Upravo sada, pred vratima evropskog ujedinjavanja, valja konačno biti svestan okolnosti na koju i upućuje moj učitelj Hans Albert, da je poseban evropski razvojni put, dosezanje evropske kulture življenja, išao ujedno sa institucionalizovanjem kritike i konkurencije! Jednim institucionalizovanjem, koje u visokoj meri odlikuje društvene poretke upravo evropskog porekla. Kako ukazuje ovaj klasik kritičkog racionalizma, tradicije tretiranja problema kao i u njihovim okvirima proizvedenih zaliha znanja pri tom grade „kognitivni kapital“, na čije je korišćenje upućeno moderno industrijsko društvo: Kapital, koji se upotrebljava u istraživanju, edukaciji, proizvođenju dobara svih vrsta, ali takođe i za razvoj novih vrsta dobara. Korišćenje tog kapitala pak „zavisi od podsticaja za individualne načine ponašanja, koji su uslovljeni kroz svagda date institucionalne i motivacionalne datosti“ (Albert). Stoga je usmeravanje procesa saznavanja (Steuerung des Erkenntnisgeschehens) takođe jedan prvorazredni društveni problem! Kod toga nipošto nije samorazumljivo, „da u području nauke delotvorni socijalni mehanizmi tako funkcionišu, da odatle proizlazi jedno disciplinovanje saznajne prakse, koje se može smatrati optimalnim u smislu postavke cilja saznajnog napretka“. A ta socijalna regulisanja bi se trebala ticati takvih problema, poput regrutovanja i obrazovanja za istraživanje potrebnih kadrova, organizovanja samih istraživanja, institucionalnog uređivanja finansiranja istraživačkih delatnosti...
Pri tom je, kako ističe Albert, evropsko dosezanje institucionalnog osiguravanja određenog metoda ponašanja usmerenog na rešavanje problema ostvareno u jednom „višestruko vrlo nesavršenom načinu, ali ipak u snažnijoj meri nego u drugim kulturama“! Društva već integrisana u Evropsku uniju su daleko odmakla na tom putu, a nama ne preostaje druga alternativa do ugledanje na te i takve karakteristike, uz nastojanje da se u vlastitoj intelektualnoj i društvenoj praksi istima što više približimo. A to najpre znači jedno primerenije uređenje naučnog područja kao takvog, a onda i u pogledu njegovog ključnog značaja za dalji napredak modernih, sada već postindustrijskih društava. Omogućavanje, da u njemu budu institucionalizovani i definitivno zažive racionalna kritika te slobodno nadmetanje, u skladu sa načelom naučnog dostignuća!
Kako je to jasno izložio Albert, pri pitanju o adekvatnom uređivanju domena nauke prirodno imamo posla sa istim problemom, koji nam je poznat takođe iz diskusije o problematici političkog poretka, pri kojoj se je radilo o funkcionisanju privredne konkurencije u današnjem društvu, i konačno o problemu jednog adekvatnog ustavnog uređenja. Poper je uputio na to, da naučni napredak u visokoj meri zavisi od političkih činilaca i institucija, te time od demokratije. To onda može voditi i nekim potencijalnim komplikacijama. U tom pogledu je onda Albert kritički upozorio:
„Ali u demokratski uređenim državama je zakonodavstvo određeno kroz većine, koje nipošto ne moraju da budu u prvoj liniji zainteresovane za to, da bude garantovana jedna na regulativnu ideju saznajnog napretka orijentisana konkurencija, pa i onda kada je sloboda nauke usidrena u ustav. U tom pogledu postoje slični problemi kao u pogledu privredne konkurencije na tržištima“ (Albert).
To tim pre važi za postkomunistička društva „u tranziciji“, u kojima demokratski poredak i oslobađanje od uvreženih formi zatvorenosti u raznim dimenzijama društvenog života još uvek stasavaju. Stoga bih želeo naglasiti, da stavljanje van snage slobodne konkurencije (i principa saznajno-metodološke valjanosti naučnih teorija), te nasuprot tome etablisanje određenih privilegija i monopola kojima se štite interesi određenih grupa, odn. sa njima povezane ideološke predstave i ciljevi, šteti razvoju naučnog saznanja. A onda indirektno i njegovim potencijalnim tehnološkim doprinosima ukupnom progresu društva. Naučni razvoji ne iziskuju planiranje koje bi, kako ističe Albert, počivalo na iluziji, da se upravo u domenu naučnog istraživanja konstruktivnu maštu, inicijativu i kritičku diskusiju za saznajni napredak zainteresovanih istraživača, da usmeriti u poželjne putanje kroz hijerarhijske kontrole i time dosegnuti bolje rezultate. Nasuprot tome, on je u liberalnom maniru istakao, da na saznajni napredak ciljajuća nauka ne potrebuje nikakvo egzogeno, osobito ideološki motivisano usmeravanje, već samo jednu institucionalnu podršku. Takvu dakle podršku, koja znači i „osiguravanje putem podesnih institucionalnih mera“, kakve onda imaju za posledicu „jedno primereno samousmeravanje procesa saznanja“!
U tradiciji evropskog prosvetiteljstva i racionalizma na koju se Poperov i Albertov kritički racionalizam nadovezuje, ključna su pak dva temeljna zahteva u odnosu na politički poredak: Da bude osujećeno uplitanje političkih ideologija u građenje naučnih teorija i vrednovanje njihovih rezultata, te da se omogući i podstiče slobodna konkurencija naučnih istraživača i njihovih teorija polazeći od tačaka gledišta dostignuća, kroz te teorije ponuđenih rešenja teorijskih i tehnoloških problema.
Politika je pri tom nadležna i odgovorna za stvaranje podesnih okvirnih društvenih uslova za neometano i uspešno odvijanje naučnog saznavanja stvarnosti. Nakon velikog Maksa Vebera i njegovog principa vrednosne (te dakle i ideološke) neutralnosti („Wertfreiheit“) nauke, kasnije su naročito Karl Poper i njega sledeći sociolog Ralf Darendorf, te Ernst Topič i Hans Albert snažno istakli povezanost pitanja slobodnog razvoja nauke sa jedne, i funkcionisanja demokratije sa druge strane. Pri čemu je Poper čak i samo otvoreno društvo definisao primarno kroz otvorenost za kritiku. A Albert je upućivao na to, da rezultati osobenog evropskog puta ka modernoj civilizaciji pored liberalne demokratije, slobodne tržišne privrede... uključuju takođe i modernu nauku, kao „dominantnu formu znanja industrijskog društva“. Dakle onu formu, koja u bitnome uključuje postupak kritičkog proveravanja.
(Autor je redovni profesor UCG)
Galerija
Bonus video:
