Srđan Dragojević, poznati srpski reditelj i autor popularnih ostvarenja kao što su “Lepa sela, lepo gore”, “Rane”, “Mi nismo anđeli”, nedavno je posjetio Podgoricu predstavivši svoj novi film “Parada”, za koji je izjavio da je njegov najbolji u karijeri.
O tome kako skupo plaća za tu izjavu, o filmskim klanovima, kinofikaciji Srbije i njegovoj ulozi u SPS-u, kao i filmu o Slobodanu Miloševiću, Dragojević je pričao za “Vijesti.
Izjavio si da je "Parada" tvoj najbolji film. Šta je po tebi ono što izdvaja ovaj film u odnosu na neka kultna ostvarenja koja su tvoje djelo?
Je*o mi pas mater što sam to izjavio, svi me spopadoše zbog te izjave (smijeh). To je nekako moj unutrašnji doživljaj, jer nije lako na taj način balansirati komediju i tragediju. E sad, da li je najbolji - teško je reći, reditelju je svaki film na svoj način drag. Kad preguraš film preko glave i završiš ga, nekako ti je još draži. Mnogo sam se za*ebao što sam to rekao i mislim da publika treba da procijeni da li je najbolji ili nije.
U toku karijere si morao par puta čak da odustaneš od nekih filmova, jer nisi imao potrebnu finansijsku podršku. Ako se u obzir uzme da si jedan od najpoznatijih reditelja sa ovih prostora, da li ti smeta što i dan- danas moraš da vučeš ljude za rukave?
Sebe smatram duhovitim čovjekom, čovjekom koji ne doživljava sebe i svijet suviše ozbiljno. Tako da se ne osjećam ogorčeno. Tri puta zaredom mi se desilo u posljednjih četiri-pet godina da me kolege odbijaju na konkursima, dajući jedni drugima pare za film. Šta da vam kažem? Mogu samo da se kikoćem sa strane, jer vidim da oni kad naprave taj film, kad podijele te pare jedni drugima, to ne valja ku*cu. Šta da se radi. Ja se trudim da napravim poneki film, uprkos tome što me osujete. Eto mene ne zovu po festivalima. Recimo, kad ste me vi u Herceg Novi zvali na festival? Niste godinama. Ima jedno pet godina da me niko nije zvao na festival. Ali to je nekako standard. Mene u Srbiji niko ne zove ni na otvaranje kinoteke, što bi me onda vi zvali u Herceg Novi? Pošto sve te manifestacije vode mali ljudi, neke gnjidice, koje se drže međusobno. To je čopor mediokrit eta, polutalentovanih ljudi i ja mogu samo da ih sažalijevam.
Prošle godine si ušao u Glavni odbor SPS-a. Koliko si politički aktivan u sklopu te stranke?
Potpuno sam politički neaktivan, za sad. Bavim se svojim poslom, koji je dosta komplikovan što se vremena tiče, bavim se svojom porodicom koja je dosta velika. U SPS sam ušao jer su oni jedini bili zainteresovani za projekat koji se bavi kinofikacijom Srbije, tj. rekinofikacijom i revitalizovanjem mreže domova kulture koji su potpuno zapušteni. Naime, u Srbiji mnogo velikih gradova nema knjižaru ili bioskop. SPS je bila jedina partija čiji su čelni ljudi bili zainteresovani da se bave tim pitanjem masovne kulture. Mene kao ljevičara ne zanima elitistička, zanima me masovna kultura. I mislim da kultura, kao i zdravstvo i školstvo, treba da bude besplatna i dostupna svima. Zato sam ušao u SPS, da bi me ljudi ozbiljno shvatili, pošto su danas države partokratske. I baba-sera i čistač i kafe kuvarica i direktor pozorišta i muzeja su članovi partija. Tako da mogu da budem i ja, da bi me oni koji će me podržati, a i oni koji će probati da me spriječe u ovoj misiji ozbiljno shvatili.
Opširnije u štampanom izdanju
Bonus video:
