo je najavljeno da će Kazns govoriti o modelima predavanja istorije arhitekture na visokim arhitektonskim školama - i da će upoznati prisutne sa radikalnom alternativom tim modelima - alternativom koju pokušava da uvede na čuvenoj londonskoj arhitektonskoj školi AA na kojoj predaje.

Kazns je, međutim, pravio šale na račun jadnog, depresivnog profesora koji predaje istoriju i teoriju arhitekture - predmete koji zapravo nikoga ne zanimaju - ni studente, a ni upravu škole. Profesor istorije može da radi što hoće, tvrdi stari Kazns - jer nikoga zapravo ne zanima što on radi.

"Budući stomatolozi", kaže Kazns, "ne uče istoriju stomatologije. Zašto bi onda budući arhitekti učili istoriju arhitekture? Možda zato što se podrazumijeva da budući arhitekti moraju da poznaju istoriju građenja. Ako je tako - zašto bismo i dalje tu stvar uzimali zdravo za gotovo?".

Kaznsova priča je u stvari fokusirana oko koncepta arhitektonske prošlosti - koja je sasvim različit od koncepta arhitektonske istorije - bilo u svakodnevnom, bilo u akademskom kontekstu.

Bojim se da su rijetki u publici shvatili o čemu se tačno sastoji razlika između arhitektonske prošlosti i arhitektonske istorije - ozvučenje je bilo loše, Kazns je govorio tiho itd.

Dakle, ako ne poznajete engleski savršeno - nemate što da tražite na konferencijama poput ove - u jednom trenutku se stvari neminovno zaoštre, pa svaka riječ postaje bitna - ako promašite ključnu rečenicu, ili tu ključnu riječ - gotovo je - ništa nećete shvatiti - ili ćete sve shvatiti pogrešno, pa ćete morati sve lijepo da prepeglate kad se vratite kući.

Opet, u tom pogrešnom shvatanju stvari ima i nekog deridijanskog šarma - sad ne bih znao da objasnim o čemu se radi - ali kladio bih se da tu ima nečega neuhvatljivo-deridijanskog. Stoji da su efekti koje proizvode riječi predavača u publici apsolutno neuhvatljivi i nesagledivi - još kada se mi, slušaoci, upustimo nakon predavanja u interpretacije predavačeve misli - onda počne da varniči na sve strane - što je valjda i cilj manifestacija poput ove - dobri su ti kratki spojevi.

U jednom trenutku je Kazns rekao da se istorija rekonstruiše od momenta kada se desio događaj koji će postati istorija - što znači da je istorija po samoj prirodi stvari već rekonstruisana u trenutku kada se pristupa njenoj konstrukciji.

Onda smo svi čekali da se nešto krupno desi - ali se nije desilo ništa

Bitna konsekvenca ovakvog razmišljanja je u tome da nam niko ne može zabraniti da sami rekonstruišemo i iznova konstruišemo istoriju - pogotovo istoriju arhitekture - po svom nahođenju - možemo da tripujemo do mile volje. A kako stvari ipak ne bi otišle predaleko - profesor/ predavač je tu da nas usmjeri, tj. da nam ukaže barem na očigledne greške - koje neminovno pravimo - i da nas opomene kada krenemo opasnim stranputicama.

Onda smo svi čekali da se nešto krupno desi - ali se nije desilo ništa.

Na kraju je neko pitao Kaznsa kako on to zapravo predaje istoriju arhitekture - a Kazns je odgovorio da o tim stvarima govori u Londonu, a ne u Beogradu.

Kako bilo, provjerio sam na Internet stranici AA što se tamo dešava. I nađoh da se istorija i teorija uče tokom svih pet godina studija. Studenti se upoznaju sa samom prirodom arhitekture, ali ne samo kroz teme arhitektonskog dizajna, nego i kroz odnos arhitekture prema svemu što podrazumijevamo pod kulturom - sada, u prošlosti, i što ćemo podrazumijevati eventualno u budućnosti. Važno je i da se teorija i istorija podređuju drugoj važnoj funkciji - pisanju. Budući arhitekt jednostavno mora da nauči da piše.

Ako vas baš zanima ova tema - imate kompletno Kaznsovo predavanje "Architecture and its Past" na youtube.com. Kazns tu lijepo objašnjava u čemu se tačno sastoji razlika u konceptima arhitektonske istorije i arhitektonske prošlosti.

A onda se u petak, drugog dana konferencije, malčice kao zaoštrilo...

Džefri Kipnis je uzeo mikrofon nakon predavanja Ljiljane Blagojević. Uslijedilo je pitanje koje se ticalo... hajde da vidimo čega se ticalo:

"Molim vas da zapamtite tri stvari prije nego što vam postavim pitanje. Frojd je rekao da opozit ljubavi nije mržnja - ljubav i mržnja su različite strane iste medalje - opozit ljubavi je indiferentnost (ravnodušnost, nezainteresovanost). Da li ste to zapamtili? OK - zapamtite, takođe, da sam ja taj koji vam je prije pola sata pružio flašu vode.

Da, da, ja sam bio taj...

Ima još jedna stvar koju bih želio da zapamtite - a to je da ću uskoro govoriti o mom projektu na XIII Bijenalu arhitekture u Veneciji - tako da možete da mi uzvratite istom mjerom za ovo što ja upravo sada namjeravam da uradim vama.

Naime, Patrik je poveo P. V. Aurelija (Pier Vittorio Aureli - Dogma - Piter Ajzenman se na XIII Bijenalu arhitekture predstavio projektom "The Piranesi Variations" - saradnici na tom projektu su bili Džefri Kipnis i P. V. Aureli) i mene da vidimo vaš sto (riječ je o projektu "JEDAN: STO/ 100" - kojim je grupa mladih arhitekata koji su diplomirali na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i studenata sa istog fakulteta predstavila Srbiju na XIII Bijenalu arhitekture - jedan dio predavanja Ljiljane Blagojević bio je posvećen upravo tom projektu).

Patrik je Patrik Šumaher, naravno (desna ruka proslavljene arhitektice Zahe Hadid) - i bio je duboko impresioniran vašom postavkom. P. V. Aureli, autor nedavno objavljene knjige "The Possibility of an Absolute Architecture", smatra da je to najbolja postavka na ovogodišnjem bijenalu.

Ja, lično - ja mrzim taj sto - i želim prvo da vam kažem zašto ga mrzim - a zatim ću postaviti pitanje.

Mrzim ga zbog efekata koje ima na mene. Ima tu apsolutnu repeticiju/ ponavljanje pravog ugla o kojoj je govorio Mark Vigli (Mark Wigley - jedna od specifičnosti moderne arhitekture je repetitivni pravougaoni raster - dekonstruktivistička arhitektura ne poštuje tu repeticiju). Ima apsolutan stav po pitanju svog idealiteta perfektnosti - nema stolica, nema nereda - sav se sjaji. Budi u meni želju da budem tih i miran - da se pokorim njegovoj moći. Raspon (dimenzije stola su 22 X 5 metara) je muški snažan i mišićav.

U ime tišine

Dakle, sve što mrzim u arhitekturi - to je, prije svega, način na koji arhitektura podržava moć - to sam pronašao u tom vašem stolu.

A što se tiče toga da vi meni čitate (Ljiljana Blagovević je čitala svoje predavanje) da ste razmišljali o Deridi i Marksu - to je čitavu stvar učinilo još više zbunjujućom - jer se toj dvojici autora, uz Frojda, okrećem kada preispitujem mehanizme koji služe uspostavljanju moći. Kaj piše (ne znam, definitivno, ko je taj Kaj kojega ovdje citira Kipnis), ako se sjećate, da je arhitektura način da se ljudi u ime tišine / ćutanja učine pokornima prema institucijama. Ako ste, na primjer, u crkvi - i želite da ćutite/ da budete tihi - jer osjećate boga - vi se u stvari pokoravate svešteniku.

Ja pripadam pokretu kojemu bi se dopalo da razlozi zbog kojih se realizuje neki projekat budu podređeni efektima koje taj projekat pobuđuje.

Dakle, moram da kažem da ste nam pružili divno razmišljanje i divno rezonovanje, shvatio sam predavanje, bilo je sasvim lijepo - ali osjećam da bi takođe trebalo da budete odgovorni za efekte koje ima vaš projekat. I čini mi se da su politički efekti vašeg projekta neempatični prema toj buci koju pravite oko njegovog razloga."

Odgovor Ljiljane Blagojević je bio kratak i precizan:

"Onda ispada da je cijelo moje predavanje potpuno promašilo poentu - zato što govorim o teorijskoj temi - o stolu - i o mladim arhitektima što su nedavno završili školu i izašli sa tim pet tona teškim - pazite: pet tona - i 22 metra dugačkim objektom, pozamašnim objektom. I nema ničega na tom objektu, na stolu, tako su htjeli ti mladi ljudi koji su ga napravili. Taj sto zapravo prekriva aktuelnost tog duha koji ih zaprepašćuje. Efekat tog stola je da je sve urađeno ispod stola.

Za mene taj sto nije lijep objekat - nije važno što je pravougaon, to me ne zanima - zanima me što je na njemu i što je ispod njega. Na stolu nema ničega - a ispod stola ima mnogo toga."

Kipnis je stavio tačku na ovu priču - pomirljivom konstatacijom i još jednim vragolastim pitanjem:

"Onda je u svakoj kritici koju zastupate sve što sam ja rekao zapravo vrlina. Dakle, uprkos tome što vi mislite da ste stavili u tu stvar, efekat vašeg stola može biti suprotan - zapravo me zanima da li ste iznenađeni ovim što sam upravo rekao?".

Blagojevićka je vrlo elegantno izmakla zamci:

"Ne, nisam - a i dali ste mi priliku da odgovorim na vaše pitanje".

Nastavak u sljedećem broju.

Preporučujemo za Vas