Prošle godine na srpskoj alternativnoj sceni pojavila se nova (super)grupa - Minilinija koju predvodi nekadašnji frontmen kultnog beogradskog benda Darkwood Dub Dejan Vučetić Vuča. Darkwooda više nema, ali ni ostali članovi nisu mirovali. Gitarista Bojan Drobac Bambi i basista Milorad Ristić Miki osnovali su grupu Bella Technica i najavili svoj debi album “Section”. Njima se priključila operska pjevačica Katarina Jovanović, dok je još jedan član Darkwooda, Lav Bratuša na nekoliko numera odsvirao bubanj. Uoči izlaska studijskog prvijenca Drobac je za “Vijesti” otkrio kako je nastala grupa i što se može očekivati od nje.
Kako je nastala Bella Technika i ko je čini, kakav zvuk je karakteriše?
Miki i ja smo radili muziku za novi film Ivana Šijaka. Neočekivano, izlazila je vrlo lako i čisto. Zaneseni postignutim, željeli smo da nastavimo rad na istoj, da joj dodamo još slojeva instrumenata, bitove, vokale… Nakon toga je došla Katarina i završili smo prvi dio albuma. Kompletirali smo ga u Americi, na zadovoljstvo lokalnih proizvođača napitaka za punoljetne.
Grupa postoji od 2016, ali je bila kao strogo čuvana tajna do sad, zašto?
Nema tajni. Spletom izrazito neracionalnih odluka, po kojima smo nadaleko čuveni, smo sebi obezbijedili tri godine nadahnute neizvjesnosti, ali i dobre zabave. Nakon što smo završili snimanje, a u okviru pomenutog spleta, smo shvatili da ima nešto i u isčekivanju, anticipaciji, pa se ni toga nismo odrekli. I tako proletješe godine, kao da ih imamo još 300 na raspolaganju. Sve u svemu, zrelost je precijenjena.
Najavili ste debi album. Kad se može očekivati, što će donijeti, kakav je bio proces rada na njemu?
Album bi trebalo da izađe krajem januara. Izdavači će biti naš Bravo Boys I hrvatski PDV records. Od 20-ak pjesama, odabrali smo osam. Eksperimentisali smo sa strukturom, formom, instrumentima uopšte. Svaki “session” u studiju je bio izazov za sebe. Nema pravila. Nekada dođeš sa konkretnom idejom što hoćeš da uradiš i uspiješ. Nekada sve odmah ode do đavola. Onda moraš da se skoncentrišeš sa ciljem da iznenadiš sam sebe. Ako ne uspiješ - sjutra ponovo. I tako dan za danom… U Americi smo ponovo sve revidirali, okrenuli naopačke, zahvaljujući nadahnutim prijateljima. Nakon toga smo pripremali koncerte, napravili remikse pjesama koji zvuče kao novo čitanje albuma. Ranije smo afinitet prema elektronskoj muzici zadovoljavali citatima i kratkim izletima, prevashodno zbog instrumentarija. Danas je moguće izvoditi je u daleko slobodnijoj formi, jer su softver i instrumenti daleko napredniji. Na toj fascinaciji baziramo nastupe. Biće elektronski sa sekvencerima, ritam mašinama i klavijaturama. Svi sviramo klavijature. Miki još ponešto. Paralelno sam sa Ivanom Šijakom spremao “visual”, koji referiše na konzumerizam, tehniku u kontekstu prostora, vremena, arhitekture. Zatim smo, kao što sam već pomenuo, uživali u isčekivanju i besmislenom trošenju vremena, za koje će nas starost pitati da li je bilo svrsishodno. Odnosno, radili smo sve što smo smatrali da je neophodno, a autorski nas motiviše.
Na albumu su radila i neka poznata imena, a rađen je i u Americi?
Da, sve sami entuzijasti, čijim smo prijateljstvom privilegovani. Album je rađen u studiju “Machines with Magnets”, Seta Mančestera, koji je sa pripadajućom galerijom i klubom važan kulturni i komunalni centar Providensa. Pored Seta, koproducent albuma je Emeri Dobins (dobitnik Gremi nagrade, koji je radio sa Suzan Vega, Pati Smith, Antony & The Johnsons...). Gostovali su Sem Dikson, takođe dobitnik Gremija, naša pijanistkinja Sonja Lončar, violinista Filip Krumes, Lav je svirao bubnjeve na nekoliko pesama. Mastering je radio Džon Lemon (Nine Inch Nails, Smashing Pumpkins, Depeche Mode...). Prve remikse je uradio čuveni DJ pionir Greg Vilson. Omot je radio Dejv Konopka, po Pitchforku jedan od najvažnijih umjetnika danas. Na svemu smo im neizmjerno zahvalni, i svi su kao autori dali ogroman doprinos albumu.
Negdje ste izjavili da ste dosta bili posvećeni radu sa starim, analognim instrumentima, zašto vas je to privuklo?
Kroz arhitekturu sam naučio da pažljivo prikupljam inspirativne stvari, one zbog kojih je cijeli proces zabavan. U muzici su to, između ostalog, stari sintovii. Drugačiji su, sa puno karaktera, vrlo nježni, istovremeno dosta pohabani, svaki dan rade drugačije, uglavnom zbog struje i dotrajalih delova. Često se kvare. Novi, digitalni, su daleko pouzdaniji, ali su dizajnirani da simuliraju gore pomenute starudije. Mislim da je u ljudskoj prirodi da podržava starije, slabije i manjkave. Iz istog razloga će možda i Bella Technika biti nekom simpatična.
Nema više Darkwood Duba
Dio ekipe iz Darkwood Duba se obreo u grupi Minilinija, drugi u Bella Technika, znači li to da Darkwooda više nema?
Tako je, to znači da nema više Darkwood Duba, to je naša prošlost, na koju smo ponosni. Bella Technika je naša sadašnjost, ono čemu smo posvećeni.
Nema sumnje da će Bella Technika-u pratiti taj rep Darkwood Duba, publika će možda očekivati nešto slično, a novinari predstavljati kao grupu koja proizašla iz tog benda. Da li će vam smetati to?
Pratnja reputabilnih repova je realnost. Jedna od uloga novinara/istoričara/hroničara je da za svako djelo i autora odrede stilski i vremenski kontekst. Dokle god je istinit, ne smeta mi. Publika neka ne očekuje ništa slično Darkwoodu. Bella Technika je potpuno nova, čućete.
Bonus video:
