Takođe valja imati rezerve prema u istoriji civilizacije u više navrate isticane ideje izuzetne misije vlastite nacije, zahvaljujući kojoj bi njoj onda pripadala isto tako izuzetna ovlašćenja. Kako je istakao poznati poljski književnik Česlav Miloš, u tim slučajevima je na delu praktično svojevrsni mesijanizam: usmerenje, koje nekom kolektivitetu pripisuje funkciju spasitelja njega samoga i drugih naroda (shvatanje, između ostaloga prisutno i kod Dostojevskog, jedno vreme takođe u Poljskoj). Takva mesijanska shvatanja pogoduju onda formiranju svojevrsnog fanatizma, pri čemu se nacionalni ciljevi doživljavaju kao svetinje koje iziskuju bezuslovnu lojalnost (Miloš, 1993). Tako da onda, prema formulaciji Miloša, “vernost jednom narodu može imati svojstva religije“! U tom sledu on opominjući primećuje, da “brak religije i nacionalnih osećanja“ “u sebi skriva mnoge opasnosti“ (isto). Tako se u određenim istorijskim dešavanjima destrukcije prema nekim narodima mogu poduzimati upravo u ime religije, jer se ona javlja baš kao činilac koji je razlikovao pripadnike jednih od pripadnika drugih naroda. Zanimljivo je, da Miloš to ilustruje upravo primerom odnosa Hrvata (kao katolika) i Srba (kao pravoslavnih) tokom perioda II. Svetskog rata. Sa druge strane, moguće su svakako i umerenije, ne-fanatizovane sprege nacionalnih osećanja i odgovarajućih religija, kakve onda ne vode destruktivnim posledicama.
Takve, od fundamentalizma i ekstremizma slobodne povezanosti jednoga i drugoga su dobro spojive sa predstavom jednog prosvećenog i umerenog nacionalizma. Doduše, Miloš upozorava, kako čak i mimo povremenih istorijskih izopačavanja hrišćanstva, čak i u svom ljudskom, hrišćanskom vidu, “nacionalizam orijentisan religijski preti brisanjem granice između božanskog i carskog“ (isto). A takvo brisanje demarkacije između jednoga i drugoga, kako se možemo složiti, bremenito je višestrukim rizicima i opasnostima! Međutim, ono ipak predstavlja samo jednu moguću tendenciju, a ne nikakvu neumitnost - uzimajući tu u obzir i već široko rasprostranjene uticaje tradicije sekularnosti država, te jednog nefundamentalističkog, prosvećenog delovanja crkava i verskih zajednica. Povrh toga svekolika nadovezivanja nacionalnih osećanja na hrišćansku tradiciju stoje u obavezi usaglašavanja sa izvorno hrišćanskim poimanjem ljudske jednakosti, koje se orijentiše na sve ljude kao decu jednoga Boga. Jednakost ljudi pred Bogom se unutar ove religijske doktrine čak posvećuje. Hrišćansko poslanstvo je u biti univerzalističko, razrešeno od vezanosti za svakakva nacionalna razgraničenja. U sledu prethodnoga, u pojavama na koje upozorava Miloš pre bi se dakle radilo o pod određenim specifičnim istorijskim okolnostima povremeno mogućim tendencijama ka izvesnim zastranjivanjima, podložnim kroćenju. Ona pretnja je stoga ipak realno sasvim otklonjiva, tako da religijski obojeni nacionalizam takođe može poprimiti i jedan prihvatljiv, emancipovani i demokratizovani lik. I ujedno utoliko ne biti apriori nelegitiman, što jedna po svom karakteru nadnacionalna religija poput hrišćanstva, kroz dugu i razgranatu istoriju svog delovanja ostavlja i nešto slobodnog prostora takođe za izvesne regionalne obojenosti, za svojevrsno nadovezivanje određenih nacionalnih osećanja na zračenje njenog opšteg poslanstva.
Tako da vernost izvorima religije ne mora uvek biti potpuno nespojiva sa vernošću naciji. Zahvaljujući toj mogućnosti su onda i mogli stasavati katolicizam Poljaka, pravoslavlje Grka, protestantizam Holanđana... itd. Bilo je dakle moguće samopotvrđivanje tih nacija, artikulisanje njihovog identiteta u uvek istorijski profilisanim povezanostima sa jednom velikom, svetskom religijom. Oblikujući pritom onaj impresivni osobeni spektar duginih boja svetskog hrišćanstva u njegovom civilizacijsko-istorijskom manifestovanju. Uopšte uzevši, budućnost nacionalizma je upravo u njegovom demokratizovanju i prosvećivanju, tako da se onda može uklopiti u savremene civilizacijske razvoje. Takav nacionalizam u znaku priznavanja jednakopravnosti različitih naroda, umesto u znaku težnje ka dominaciji nad drugima, može po mom sudu štaviše pozitivno doprineti stabilizovanja svagdašnjih demokratskih poredaka. Ne bez rezona, niz političkih teoretičara smatra patriotizam na podlozi etničko-kulturnog osećanja zajedničke pripadnosti kao realan oslonac svagdašnje države. Danas već, kako bih sa svoje strane dodao, u kombinaciji sa tzv. “ustavnim patriotizmom“, tj. osećanjem nedeljive obaveznosti prema ustavnom poretku vlastite države. Kako je to lepo istakao nemački istoričar Peter Brant (inače sin socijaldemokratskog prvaka Vilija Branta), pri patriotizmu se zapravo radi o specifičnoj povezanosti univerzalnih vrednosti sa svagdašnjom nacionalnom kulturom kao i nacionalno-istorijskom tradicijom! Takav patriotizam je takođe spojiv sa pethodno skiciranom moderatnim i prosvećenim, dobrim nacionalizmom.
Poslednji onda zapravo ne predstavlja nužno smetnju ni oblikovanju transnacionalnih zajednica, poput Evropske unije - čak i pri dalje idućem nastojanju ka postupnom stasavanju svojevrsnog pratećeg evropskog supraidentiteta. Stoga je onda i savremeni liberalni teoretičar prava, Oto Depenhojer, mogao s pravom primetiti, da se evropski identitet može i hoće razvijati ne putem deetnizacije - “ne protiv, nego samo preko nacija”!
(Autor je redovni profesor UCG)
Bonus video:
