Dobro se sjećam prvog časa filozofije u gimnaziji, govorilo se o tome kada ljudi uopšte imaju potrebe da filozofiraju. Kao juče da je bilo, u glavi mi zvoni ta sintagma - “granične situacije” - smrt, rođenje, bolesti itd, to su te situacije u kojima čak i laici imaju filozofske misli. A ovo zanimljivo vrijeme u kome živimo, po definiciji se uklapa u takvo stanje. Čak nam i naši lideri to svakodnevno potvrđuju - naš vrli predsednik (Aleksandar Vučić- od milošte zvan faraon) je sada već svakodnevno sa maskom na licu (tačnije oko vrata, potpuno pogrešno, al’ ‘ajde...), ministar vojni (Aleksandar Vulin) živi svoj dječački san noseći uniformu, a ljekari kao zaista jedini heroji ovog vremena upozoravaju na realne opasnosti ovog nevidljivog neprijatelja. I začudo, ovo je valjda prvi put u ovom podugačkom nizu godina da nemamo kud, osim da slušamo šta nam vlast kaže, jer bolju nažalost nemamo, a niko ne želi anarhiju.
Tako da, evo nas poslušnih u svojim malim jazbinama homo sapiensa, sa više ili manje nataloženih namirnica, čekamo da ovaj virusno-ekonomski Armagedon prođe. Vjerujem da sam provodeći vrijeme sam u kući, kao i mnogi ljudi se zapitao da li smo pokusni kunići u svemu ovome, jer mislećem čovjeku, bez obzira na sve racionalne opasnosti koje ovaj virus nosi, ne može da ne padne na pamet ideja da je sve ovo možda ipak vrlo zgodno došlo nekome da se igra socijalnog inžinjeringa? Ratovi, a evo očigledno i pandemije su trenuci kada mogu da se vrše seizmičke društvene promjene, za koje bi u normalnim okolnostima bile potrebne godine, možda i decenije.
Sva ova pitanja su, za sada, bez pouzdanih odgovora, pa da ne bih poludio u uzaludnom pokušaju da nađem odgovore na njih, ja sam ipak uključio svoj praktični dio mozga i razmislio kako mogu korisno da upotrijebim ovu pauzu od svega. I nije mi bilo teško da od nekoliko ideja proberem jednu koja mi je bez mnogo razmišljanja imala najviše smisla. Imam sreće da posjedujem jedan minijaturni audio sistem kod kuće, dovoljan za produkciju elektronske muzike. To, u kombinaciji sa momentom kada postoji “prazan papir” i odriješene ruke da radim bilo šta muzički, dovelo je do ideje da uradim nešto što bi mi inače zvučalo prilično ekstremno - uraditi 10 pjesama za 10 dana, po uzoru na klasično djelo Dekameron. Ok, Bokačo je imao 10 priča svakog dana, ali ne pretjerujmo i ovo je bilo prilično naporno; a ljudima koji su pratili moj proces na mrežama bilo je veoma zabavno i učinilo da na momenat zaborave na sve negativne vijesti kojima smo bombardovani svakodnevno. Tako da je moja i lična i poslovna logika bila vrlo jednostavna - podići proizvodnju na još viši nivo nego prije korona manije. Mislim da taj savjet ne može nikome da škodi, samo voditi računa da se ne iscrpljujete tim tempom, što se meni desilo u nekoliko navrata u toku tog izazova od deset dana. Jer nam je u ovom periodu, racionalno gledano, zaista potreban imunitet, što znači i dobar odmor.
Ja sam glavni dio svog posla obavio u tih deset dana, sada će mi biti potrebno još makar toliko da finalizujem te pjesme, pribavim vokale od saradnika koji to naravno snimaju sve kod kuće (poneki čak i u mobilne telefone, hej, 21. vijek je!) i uz malo sreće objavim taj album već sredinom aprila. E sad, da ne bi ovaj tekst sada previše zaličio na neki moj lični PR, marketing, sve te kapitalističke užase koji su nas i doveli do ove situacije, želim za kraj da kažem da sam ovaj opis svog vremena u izolaciji napisao prije svega kao inspiraciju većini ljudi koji možda rade malo manje fleksibilne poslove, koji ne dozvoljavaju rad od kuće ili nešto slično. Ali da upotrebim riječi čuvenog Brus Lija - “budi kao voda, moj prijatelju”. Dakle, život ne bi bio ni upola zanimljiv ako ne bismo imali izazove, a izazov dimenzija poput ovog je za ljude sa pravim stavom prilika da pokažu svoje najbolje lice.
Autor je DJ i producent Milan Stanković, poznatiji pod pseudonimom SevdahBABY
Bonus video:
