kompozicije vlade divljana približio klasici

Ideja muzike je mnogo viša od bilo kojeg skučenog prostora

Pijanista Aleksandar Šandorov otkriva kako je riješio da muziku svog kuma Vlade Divljana spoji sa kompozicijama Sergeja Prokofjeva

2870 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

Vanvremenske kompozicije dobrog gospodina rokenrola Vlade Divljana dobile su potpuno drugačiju dimenziju i to zahvaljujući njegovom prijatelju i kumu, Aleksandru Šandorovu.

Naime, poznati pijanista je odlučio da Vladu približi klasici, pa je djela Divljana spojio sa kompozicijama ruskog muzičkog virtuoza Sergeja Prokofjeva u projektu “Nebeska Rusija - 4 maljčika”.

Plan je bio da se na ovaj način oda počast Divljanu na njegov rođendan 10. maja, međutim zbog pandemije koncert je odložen. No, Šandorov i njegov kolega pijanista Nemanja Nikolić nijesu odustali, pa su tog dana pustili u etar spot za numeru “Retko te viđam sa devojkama”, koliko da zagolicaju maštu ljubitelja Divljanove muzike. Kako je koncertna i festivalska aktivnost počela da se odvija, tako je i njihova ideja mogla da se realizuje, pa su koncert zakazali na Kolarcu 30. oktobra. Pretpremijera iliti “generalna proba” desila se ove sedmice na festivalu u Leskovcu, kada su Šandorov i Nikolić izveli pripremljeni program, a reakcije publike bile su im vjetar u leđa, pa jedva čekaju da na Kolarcu izvedu ovaj koncert.

A ideja Šandorova da spoji nešto što je možda naizgled nespojivo, krenula je još prije četiri godine, kada je sa Mladenom Matičevićem snimao film “Nebeska tema” posvećen Divljanu.

Aleksandar Šandorov i Nemanja Nikolić
Aleksandar Šandorov i Nemanja Nikolićfoto: Privatna arhiva

“Na samom početku snimanja, to je bilo prvih dana, režiser Mladen Matičević mi je rekao da treba da odsviram nešto što je lično, što karakteriše Vladu, uopšte te dane kad smo se upoznali i počeli da se družimo. To su moji studentski dani gdje sam radio Prokofjeva i gdje smo se bukvalno slušajući koncerte na Kolarcu, i neke javne časove na fakultetu. Kako smo tada slušali muziku Prokofjeva, posmilio sam da bi bilo dobro da ja krenem sa temom Trećeg koncerta koji u cijelom našem program dominira. U pitanju je Koncert za klavir i orkestar Prokofjeva, tako da sam tom prilikom odsvirao temu, a onda na to nadovezao Vladinu pjesmu ‘Rusija’. To me je odvelo negdje dalje, a upravo se taj spoj Vladine i muzike Prokofjeva dopao svima, pa se to što sam odsvirao našlo u filmu”, prisjeća se Šandorov koji je nekoliko dana nakon snimanja počeo da razmišlja o tome da kad se film napravi i predstavi publici, sjedne i raširi početnu ideju.

Kolarac je i za njega, ali i za njegovog pokojnog kuma imao posebnu draž, jer su upravo u tom prostoru slušajući koncerte družili na početku prijateljstva. “Vlada i ja smo planirali i željeli da u jednom trenutku na tom istom Kolarcu održimo zajednički koncert, da on svira akustičnu gitaru, ja klavir i da se tako podružimo na sceni, bez studje i benda, samo on i ja i akustika. Sjetio sam se toga kad sam počeo da radim na ovom koncertu, a kako se ideja razvijala, shvatio sam da mi treba još par ruku, pa sam se odlučio za mog bivšeg studenta, a sad prijatelja Nemanju Nikolića. On se uključio polako, od prve ideje do sada je prošlo četiri godine i evo u utorak smo svirali to prvi put u Leskovcu na festivalu i reakcije su bile fenomenalne. Dobro je prošao i najavni spot koji smo umjesto tada najavljenog koncerta koji je trebalo da se održi na Vladin rođendan, pustili na Jutjub kanal”, dodaje Šandorov koji predaje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu - katedra za klavir, a upravo iz njegove klase izašao je veliki broj dobrih pijanista. Nemanja je u nedavno u intervjuu za “Vijesti” otkrio da je slušao Vladinu muziku i išao na njegove koncerte, no nije to presudilo u “njegovu korist”.

foto: Privatna arhiva

“Nemanja mi je postao vrlo blizak pijatelj. Naš bend zvao se ‘Old Stars’ ili ‘Nevladina organizacija’, a bila je sačinjena od prijatelja. Vlada i ja smo bili prijatelji i kumovi, Zdenko Kolar je Vladin drug od malih nogu, Boris Bunjac je moj drug kroz studije i klasičnu muziku, Marko Milivojević nam se pridružio na snimanju solo albuma “Tajni život A.P. Šandorova”. Mi smo svi bili prijatelji i kad smo išli na koncerte uživali smo u druženju, prijateljstvu. To je taj presudni moment bio kod odabira ko će sa mnom raditi ovaj koncert. Kroz profesionalnu karijeru ne možete baš da kažete da imate toliku sreću da srećete samo prijatelje. Imao sam sreću da na svim našim silnim koncertima sa bendom, u stvari budem u društvu prijatelja. Sad sam želio da i tu jednu Vladinu crtu proširim dalje, jer je u pitanju još jedno prijateljstvo, a ono je napravilo prevagu u Nemanjinu koristi iako on pored ljudskih, ima sve kvalitete kao pijanista”, objašnjava Šandorov.

Kada je upoznao Divljana, bili su to studentski dani, a vrlo brzo postali su prijatelji, jer kako kaže “imao je utisak da ga poznaje čitav život”. “Kad smo se upoznali on je već bio velika zvijezda u ex Jugoslaviji. ‘Idoli’ su već žarili i palili prethodnih nekoliko godina, a ja sam u to vrijeme bio zvijezda klasične muzike, klinac koji je nagovještavao da može da bude ozbiljan pijanista. Od starta bilo je presudno to što smo se našli po pitanju muzike i svega ostalog, tako da je to odmah buknulo u pravo prijateljstvo, gdje smo shvatili da imamo slična interesovanja. To je onaj osjećaj kad nekoga tek upoznate, a čini vam se kao da ga znate od rođenja. To je bila Vladina glavna crta, to istinsko voljenje ljudi i pružanje nekih toplih poruka, priča, savjeta”, sa sjetom se sjeća pijanista koji često govori kako je muzika njegovog kuma vanvremenska. Tokom svoje karijere Divljan je pisao za ‘Idole’, solo karijeru, ali se okušao i kao autor muzike za filmove i djecu. Među njegovim kompozicijama teško je naći omiljenu ili izdvojiti samo jednu.

“Ako bih morao da izdvojim, onda je to sa albuma ‘Odbrana i poslednji dani’ numera ‘Nemo’. Mada, ima makar deset Divljanovih pjesama koje jako volim i dio su mog života, sviram ih na koncertima, ali ako je jedna onda je to definitivno ‘Nemo’. To mi je apsolutni dio mene”, priznaje Šandorov.

Spajajući ova dva muzička žanra - rok i klasiku, smatra da je dobar potez da djela svog kuma približi onima koji slušaju klasiku i da na neki način obrazuje publiku.

Aleksandar Šandorov i Mladen Matičević na snimanju 'Nebeske teme
Aleksandar Šandorov i Mladen Matičević na snimanju "Nebeske temefoto: Privatna arhiva

“Neminovno je da je ovo način da se klasika približi široj javnosti, ali isto tako ovom cijelom pričom ja Vladu približavam klasici. To je garancija uspjeha. To je moja želja i mislim da je uspjelo, a siguran sam da će i publika to prihvatiti”, ne krije svoja očekivanja Šandorov.

Koncerti u doba pandemije imaju posebnu čar, održavaju se u mnogo intimnijoj atmosferi, sa manjim brojem publike, pa su tim mjerama pribjegli i na nastupu u Leskovcu, a držaće se istih i na Kolarcu. Šnadorov ističe da mu je upravo taj nastup u Leskovcu bio jedino takvo iskustvo od kako je korone.

“Bilo je fantastično iako je bilo upola manje ljudi. Publika je nosila maske, bilo je i distance, ali je atmosfera bila odlična. Siguran sam da bi u drugačijim okolnostima bilo mnogo više ljudi, ali sve je bilo fantastično. Presrećni smo što smo uživali i svirali uopšte, a mislim da je i publika uživala i da su bili baš srećni. To mi je jedino iskustvo kad su u pitanju koncerti u doba korone, ali daće Bog da se to ustali, a ovaj Kolarac je više nego važan”, pručuje Šandorov.

Kako je Divljanovu muziku voljela publika širom bivše Jugoslavije, a teško da će moći da prisustvuju nastupu 30. oktobra, pijanisti razmišljaju da nađu načina da ovaj program čuje uživo što više ljudi i obećavaju da neće odustati, bez obzira na situaciju.

“Prvobitna ideja je bila da poslije Beograda idemo u Zagreb, pa u još nekim gradovima Hrvatske gdje je Vlada bio popularan, zatim bi došla na red Crna Gora, Makedonija... Međutim, zbog situacije o tome možemo samo da maštamo ili da razmišljamo o live strimingu ili šta već bude moguće. Nećemo stati, bilo da se koncerti održe ili ne idemo ka tome da to uživo čuje što više ljudi i moramo da preživimo ovo što nas je snašlo. Vjerujem da ćemo uspjeti da odsviramo sve gdje smo htjeli, pa kad god da bude - dogodine ili za tri. Samo da smo živi i zdravi”, zaključuje Šandorov.  

Muzika Prokofjeva nedovoljno zastupljena

Šandorov je u jednom intervjuu izjavio da “ne bi svirao djela Franca Lista ni da ga pozovu iz Karnegi hol”. Na pitanje šta je ono što ga je privuklo Prokofjevoj muzici, odgovara:

Ne bježim od romantizma, izuzetno volim Johana Bramsa kojeg smatram najvećim pijanistom u istoriji čovječanstva. Lista i Šopena nikad nijesam mogao da ‘varim’. Jesam ja svirao njihova djela razna, ali to nije moj svijet. Taj njihov egzibicionizam i ta vrsta predstavljanja njihove ličnosti mi je smetala, jer je u prvom planu bila ta virtuoznost i neko budaljenje. Vi i kod Prokofjeva imate virtuoznost, ali i takvu arhitekturu, građu, matematiku, oslanjanje na neke najfenomenalnije ruske narodne melodije a sve to kroz takve filtere i ritam. On je zaista genije i smatram da ljudi danas nedovoljno znaju koliko je on veliki kompozitor. Ubijeđen sam u to da u odnosu na njegov opus, to i dalje nije u mjeri u kojoj bi trebalo da bude. Stvarno je kompozitor neviđenih mogućnosti za uživanje”, smatra Šandorov.

Muzika je opšte mjesto gdje se dijeli energija

Šandorov je jedan od rijetkih pijanista koji se usudio da pored klasike i nastupa sa raznim orkestrima svira i modernu muziku, najčešće rok. Ne misli da muziku treba dijeliti na žanrove, pa mu nije smetalo što su ga pojedini pijanisti zbog takvog pristupa osuđivali.

foto: Privatna arhiva

“Ubijeđen sam da ljudi koji ne mogu sa bubnjarem dva takta da izdrže ili u bendu četiri takta da odsviraju, ne bi trebalo ništa da gledaju sa visine. Muzika je jedno opšte mjesto gdje se dijeli energija. Ideja muzike je mnogo viša od bilo kojeg skučenog prostora. To je na kraju krajeva najapstraktnija umjetnost, prvi oblik komunikacije. Ako neko zasiječe tu ideju da se bavi samo periodom od 1780. do 1820. mislim da ima problema u komunikaciji”, siguran je Šandorov.  

Za rad sa studentima ne postoji šablon

Kao profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu radi dugi niz godina. Iza sebeima dosta muzičkog iskustva, no ono često nije presudno za dobrog profesora. Mnogo je bitnije da je spreman da to iskustvo podijeli sa mlađim generacijama na pravi način. Sa svojim studentima ne radi strikno po planu i programu, već ih uči da kroz muziku nađu sebe.

“Moji princip je da svaki od mojih studenata, a svi su različiti, dođu do sebe, a da im ja sa moje strane pružim najviše što mogu. Grubo rečeno, ne bavim se toliko njihovim manama. Naravno da ih lagano otkanjam krzo njihov lični razvoj, mada i oni ih, radeći na sebi, otklanjaju i sami dolaze do sebe kroz moju pomoć i rad. Jednog dana će i oni biti profesori, pijanisti, korepetitori, šta god, a veoma je bitno da znaju da prepoznaju talenat malog djeteta koji može i obećava. On mora da bude siguran u sebe, jer samo tako moći će da prepozna dalje neku takvu priču. Čak se trudim da ne upadnemo u tu strogu disciplinu kako se drži ruka i slično, jer kao što je svako djelo drugačije, tako su i učenici drugačiji. Svako od nas drugačije shvata jednu istu stvar. Ne postoje šabloni, pa samim tim moram da se prilagodim svakom student ponaosob. Zato svako ima svoj tretman kako da stigne do sebe, jer to je njihov put, a ja sam neka vrsta vezivnog tkiva”, objašnjava kako doživljava svoju ulogu proesora.