Našla sam, veli Dunjica, dobre cipele u jednoj radnjici, moramo da pođemo da ih i ti pogledaš. Molim te, veli, neodlučna sam...
Neki bi, na mom mjestu, pokušali da budu duhoviti - Cipele za tebe najdraža, ili cipele za mene? Neki bi insistirali na finansijskom momentu - Ako te cipele koštaju preko 20 eura, nemamo ih što gledat, odmah da ti kažem (20 eura će mi uredno biti isplaćeno u ime honorara za ovaj tekst). Neki bi eskivirali - Evo me u Alan Fordu, ministar Simović i ja - ministar Radulović i ja, pardon - pijemo kaficu... OK, javljam ti se dušo, za sat, dva, najviše tri... Ručajte vi slobodno, nemojte me čekat.
Ali nisam ja od tih, ja sam od onih - OK, gdje je ta radnjica dušo? - jer ako nešto znam, onda znam da sve ima cijenu. I vrlo, vrlo sam spreman da uredno izmirujem račune. A znam, i to odlično, da su mir i spokoj u kući, a pogotovo u stanu od 54 m2 - neprocjenjivi - priceless.
Kad Dunjica, žena moja jedina i najdraža, kaže - Pogrebno - ne mora da znači da je riječ baš o Pogrebnom - lako se može ispostaviti da je riječ o Ulici Bratstva i jedinstva. Ipak se nekako nacrtah u naznačeno vrijeme ispred te radnjice - poljubih Dunjicu - i primijetih da nam se primiče neki neugledni čičica - prilično oronuo, nemarno odjeven i neobrijan. Nemalo se iznenadih kad se ispostavilo da čičica poznaje Dunjicu - i da Dunjica poznaje njega. Čičica se uljudno javio Dunjici, a Dunjica je uredno otpozdravila. Fin neki čičica, pomislih - a onda, baš kad je čičica, ne skidajući osmjeh, prolazio pored nas, prepoznadoh čičicu...
Dakle, čičica je bio niko drugi do... Rifat Alihodžić!
Rifat - moj zakleti neprijatelj!
Neki bi, na mom mjestu, pretukli i ženu i Rifata - tu odmah, na licu mjesta, nasred ulice. Molim lijepo. Neki, oni mudriji, ne bi pretukli ženu na licu mjesta, pretukli bi je kasnije - i Rifata bi pretukli kasnije, podrazumijeva se. Neki bi se jednostavno razveli - i potražili drugu ženu (i drugog Rifata). Neki bi umrli, tu na licu mjesta - od infarkta, recimo. Neki bi umrli kasnije - od posljedica preživljenog stresa...
Ali nisam ja od tih, naravno. Ja sam savremeni Crnogorac. Nova, apdejtovana verzija. Toliko sam savremen, da se ponekad zapitam da li sam uopšte Crnogorac.
Dakle, iskulirao sam, uredno. Bez riječi. Dao sam vrlo pozitivan sud o cipelama. Dunjica je bila zadovoljna, odmah je obula nove cipele. Platio sam karticom. Doviđenja, hvala lijepo. Molim lijepo. I još sam, preko svega, odnio kući Dunjicine stare cipele - martinke - jer je Dunjica žurila na posao, a ja nisam...
Ja nikad ne žurim. Ja sam gospodar svoga vremena...
Popih rakiju (ili dvije). Skuvah kafu - jaču, bez šećera - usuh još jednu rakiju i sjedoh u fotelju. Uzeh da razmišljam da li ima smisla da se pojavim na, pazite sad - Regionalnoj konferenciji strukovne Komore arhitekata “Gradnja visokih zgrada - imperativ ili izbor” - i još veli - jednodnevna konferencija, Kristalna dvorana Hotela Hilton, Podgorica, 28. mart 2018. godine, ulaz slobodan...
Da li da se zapljunem, istorije radi - ili da se naljutim na gospodu iz Strukovne komore arhitekata što me nisu pozvali da održim predavanje - predavanjce - u okviru te njihove konferencije. Ko će ako neću ja. Ako ćemo pravo, napisao sam nekih... barem 30 stručnih tekstova na razne teme za Pogled, časopis Inžinjerske komore Crne Gore. Niko nije napisao više tekstova za Pogled od mene. Držim rekord koji će teško biti nadmašen dok je svijeta, vijeka, Pogleda i crnogorske arhitekture. I još, preko svega, trenutno radim na tekstu o kontroverznom Burićevom neboderu, podignutom odmah do Hotela Podgorica - u kontekstu nekih teorijskih razmatranja Ignjasija de Sola Moralesa (Ignasi de Solà-Morales Rubió, katalonski teoretičar arhitekture, 1942 - 2001) o problemu interpolacije u arhitekturi...
Kad sam ustanovio da orgnanizatori nisu čak ni Rifata Alihodžića udostojili poziva da održi predavanjce u okviru te njihove konferencije, bilo mi je lakše - malo lakše.
I uzeh da listam tzv. agendu, pa kaže: 1015 - 1055/ Tematski blok I - Državne smjernice razvoja arhitekture, 1015 - 1035/ Izlaganje I - prof. dr Dušan Vuksanović - Glavni državni arhitekt (vidiš, a bio sam ubijeđen da profesor Vuksanović nije Glavni državni arhitekt, nego v.d. Glavnog državnog arhitekta - još samo da nađem Odluku Vlade koja se odnosi na taj momenat, pa da čestitam Vuksanoviću imenovanje na odgovornu funkciju)/ Visoke zgrade u kontekstu smjernica arhitekture, 1035 - 1055/ Panel diskusija sa moderatorom.
I još veli: 1055 - 1235/ Tematski blok II - Urbana morfologija i projektovanje, 1055 - 1115/ Izlaganje I - Branislav Redžić, arhitekt, ARCVS Beograd/ Soliter: Od manifesta/manifestacije do svakodnevice... itd. Sasvim dovoljno, rekoh, ispratiću Vuksanovića i Redžića, pa doma.
Na recepciji Hotela Hilton sam se raspitao gdje je Kristalna dvorana - i moram vam priznati da sam se iznenadio kada sam otvorio masivna vrata dvorane - ispostavilo se da su dimenzije te dvorane vrlo ozbiljne.
Da ne pominjem da je baš preko puta vrata sjedio niko drugi do - Rifat Alihodžić! - ali shvatih, u trenutku, da ne treba pridavati nikakav značaj toj činjenici - najpametnije je ignorisati tu činjenicu - onaj gore mora da shvati da mu ta vrsta podmetanja ne pali više kod mene. Jednom je OK - može da prođe - ali dvaput - i to u istom danu - ipak ne, ne...
Zakasnio sam na Izlaganje I, ništa me ne pitajte, ali sam uspio da zakačim kraj tzv. Panel diskusije - čak sam uspio i da postavim par pitanja profesoru Vuksanoviću, na temu Državnih smjernica razvoja arhitekture - a i šire - ali o tome u nekom od narednih brojeva.
Nisam sasvim siguran da li sam vidio Gorana Tuponju među publikom - političku sablast Gorana Tuponje, preciznije - jer sam ubijeđen da se pravi Goran Tuponja, šef Kluba Pozitivne CG u prošlom skupštinskom sazivu (interesantno je da je Tuponja na poziciji šefa poslaničkog kluba Pozitivne zamijenio nikoga drugoga do Mladena Bojanića, aktuelnog predsjedničkog kandidata koji nastupa ispred dijela opozicije), još uzvijek krije duboko u nekom ormaru, daleko od očiju javnosti. Javnost u ovom trenutku nije spremna na suočavanje sa likom Gorana Tuponje, definitivno. Njegovo djelo bolje da ne pominjemo. Kako bilo, riješio sam da ignorišem i mogućnost da sam vidio Gorana Tuponju.
Redžićevo izlaganje je bilo na visini mojih očekivanja - čak je i prebacilo moja očekivanja - ali i o tome u nekom od narednih brojeva...
A onda je riječ uzeo Svetislav Gavrov Popović, dekan AF PG.
Ne mogu vam opisati taj osjećaj nelagode... duboke nelagode... duboke, duboke, duboke nelagode...
U Japanu - veli Sveto, između ostaloga - ima mnogo manje visokih zgrada nego u nekom drugom gradu...
Te se ja ipak zaputih ka pomenutim masivnim vratima - što je mnogo, mnogo je - i gle čuda - Rifat se nije više nalazio na svojoj poziciji.
Rekoh li vam ja...
Poslije su mi neki Rifatovi prijatelji rekli da se i njemu bilo smučilo od Svetove priče...
Kome se ne bi smučilo, stvarno...
Bonus video:
