jedina država u evropi koja praktikuje smrtnu kaznu

„Volja jednog čovjeka”: Kako pogubljuju zatvorenike u Bjelorusiji i šta se događa sa njihovim porodicama

Braća Kostev, osamnaestogodišnji Stanislav i dvadesetogodišnji Ilija, u aprilu prošle godine surovo su ubili komšinicu - učiteljicu - i zapalili njenu kuću da bi sakrili dokaze

23480 pregleda 49 reakcija 7 komentar(a)
Foto: BBC
Foto: BBC

Belorusija je jedina država u Evropi koja praktikuje smrtnu kaznu. Pogubljenja se odvijaju u tajnosti, najbliži ne znaju ni dan smrti, ni mesto na kome su njihovi bližnji sahranjeni. Vlasti tvrde da ideju smrtne kaznu podržava većina Belorusa, ali mnogi građani kažu da su za sve to saznali tek kada ih je nesreća lično zadesila.

Čak i ako Natalijine sinove pogube, ona će morati da odrađuje dug državi zbog njihovog boravka u domu za maloletnike.

Natalija nije ni mogla da prisustvuje suđenju u gradiću Čerikovu, koji je na 300 kilometara od Minska, a ne može ni da otputuje da ih vidi Mogilevu, gradu u kojem se trenutno nalaze.

Iliji i Stasu su za to vreme već obukli odeću za pogubljenje.

Braća Kostev, osamnaestogodišnji Stanislav i dvadesetogodišnji Ilija, u aprilu prošle godine surovo su ubili komšinicu - učiteljicu - i zapalili njenu kuću da bi sakrili dokaze.

Iz njene kuće su izneli kompjuter i kesu sa namirnicama.


„Predsednikova deca"

Kretanje na socijalnoj lestvici u ovoj porodici uporno je išlo nizbrdo.

Natalijin muž je preminuo kad je Stas, najmlađi od četvoro dece, imao pet meseci;

Zato je ona preživljavala kako je znala i umela - radila je kao mlekarica, mlađu decu je ostavljala starijoj ćerki Anji da ih čuva; radila je u pokretnoj građevinskoj diviziji, kao i u autotransportnom gazdinstvu, u kome je radni dan umeo da potraje i dok se ne smrkne.

Stanovala je sa decom u službenim ili privatnim stanovima, nakon što je prodala svoj deo stana posle tužbe oko nasledstva preminulog muža. Sigurno da nije bila besprekorna. Sama priča kako su socijalni radnici koji su je počastili domaćim kolačima, zabeležili u izveštajima da su zatekli Nataliju u pijanom stanju.

Na porodičnim fotografijama iz tog perioda su lepa mlada žena i fino obučena deca sa mamom u zagrljaju.

„Boreći se sama sa sudbinom" Natalija je izdržala 13 godina. Mlađu decu su joj odveli u dom za maloletnike kada su već bili tinejdžeri. Dečaci su bežali sa časova, dešavalo se da se potuku, a Ilija je već imao maloletnički dosije.

Braća su stekla pravo da se vrate kući kada su postali punoletni. Mlađi, Stas, se vratio u Čerikovo uoči ubistva komšinice.

Za izdržavanje Ilije i Stasa u vaspitnoj ustanovi Natalija na račun države treba još da plati 10.000 beloruskih rubalja, što je više od 4.000 dolara (nešto više od 420.000 dinara). Uz platu od 200 dolara, od koje se na račun otplate duga uzima trećina, plaćanje duga može da se protegne na mnogo godina.

Starijoj Natalijinoj ćerki Ani su za to vreme već dva puta pretili da će joj oduzeti decu i smestiti ih u dom.

Prvi put je, kako kaže, sama privukla na sebe pažnju nadležnih organa.

„Pozvala sam policiju da mi pomognu, da deca ne bi videla kako tata bije mamu. A ispostavilo se da sam time sama sebi iskopala jamu, jer su me okarakterisali kao nekoga čija se porodica nalazi u društveno opasnom položaju", kaže ona.

Drugi put policiju je zvala upravo ta komšinica koja je kasnije ubijena, rekavši da mlađi Anin sin bez nadzora trči po dvorištu.

Ana je dva puta uspešno sprečila da njena porodica bude registrovana kao porodica u socijalno opasnom položaju. Proveravali su je na svakih šest meseci, imala je nenajavljene posete inspektora, „reviziju" frižidera i posuđa za kuvanje.

„Jako je teško podneti sve to", priča ona. „Nakon toga prema tebi se ne odnose kao prema čoveku. Odnosno, ako posrneš, to ti je što ti je... Više nemaš nikakvih prava da se izvučeš ili popraviš. Niko ti nikada neće pomoći, još će i da te gurne nadole. Ali decu ni za šta u životu ne bih dala tamo gde su moja braća bila".

Zaštitnik za ljudska prava Pavel Sapelko, tokom analize situacije u porodici Kostev, podseća na apele predsednika Lukašenka o povećanju stope rađanja i obećanju države da će pomagati porodicama sa puno dece.

„Prvo dete je vaše dete, dva deteta znači da ćemo čuvati porodicu i možemo da pomognemo kome je potrebno, ali to su isto vaša deca. Ali treće dete, to je moje dete", izjavio je ranije beloruski predsednik.

„U porodici Kostev dva 'predsednikova' deteta osuđena su na smrtne kazne - Ilija i Stas, treći i četvrti u Natalijinoj porodici. Obojicu je podigla država, hvala joj za to. Ali ko ih je tako vaspitao? Zašto braća tako očajnički nisu želela dase isto dogodi njihovim rođacima, od kojih su dvoje takođe 'deca predsednikova'", navodi Sapelko.

„Ova presuda se ne odnosi samo na smrt baraće Kostev, već i na to kako državna mašina melje porodice, pretvarajući majke i očeve u 'lica koja se obavezuju', ljude drugog reda, bez prava i perspektive, lišavajući ih nade da situacija može da se popravi, umesto da im se pomogne u teškom trenutku", dodaje zaštitik za ljudska prava.

Braća Kostev, kako je saopšteno tokom suđenja, otišli su da se rasprave sa komšinicom koja je više puta pretila da će njihove male rođake poslati u vaspitno popravnu ustanovu.


Smrt koja se zove Republika Belorusija

Natalija Kosteva traži od predsednika Lukašenka milost za svoju decu, da zameni smrtnu kaznu najdužom mogućom robijom - doživotnom.

Ipak, gotovo da nema nadu. Lukašenko se već javno izjasnio o ovom slučaju.

„Dva ološa, drugačije ne mogu da se nazovu, već su pljačkali, i bili kažnjavani, ubili su svoju učiteljicu. Zbog toga što je ona zaštitila decu njihove sestre. Sestra je nikakva, asocijalna. A [učiteljica] ih je zaštitila i zatražila da ih udalje iz porodice. Oni su je sekli celu noć", rekao je predsednik, istaknuvši da je slučaj pod njegovom posebnom kontrolom.

Lukašenkove procene, kako svedoči praksa zaštitnika za ljudska prava, ne prolaze neopaženo kod suda.

Za četvrt veka vladavine Lukašenko je pomilovao samo jednog osuđenika koji je bio osuđen na smrtnu kaznu - o čemu je beloruski predsednik pričao - ali ko je taj čovek uopšte se ne zna.

Otkako je Belorusija stekla suverenitet, prema rečima zaštitnika za ljudska prava, izvršeno je više od 400 smrtnih kazni.

„Nije sve ove smrtne kazne sankcionisao predsednik Lukašenko, čiji je potpis finalni i odlučujući za onoga koji je osuđen na smrt", ističe Andrej Poluda, direktor kompanije „Zaštitnici za ljudska prava protiv smrtne kazne".

Broj izvršenih smrtnih kazni nasleđen je iz Sovjetskog Saveza - minski zatvor u Volodarskoj ulici bio je jedan od „gubilišta", gde su dovodili osuđenike iz Pribaltičke oblasti.

Zaštitnici za ljudska prava tvrde da se streljanja i dana danas obavljaju u „Volodarki" u centru Minska.

„Sistem smo nasledili iz Sovjetskog Saveza", priča Poluda.

„Sve je zadržano iz tog vremena. Rođacima se ne predaje telo, ne saopštava se vreme smrti, ne otkriva se mesto gde su sahranjeni... Tako se radilo u SSSR-u kako bi se sakrile masovne represije. Ljudi su mislili da čovek služi desetogodišnju kaznu bez prava na prepisku, a on već uveliko leži u krvavoj jami. Postoje ljudi koji izvršavaju smrtnu kaznu. To nije jedan čovek, to je streljački vod", dodaje.

Andrej Poluda se tu poziva na informacije koje su zaštitnici za ljudska prava sakupili i saželi u posebnom istraživanju.

„Izvršenju smrtne kazne prisustvuje lekar koji konstatuje smrt. Prisustvuje i tužilac koji nadgleda da li se smrtna kazna odvija u skladu sa zakonom. I tako nekada se vozim metroom i razmišljam - baš zanimljivo, danas se metroom vozi i čovek koji je deo sistema za izvršavanje smrtne kazne? I šta on kaže svojoj porodici i deci? „Da li je tati bilo lepo ovog meseca na poslu?"

Procedura izvršenja smrtne kazne u Belorusiji odvija se u tajnosti, za razliku od Amerike, gde je u nekim državama dozvoljeno prisustvo rodbine, pa čak i novinara.

Zatvorenost beloruskog sistema kritikuju međunarodne organizacije. O tome se između ostalog govori i u poslednjem izveštaju nevladine organizacije Amnesti internešnal. Beloruske vlasti ignorišu apele lokalnih zaštitnika za ljudska prava o ukidanju smrtne kazne, kao i apele Komiteta za ljudska prava UN, jedine međunarodne instance koja je dostupna za slične probleme.

Belorusija nije članica Evropske unije, a prepreka tome je upravo smrtna kazna na koju su članice više puta ukazivale. Evropski suda za ljudska prava ne razmatra slučajeve beloruskih osuđenika na smrtnu kaznu.

I beloruski zaštitnici za ljudska prava i svetska javnost pozivaju Minsk da stavi moratorijum na smrtnu kaznu, što bi bio korak ka njenom ukidanju.

Međutim, predsednik Lukašenko se tu poziva na volju naroda, navodeći podatke sa referenduma iz 1996. godine, gde se 80,44 odsto učesnika referenduma izjasnilo protiv ukidanja smrtne kazne.

Zaštitnik za ljudska prava Andrej Poluda smatra da je statistika dvosmislena.

„Sociološka istraživanja, koja sprovode i strukture pri predsedničkoj administraciji i nezavisna istraživanja, govore da se broj ljudi koji podržavaju smrtnu kaznu smanjuje", kaže Poluda.

„Trenutno oko 63 odsto ispitanika podržava smrtnu kaznu. Međutim, ako bismo to detaljno ispitali, videli bismo da samo oko 35 odsto bezuslivno podržava smrtnu kaznu. Svi ostali su potencijalne pristalice smrtne kazne, ali pod uslovom da je krivica dokazana 100 odsto, ukoliko čovek ne može da se popravi i slične stvari", objašnjava Poluda.

Kako kaže, njihov stav je zato jednoglasan - oni su protiv referenduma o ukidanju smrtne kazne.

„To pitanje je ukorenjeno u emocionalnom stavu. Niko, na primer, nije pitao za mišljenje naše građane kada se uvodio porez na nerad, koji narod nije prihvatio sa odobravanjem. Pošto su svi shvatili kakav će biti rezultat. O pitanju smrtne kazne oduvek su odlučivali upravljačka i politička elita", ističe on.


Cveće za pogubljenika

Nakon vesti o streljanim mladićima, prethodno optuženim za eksploziju u minskom metrou, na kuću Ljubov Kovaljeve u Vitebsku ljudi su donosili cveće.

Pripadnici specijalne policije su isprva blokirali prilaz ulazu, ali građani su onda cveće ostavljali na klupama pored kuće. Zato su policajci, kako bi taj masovni neredsklonili od očiju javnosti, dozvolili unošenje purpurno crvenih buketa u kuću.

Eksplozija u minskom metrou se dogodila 11. aprila 2011. godine, u trenutku najvećeg špica. Poginulo je 15 osoba, nekoliko stotina bilo je ranjeno.

Dimitrija Konovalova i Vladislava Kovaleva, optužene za teroristički napad, specijalne snage policije pronašle su za jedan dan.

Vladislav Kovalev - praktično optužen da nije prijavio zločin - nije priznao krivicu, aktivno se branio na sudu i molio predsednika da ga pomiluje; radnik Dmitrij Konovalov je sve vreme suđenja izgovorio samo jednu frazu o tome kako je sve to uradio „u cilju destabilizacije društvenog okruženja."

Konovalov i Kovalev su streljani u martu 2012. godine, četiri meseca nakon izricanja kazne.

Nakon istrage ovog slučaja, kao i suđenja i pogubljenja, zaštitnici za ljudska prava došli su do zaključka da u Belorusiji ima manje pristalica smrtne kazne. Mnogi su smatrali da su postupci vlasti bili prenagljeni i neobjektivni.

Ljubov Kovaleva danas prebira po sinovljevim pismima iz zatvora i ne otvara koverte:

„Ne mogu sada da čitam. Možda jednom, nekada", kaže.

Kovaleva je ubeđena da su njenog Vlada i Dmitrija Konovalova obeležili kao izvršioce strašnog zločina i likvidirali da bi što pre zatvorili slučaj u kome su advokati, zaštitnici za ljudska prava i analitičari otkrili puno nedoslednosti.

„Momke su streljalji vrlo brzo! Nisu nam čak ni omogućili da napišemo žalbu. To se dogodilo u fazi proučavanja materijala o slučaju", priča njihova majka.

Poslednji put je sina videla uz prisustvo stražara, 11. marta 2012. godine.

„Nisam mislila da će to biti poslednje, nadala sam se da ću ga još videti... Dali su nam tri sata. Mislim da su ih tog dana i pogubili. U ponedeljak je trebalo da mu dođe advokat u 12 sati. Advokata već tada nisu pustili... Iako se i ranije dešavalo da ga ne puste, bilo je teštko da se uđe.

„Zatim smo probali da nađemo gde je Vlad. U zatvorskoj jedinici broj jedan su rekli da nije tamo, da nema zatvorenika sa takvim prezimenom. Tada smo otišli u OIK (odeljenje za izvršavanje kazni) Mene nisu pozvali da uđem, ušao je samo advokat, ja sam ga čekala. Mislim da su mu već tada rekli da Vlada više nema. To je bilo 12. A pismo iz Vrhovnog suda sam dobila 16. ujutru. U pismu je pisalo da je presuda već izvršena", kaže ona.

Kako navodi, noć nakon susreta sin joj se javio u snu i zamolio da ga ne budi, rekavši: „Samo što sam zaspao".

„Vladove stvari su poslali u paketiću. Pisma koja smo mu slali nisu vratili i nisu vratili beleške, koje je Vlad vodio tokom suđenja, iako sam se obratila zvanično, pismenim putem. Ali nisu dali. Vratili su namirnice koje Vlad nije pojeo. Samo su mi poslali u pošiljci. Stavili su u nekakvu vrećicu i zatvorili. Na taj način su se rugali. Rugali su se meni i mom sinu", kaže ona.

Tu nije mogla da zadrži suze, iako, kako navodi, ne dozvoljava sebi da često plače - „jednom u par meseci, kad mi se baš nakupi".

Ljubov Kovaleva ne ide u crkvu: „Sestra i ja smo išle u crkvu i zapalile sveće. Moja sveća se ugasila. I shvatila sam da ne treba da palim za pokoj duše. Možda je to nekakav znak. I ne idem u crkvu, ne palim sveću. Neki prave nekakve lažne grobnice. Ne znam... Mislim da je to pogrešno. Kao prvo ubijaju ih na jednom mestu, a onda? Šta onda rade sa njima?".

Drugari i oni koji su bili bliski sa Vladom okupljaju se kod njegove majke na njegov rođendan.

„Ja, kao i većina ljudi u Belorusiji, tek kada sam se susrela sa tim, saznala sam da postoji takva vrsta kazne, kao što je smrtna kazna. Da li je ona potrebna ili nije, nema smisla da se traži mišljenje ljudi. Ovde ipak mora da postoji volja... Kod nas je to volja jednog čoveka", priča Ljubov Kovaleva.

Ona kaže da je više puta pokušala da je primi predsednik Lukašenko, što se nije dogodilo, kao i da joj više puta naređeno da zaćuti.

Međutim majka koja je prošla sve moguće instance i došla do suda u Strazburu - govorila je pred Savetom Evrope - spremna je da iznova i iznova govori o potrebi da se ukine smrtna kazna.

„Žrtve su, kada se izricala presuda našoj deci, vikale u sudnici: „Šta to radite?". To nije prikazano na televiziji. Sve se radilo iza zatvorenih vrata. Svi misle da se to njih ne tiče", navodi ona.

U Belorusiji nema institucija koje su specijalizovane za pružanje psihološke pomoći porodicama pogubljenih, kao što nema ni onih koji naročito pružaju pomoć porodicama žrtava zločina za koje su izrečene najoštrije kazne.

„Nakon što prežive početni osećaj odmazde, ove ljude često muči osećaj voljnog ili nehotičnog sudelovanja u izvršenju smrtne kazne", priča zaštitnik za ljudska prava Andrej Poluda.


Oko za oko

Jaroslav Pjasecki je u eksploziji u metrou je bez obe noge. Dvadesetšestogodišnji mladić sedeo je baš na onom mestu ispod koga je, prema verziji istrage, bila postavljena eksplozivna naprava.

Jaroslav, koji je prošao kroz nekoliko složenih operacija, i njegova mama Natalija Pavlovna su za vreme istrage i suđenja potpisali internet peticiju za ukidanje smrtne kazne Konovalovu i Kovalevu, optuženim za eksploziju u minskom metrou.

Pjasecki, hemičar po obrazovanju, tada je govorio da ne veruje da su uhapšeni krivi, već da je iza terorističkog napada stajalo „veće zlo".

Sada, nakon devet godina, odbija da priča sa novinarima.

„Mnogo stvari sam rekao... neću opet o tome", kaže i spuštajući slušalicu, dodaje: „A smrtnu kaznu treba sačuvati, da se neko opet ne usudi."

Pisac Igor Tumaš je u trenutku eksplozije u metrou dobio je infarkt i ogrebotine.

„Bio je to šok. Dve nedelje nakon toga sam bukvalno bio van sebe, nervi su me izdavali. I tu, u metrou... Glavno otkriće je bilo da Belorusi nekako ćutke, tiho žive i nečujno umiru", kaže Igor.

„Nije bilo vapaja, ljudi su se trudili da legnu licem prema podu i umirali su u tom položaju. Ja sam nosio ranjenog čoveka, a sa ulice je pritrčao momak da mi pomogne. Nas dvojica smo ga doneli do izlaza iz metroa, preuzeli su ga lekari, a mladić se vratio po nove renjene. Bio sam zadivljen. Ima izgleda i takvih ljudi", seća se Igor.

Ipak on baš ne veruje u humanitarni potencijal naroda.

„Kod našeg naroda ne postoji jedinstvo, svako je za sebe, zaokupljen svojim opstankom. Život se uopšte ne ceni u našem društvu. Da raspravljate u zemlji Gulaga o tome da li treba streljati? 'Oko za oko, zub za zub'. Naše društvo još uvek nije spremno za potpuno ukidanje smrtne kazne", priča Tumaš.

„Ukoliko Lukašenko uvede moratorijum na smrtnu kaznu mislim da ovaj epohalni događaj u našoj zemlji niko neće primetiti - svako živi za sebe. Možda na Zapadu i od strane naših humanista bude pozitivno ocenjeno - evo, vidite, belorusko društvo postaje humanije", dodaje on.

U razgovoru o braći Kostev Igor Tumaš, koji je vernik, uzdahnuo je: „Tim momcima je potreban duhovnik. Da popriča sa njima, da se srede. Bog daje čoveku život i samo on ima prava da mu ga oduzme. To im treba objasniti, a ne da budu kažnjeni bez razumevanja i pokajanja".


Pravo na pokajanje

Kada je sudija, čitajući presudu, izgovorio „primeniti najtežu propisanu kaznu u vidu streljanja", ljudi u sudnici su počeli da aplaudiraju. Jedan je započeo, drugi ga je podržao, zatim treći, i u celoj sudnici mogli su samo da se čuju aplauzi.

Ana, sestra braće Kostev, grčevito je stezala šake.

Roditelji ubijene učiteljice su se još pre suđenja obratili pismenim putem administraciji predsednika. Tražili su da se ubice kazne „pravedno". Uz svoje obraćanje priliožili su 830 potpisa stanovnika Čerikova i okoline.

Ana je u svom obraćanju da joj braću ne osude na smrtnu kaznu sakupila više potpisa i to ne samo u jednom gradiću.

Mi sedimo u staroj baraci, podeljenoj na stančiće, mnogo kilometara udaljenoj od Čerikova. Stari podovi prekriveni tepisima i zidovi pokriveni tepisima. Mlađi Anin sin već je naučio da trči i donisi nam omiljene igračke.

U baraku, „asocijalne" Ane, prema rečima Lukašenka, donet je novi nameštaj, moderan televizor i kućna tehnika.

Ona je u Čerikovu napustila roditeljski dom, koji je dobila tako što je preko brojnih instanci dokazala da se u trenutku podele očeve imovine sa njenom porodicom nepravedno postupilo.

„Dugo smo se borili za njega, imali smo dugotrajna suđenja, dugo smo ga uređivali kako bi u njemu živela velika porodica. Sagradili smo banju sa bazenom od blokova, za decu, za sebe, za svoju porodicu. Tužno mi je kod kuće", priznaje Anja.

Odlučila je da napusti Čerkov nekoliko nedelja nakon što je presuda dočekana aplauzom.

„Počeli su da maltretiraju mene i decu. Mališani su čak dolazili iz vrtića plačući: „Šta je to ujaci-ubice?". Preko interneta su mi nekoliko puta pisali sa lažnih naloga, jednom je neko u sred noći lupao na vrata.

„Ja sam u to trenutku bila sama kod kuće sa decom, muž i brat su otišli u Rusiju da rade. Uplašila sam se za decu. Ako biste me ubili, možda bi vam bila zahvalna, zato što ovo nije život, ovo je mučenje. Ali tu su deca", rekla je i nakratko zaćutala.

„Ako neko nije bio u mojoj koži onda ne može da razume. Do presude uopšte nisam znala da je naša zemlja jedina koja nije ukinula smtnu kaznu. Kazna je za rodbinu mučenje. I ljudima uvek treba davati šansu da se iskupe. Ili da dobiju doživotnu kaznu ili dugo da robijaju.

„Pa čak i 20 godina treba izdržati i preživeti. Sa takvim uslovima kao što su ti u zatvorima, ne izlaze svi živi. Treba proživeti, istrpeti i ostaviti tamo ceo svoj život. A ovde, na slobodu treba izaći sa pokajanjem. A smrtna kazna je uskraćivanje prava na pokajanje", priča Ana.

Kada je upisivala decu u školu i vrtić u novom mestu, Ana je prvo otišla kod rukovodstva institucija, ispričala je sve kako jeste, ko je, odakle je i zašto je došla.

Kaže da nije osetila neprijateljstvo i ravnodušnost zbog događaja sa braćom.

Povremeno, dok se razmatra žalba, ona vuče poštanskim kolima na drugi kraj zemlje teške torbe sa dostavama, pokušava da podrži Iliju i Stasa u pismima i prilikom susreta.

Mlađi, Stas pokušao je sebi da oduzme život još u pritvorskoj ćeliji. Jedva su mu obukli zatvorsku uniformu, opirao se. Nakon presude, braća su nezavisno jedan od drugog, a budući da su saučesnici i da im je zabranjeno ne samo da se viđaju, već i da pišu jedan drugom, tražili da se vide sa sveštenikom.

„Ja ih nikako ne opravdavam, krivi su tu nema govora, ne sme se oduzeti čoveku život. U jednom trenu su precrtali, svoju, tuđu i naše sudbine", priča sestra.

„Ali kada je presuda pročitana, kroz bujicu suza, uprkos tome što su bili u ćelijama, sa lisicama, ja sam ih kroz sredinu zagrlila i rekla - držite se i samo nemojte tamo da vam nešto padne na pamet... Kažem vam, mi ćemo probati. Nikada vas neću napustiti, zauvek ću biti sa vama".

Ilustracije Tatjana Ospenikova. Korišćene su fotografije iz arhive porodice Kostev, BBC-ja, AFP, i takođe fotografije Antona Molotka/BelTa/TASS