To je poznato Platonovo pitanje iz spisa poznatog kao Država koje traje vekovima zato što je istinito i imam utisak - sve istinitije i u ovim „nesavremenim“ vremenima u kojima su „modeli“ , „kopije“ i „simulakrumi“ odavno već u opticaju a da nismo sasvim svesni njihovog prisustva i razlike, kao što nema ni odgovora na pitanje: Ko je, u stvari, bio Platon ili Sokrat, njegov učitelj, za koga kažu da je bos igrao na trgovima Atine, iako ovo pitanje još uvek ostaje otvoreno. Vremena prolaze a ovo pitanje ostaje i važi.
I moj prijatelj je eto stigao do sedamdesete godine života i pedeset godina književnog rada o kome govori i ova spomenica. Spomenica je književna forma u kojoj prijatelji pesnika ovim povodom govore o svom prijatelju pesniku, a uveravam vas, da nije mala stvar imati za prijatelja pesnika u ovo vreme u kome „nestaju“ knjige a možda i sama umetnost, koja se gubi i ulazi u ovaj svetski simulakrum, koji više nije jednostavno razumeti. Čak i ako ovaj neuspeh, ili gubitak predstavljanja nazovete postfilozofijom, koja je možda (a ja ne znam šta je ona), ako nije ovaj savremeni hibridni simulakrum, koji nije laž nego „istina“.
Da li je to danas izuzetna privilegija pesnika, ova „istina“ ili „laž“ u ovom otporu prema savremenim simulakrumima i njihovoj borbi sa modelima i kopijama koje su nekada bile hram istine. Ova odbrana simulakruma i prava na „plemenitu laž“, koju je filozofija izgubila u nastojanju da opstane kao „kraljica nauka“.
Jer, postfilozofija je samo tehnički termin, ili zbirni pojam za „haos“ u ovom simulakrumu, ili niz poetičkih i filozofskih stilova i strategija - koja je pogodna kao istorijski kontingentna sintagma, koja upućuje na duboke i kompleksne veze između filozofije i poezije, koje ni danas nisu jasnije nego u Platonovo doba, ako uopšte postoji odgovor na pitanje: Ko je bio Platon? U vreme onih „starih“ i „novih varvara“, o kojima je pisao Niče.
Recimo, da je ova spomenica, i nezavisno od ove savremene krize predstavljanja, u kojoj „nestaju“ ne samo knjige, i najpre one pesničke, nego i druge umetnosti, govori se, ne bez razloga, o „smrti slike“ (štafelajne slike) ili (atonalne) muzike (ko danas sluša Šenberga?, o kome je Dragana Jeremić - Molnar napisala izuzetnu knjigu), recimo, da je ova spomenica, ili bar ovaj uvodni esej, zamišljen kao stara grčka gozba na kojoj se raspravlja o ovom pitanju: Da li pesnici lažu? I zbog čega je Platon predlagao da se pesnici imaju proterati iz idealne države, što je sudbina koja je već snašla mnoge pesnike posle Platona.
Recimo, da se na ovoj idealnoj gozbi ova rasprava vodi između pesnika, filozofa, teologa i naučnika oko pitanja „istine“, odnosno, pitanja: Da li pesnici lažu?
Dakle, ovo je rasprava oko istine. I poezije, jer se uloga pesnika danas promenila.
Teolog, kao što je nagovešteno, i ne postavlja ovo pitanje o istini, jer kao što to stoji u poslanici: „Gle, noge onoga koji će ga izneti već su na pragu!“ Uostalom, ko je smrtnik da traži odgovor na ovo pitanje o istini na koje jedino Bog zna odgovor. Zanimljivo je da je u ovom zborniku - spomenici posvećenoj poeziji Svetislava Brkovića - najmanje pažnje posvećeno religioznom aspektu njegove poezije, pa ću o tome biti reči nešto kasnije. Pored samog pesnika, najvažniji učesnik u ovoj raspravi - još uvek je filozof, iako savremena kriza predstavljanja svedoči o tome da smo ostali bez jasne predstave o poziciji filozofa u ovom dijalogu.
Ko je danas filozof i dokle seže njegova kompetencija ili legitimacija, o kojoj, recimo, piše Liotar u „Postmodernom stanju“ ili „uslovnosti“, što je adekvatniji naslov njegovog poznatog ogleda o statusu savremene nauke. Često se zaboravlja da Liotarov ogled, koji je postao rodonačelnik postmoderne u filozofiji, nije drugo nego rasprava o stanju ili statusu savremene nauke i njegov zaključak da je filozofija ušla u ovu postmodeernu uslovnost ili nestabilnost zato što je njena kriza, u stvari, pre svega, kriza legitimnosti same moderne nauke. To znači da je filozofija izgubila moć legitimacije, odnosno, opravdanja ili zasnivanja ili, jednostavnije rečeno, objašnjenja nauke. Ona, koja je bila „kraljica nauka“ što znači da je filozofija bila ovo znanje o nauci - ili jedna „velika priča“ o nauci i istini. Ova iluzija je, uostalom, i dala autoritet Platonovoj optužbi ili pitanju, pošto je filozof bio onaj koji zna šta je istina i ko uopšte govori istinu ili laže, kako se izrazio sam Platon. Tako je bilo vekovima. Filozof je bio na tronu , on je poznavao prirodu naučne metode i same nauke. On je, da tako kažem, bio subjekt ovog idealnog elementa. Od Aristotela do Huserla i savremene krize legitimnosti. Dakle, to je razlika između filozofa i postfilozofa.
Filozof je još uvek subjekt ili carinik „istine“. On poznaje imanentni ritam pojmova, jer je filozofija u stanju da izrazi „vlastito samstvo predmeta“.
Sa druge strane, postfilozof je svedok toga da se pojam filozofskog dokazivanja izgubio, jer nauka i filozofija nisu više sinonimi , kao što je to tvrdio filozof. Postfilozof više nije subjekt i carinik nauke. To je ta razlika. Nauka je ostala bez legitimacije. Ona više ne postoji zahvaljujući samokretanju pojma i ritmu organske celine. Niti je ona neposredno „logički određeno biće“.
Nedavno sam pisao o pojmu predstavljanja u filozofiji i to je bila prilika da se podsetim na to u kojoj je meri pojam nauke bio vladajući u filozofiji do Huserla. Kant je bio metafizičar nauke. Uopšte, nemački idealizam i fenomenologija nisu bili drugo nego „filozofija nauke“. Ali, neuspešna filozofija. Nauka je ostala bez filozofije i filozofija bez nauke. To je savremena situacija koja je dovela do takozvanog hermeneutičkog obrta u mišljenju, o kome sam pisao povodom Brkovićevog pesništva, jer je ovaj obrt prema jeziku, doveo do savremene prevlatsti poezije nad filozofijom, koji će kulminirati u Hajdegerovom dijalogu sa Helderilnom u dva njegova poznata stava. „Jezik je kuća bića“ i „Pesnički stanuje čovek na ovoj zemlji.“ Dakle, ne religiozno ili naučno, nego upravo pesnički. To je bio epilog Hajdegerovog dijaloga ne samo sa Helderlinom nego i sa samom filozofijom posle Huserla i njegovog neuspeha da objasni nauku.
Dakle, posle religije, nauke i filozofije preostaje poezija i zadatak pesnika da objasni čovekov „stan“ ili „kuću“ na ovoj zemlji. To je bila polazna tačka moje interpretacije Brkovićeve poezije i poetike. Ovaj uzvišeni zadatak koji je pesnik preuzeo na sebe u vreme u kome je filozofsko predstavljanje došlo u krizu postajući postfilozofsko i pesničko, pošto poetički simulakrumi nisu laž nego istina o nama samima, jer izvorni religiozni, naučni ili filozofski modeli - ne postoje. Preostaju kopije i simulakrumi.
(...) U stvari, mi danas i nemamo pojmove, mi imamo ekrane i i njihove simulakrume koji međutim nisu naša laž nego istina. I nikakvo „post“ kao hronološka ili vremenska odredba ne obuhvata ovu situaciju koja je samo uslovno filozofska ili poetska. Jer, ekrani ili tehnologija ne pišu ni filozofiju ni poeziju. Niti to mogu.
Zato je ne samo poezija nego i samo Platonovo pitanje - jedno mimetičko ili muzejsko pitanje. Dolazi vreme u kome Platon neće postojati. Vreme u kome neće biti poezije a možda ni ljudi u posthumanom vrtu u kome već vidim metež popsthumanih kreatura poput robota, kiborga, androida... vreme bez sećanja na „Kuću“ u kojoj još uvek stanuju jezik i samstvo u metafizičkoj jezi koja više nema ime. Vreme bez Boga, filozofije, nauke i poezije. Kako to? Da li je to epilog ovog dijaloga?
Da li pesnici lažu? Kako to?
Da, hteo sam da nešto kažem o Brkovićevoj religioznosti. Njegova religija je u granicama čistog poetskog uma. U ovoj religiji nema otkrovenja ali ima poezije. To je ono što mogu da kažem.
Pisci ove Spomenice se razlikuju: pored filozofa o Brkovićevoj poeziji su pisali teoretičari književnosti, književni kritičari, pesnici, esejisti. Nema ih mnogo. I ne treba da ih bude. Ali, se iz ovih ozbiljno napisanih tekstova mogu nazreti obrisi jedne poetike. Postoje pesnici koji ispisuju poetički kanon i pesnici bez ovog kanona.
Pesnički kanon mog vrednog prijatelja u ovoj spomenici tumačen je kao naturalizam i pesnička strogost koja istražuje granice jezika, pesnički eksperiment koji je u jednoj fazi blizak signalizmu i signalima jezika, znacima čiji je trag ili uslov svetlo a ne glas i naravno kao metafizički kanon - pošto ljudi pogrešno veruju da se trenuci mogu nastaviti, kako je napisao Žarko Đurović.
A ako ljudi pogrešno veruju onda i metafizički lažu. Laž je ovde uslov istine.
To je i odgovor na Platonovo pitanje. Ova odbrana poezije pošto su u poeziji figure zla u stvari oblici Dobra.
Bonus video:
