Kako polemisati sa grobovima? - Vijesti.me
NAŠE MALO MISTO

Kako polemisati sa grobovima?

Najzad je spomen ploča postavljena. Na njoj piše zašto se Musa borio čitavog života. Za Pravo, Čast i Slobodu Crne Gore

(Pisano uz bluz B.B. Kinga)

Malo katunsko selo. Rubno. Između dva velika plemena. Kažu da pripada jednom od njih. Ima nezadovoljnih takvim situiranjem. I mi smo pleme, govore. Nude razne spise i dokumenta. Zadovoljavaju svoju sujetu. Obaraju stare mitove. Mi smo ovdje autohtoni, nijesmo niotkuda došli. Mit, a neki tvrde i dokumenti, kaže da su došli polovinom sedamnaestog vijeka odnekuda. Krajnje odredište selo Čarađe, a prije toga Kosovo. Rod su sa Čengićima.

Jedan stari profesor i književnik, koji lako mijenja mitove kaže, da mit ima jaču snagu od istine. I to je tačno. Mitovi su zavodljivi, lakne nam kao poslije pejotla (sjetimo se Hakslija). U mitovima su naši glavosječe, a njihovi kukavice, naši su odbrusili gospodaru, a njihovi su špijuni, naši jednim udarcem tri glave sijeku, a njihovi se kriju pod rašama. A istina zna da bude gadna i surova. Možda su u istini naši bili gori od njihovih.

Selo ima i zaseoke. Jedan zaseok se zove Krbus. Patan, kao i čitavo selo. Nigdje kapi vode. Podzidama se od krša kralo. Rađene su male baštice. Kome nije jasno kako neka gleda dokumentarce Živka Nikolića. Kada bi se pravio grb Katunske nahije u njemu bi kao izuzetan znak trebalo staviti - među. U selu nedavno, na jednom Velikom kršu postavljena spomen ploča. 13. oktobra 2010. god.

Kome?

Musa je bio stari komita. I za vrijeme Austrije i za vrijeme Ujedinjenja. Čitava familija. I otac - pop. Poslije Božićne pobune, suđenja, hapšenja, maltretiranja čitave porodice. Musa tvrdoglav, neće da potpiše pokajničko pismo Kralju u Beogradu. Na relaciji je između Albanije, Italije i Crne Gore. Neki tvrde da su ga vidjeli i u Gaeti, ali ga nema na jednom spisku crnogorskih vojnika iz Gaete. Na kraju sa svojim bratom bježi iz Crne Gore. Argentina. Brat nastavlja do Sjeverne Amerike. Tamo je i umro. U Feniksu. Imam njegova pisma. Slankasta su. Od suza koje je izlivao dok ih je pisao, tugujući za Mokanjima i Crnom Gorom.

Musa u Argentini dobija djecu, kažu dobro se snašao. U ličnoj karti njegovog sina piše-grad rođenja: Buenos Aires. Ali đavo mu ne da mira. Fatalisti bi rekli - niko od sudbine nije utekao. Vraća se u Crnu Goru. Ko ga je poznavao kaže, nije mogao bez nje. Mogao si mu dati sva bogastva ovog svijeta, ali ne ide. Ne može bez ovog krša. Izgleda da pravi fatalnu grešku.

Hitler divlja po Evropi. Kod nas nešto blaži okupator. Kažu da nije imao problema pri nalaženju izvora informacija. Izvori su se sami nudili.

Muse nema na Petrovdanskoj skupštini. Nije se slagao, možda je bio ljut, ili spriječen da ode? Malo prije toga drži zapažen posmrtni govor jednom značajnom plemeniku.

12. oktobra četrdsetprve obavještavaju ga da se sjutra mora javiti u okupatorsku kancelariju radi fotografisanja. Ujutro, u ranu zoru mu Milena pegla bijelu košulju. Peglom na žar. Eno je još u prozoru Musine kuće.

Okupatora se ne plaši, a ove domaće prezire. Ide nenaoružan. Greška starog komite. Ali izgleda da je izgubio sve strahove, ako ih je ikada i imao. Priča jedan komšija, bio je dijete u to vrijeme, da je Musu sreo kod Velikog krša. Podigao ga je i malo se sa njim poigrao. Nedavno je umro. Bigo.

U povratku, kada je prošao Veliki krš, pucnji. U leđa. Šestina su se bila zgučila iza krša. Uspio je da se okrene. Dočekao ga rafal. Prekosio ga je od srca, preko čitavog tijela. Vjerovatno je uspio da vidi ubice. Milena, kad je čula pucnje odmah je znala. Čitavog života je očekivala ovako nešto. Musa je živio opasno. Priča jedan seljanin - naišao je pored njegove kuće jedan od ubica. Već je bio čuo za Musinu pogibiju i čudno je pogledao ubicu. Ovaj mu se unio u lice i rekao mu - što se čudiš, nemoj i ti da prođeš kao Musa. Po dahu mu je poznao da je popio veliku količinu rakije. Izgleda da trijezan nije smio na zadatak.

Otac Musin, navikao na pogibije sinova, kaže - Ljudi, vidite li da se poubijasmo između sebe. Leđa uz leđa, bratstvenici. Neka Musina pogibija bude posljednja u ovom selu. Time je dao amanet svojim sinovima i čitavom potomstvu da nema osvete, i anatemu da se o njoj ne smije ni misliti, a kamoli izvršiti. To je uvijek poštovano. A samo on zna kako mu je bilo.

A onda počinje novo Musino ubijanja. Malo im je bila fizička likvidacija, morao je da se zaboravi. Da se izbriše iz svih hronika. A ako se negdje i pomene - odmahivali su rukom. Rat je to, nema tu više priče. Familija nosi traumu. Vrijeme je kad se izdajnici ne smiju pominjati. Samo svijetli primjeri iz borbe. Stasava nova generacija ideoloških klonova. Gora od ubica. Ubice sa njima mogu biti mirne. Prepariraju našu memoriju. Mnogi su i na položajima. Ne daju jednom od Musinih unuka ni školu policije da upiše. Nepouzdan je. Oni su i Kralja proglasili za izdajnika i evropsku protuvu. Nulta godina je Četrdesetprva. U njihovoj interpretaciji. Pozavidio bi im i Robespjer.

Musino potomstvo ne može da se pomiri sa zaboravom. Mora se makar simbolično obilježiti mjesto gdje je izvršen zločin. Čuje se kroz selo. Počinju priče i opstrukcije. Uključeni su i bližnji. Njima je jedino blizu ideoligija. Drugih rođaka oni nemaju.

Malo se i klima otopljava. Istoričari i pisci vade iz zaborava Kralja. Ali ideolozi zaborava ne nasijedaju. Onda se mangupski uključuje politika. Kralj im je potreban ne radi istine, nego radi njihovih političkih projekata. Tek onda majstori zaborava reaguju. Prihvataju. Po stoti put, iz svega grla je Kralj na umoru, nijedna zdravica ne može proći bez Cara junaka. Da im politika kaže - Vi ste ubili Musu, oni bi rekli - ne samo Musu. Bilo koja politika. Za njih nema druge istine sem one koja propiše aktuelna politika. Besplatan ručak, vaučer za mobilni ili službena kola za neko pokajanje su njihova cijena.

Najzad je spomen ploča postavljena. Na njoj piše zašto se Musa borio čitavog života. Za Pravo, Čast i Slobodu Crne Gore. To bi nekako i progutali. I oni su sada, tobože, na tim pozicijama, iako su često tražili apanaže u Beograd. Ali ne mogu da progutaju dio teksta koji kaže ko je ubio Musu. Ponovo počinju šikaniranja. Neki su u vlasti, a neki pri vlasti. Imaju razrađene kanale. Gube se poslovi, proganjaju članovi familije Musine, traže se saveznici u njoj. Tako je udjedljivije.

Odmah pristupaju uređenju spomenika stradalim na pravoj strani. Musina familija to zdušno podržava. Znaju dobro kolika je trauma kad se svoji ne smiju ni sahraniti. Ali se čudi što se ne probije i jedna stazica do Velikog krša. Da ljudi ne lome noge po onom bespuću. Ali im to nije zacrtano predizbornom kampanjom, a i intimno su bili protiv te spomen-ploče, iako je poneko bio na otvaranju. Sada se prepoznaju i oni koji su imali zadatke na samom otvaranju. Ljudi njihove ideologije su uvijek na zadatku. Naročito pikiraju na onog koji je priredio knjigu o Musinom ubistvu. Sa mnogim imenima i događajima. Naravno, istina se nikada neće saznati do kraja. Dobro bi bilo da i on i rukopis nestanu. Pošto nije vrijeme za nestajanje, onda će ispaštati.

Na grobu Musinog sina stoji natpis - Vječiti borac protiv fašizma i komunizma. Mnogi negoduju, rado bi polemisali. Ali kako polemisati sa grobovima. To već ne mogu, nemaju nekadašnji entuzijazam, kad su poneki znali i da sruše. Ali evo im prilike za polemiku. Sa jednom velikom teoretičarkom zla, banalnosti zla. Ona je u jednom svom tekstu napisala - Da bi bio dosledni antifašista, moraš biti dosledni antikomunista. Samo se nemojte obrušiti na nju. Ipak je dama.

Kada će ova država na pravi način otvoriti pitanje crnogorskih komita (neki su nevino ubijeni, mnogi proglašeni za izdajnike, likvidirani bez suda poslije rata)? I veći narodi su priznavali svoje greške. Rehabilitovati nije nikakva sramota. Prije govori o zrelosti jednog društva.