Masovna panika i histerija 1938.

Noć vještica, Marsovci i Rat svjetova: Da li je drama Orsona Velsa zaista izazvala toliku paniku u Americi?

Radijska emisija koja ih je tako prestravila govorila je o invaziji Marsovaca koji koriste smrtonosne plamene zrake i pamti se kao nijedna druga

3827 pregleda 0 komentar(a)
Orson Vels u emisiji 1970. godine, Foto: BBC
Orson Vels u emisiji 1970. godine, Foto: BBC

Masovna panika i histerija preplavile su Ameriku u Noći veštica 1938. godine, kada je suviše uverljiva radio drama Rat svetova toliko uplašila ljude da su mnogi od njih potražili spas na ulici ili okolnim brdima.

Radijska emisija koja ih je tako prestravila govorila je o invaziji Marsovaca koji koriste smrtonosne plamene zrake i pamti se kao nijedna druga.

Ili preciznije, pogrešno se pamti kao nijedna druga.

Radio nerealnost

Panika i užas koji se često dovode u vezi sa Ratom svetova nisu imali ni približno te razmere u noći pre 82 godine.

Sigurno su neki Amerikanci bili uplašeni ili uznemireni onim što su čuli. Ali većina slušalaca, ipak, nije. Prepoznali su da je reč o pametnoj i zabavnoj radio drami.

Dramatizacija Rata svetova bila je ideja Orsona Velsa, režisera i zvezde tadašnjeg radijskog Merkjuri teatra, jednosatnog programa koji je emitovan nedeljom uveče na radiju CBS.

Velsu je tada bilo 23 godine. Ovam vunderkindu večnu slavu doneće ostvarenje Građanin Kejn iz 1941. godine.

Njegova adaptacija Rata svetova, koji je napisao H. Dž. Vels i objavio 1898, bila je gotovo briljantna.

Getty Images

Ono što je emisiju učinilo toliko upečatljivom bila je upotreba navodnih radio izveštaja koji su govorili o prvom sletanju marsovskih osvajača blizu Prinstona u državi Nju Džersi i njihovom brzom i smrtonosnom napredovanju do Njujorka.

Američka publika se navikla da vesti prekidaju radio program. Često su ih čuli tokom predratnih godina u Evropi krajem leta i početkom jeseni 1938.

Vels je odigrao na tu kartu i ostvario zapanjujući efekat. Time je stvorio ukusan i žilav medijski mit.

Novinske stupce širom Amerike punila je priča o užasu koji je navodno izazvala Velsova emisija.

„Slušaoci u panici, dramu shvatili ozbiljno", pisao je Njujork Tajms. „Laži sa radija uplašile naciju", zavapio je Čikago Herald.

„Amerikance terorisali ljudski Marsovci s radija", naveo je San Francisko Hronikel.

Preterivanje sa efektom

Na osnovu nekoliko izvora danas znamo da su navodi o hiljadama uspaničenih Amerikanaca prilično preterani.

Hedli Kentril, psiholog sa Univerziteta Prinston, procenjuje da je oko šest miliona ljudi slušalo Rat svetova. Od tog broja je možda 1,2 miliona bilo „uplašeno" ili „potreseno" onim što su čuli, utvrdio je Kentril.

„Uplašeno" ili „potreseno", naravno, teško mogu biti sinonimi za „napad panike". Na kraju, podaci ovog psihologa sugerišu da većina slušalaca, ipak, nije bila uznemirena zbog radijske emisije.

Pažljivo čitanje štampe iz tog vremena otkriva da je priča o strahu te noći bila prilično preterana.

Novine su pisale opsežne izveštaje o hiljadama ili čak milionima uspaničenih Amerikanaca, ali su nudile malo potkrepljenja za to.

Većina njih je štampala depeše agencija poput Asošijejted presa, koje su proračunale da je bilo široko rasprostrenjenog straha na osnovu malog broja raštrkanih primera i anegdota.

Novine, ipak, nisu izvestile o povređenima ili poginulima koji se dovode u vezu sa Ratom svetova, a da je bilo panike i histerije širom Amerike te noći sigurno bi bilo mnogo povređenih i preminulih.

Za štampu, takozvana „panika zbog emitovanja" bila je izvrsna mogućnost da se obruši na radio, i dalje novi medij koji im postajao ozbiljna konkurencija u objavljivanju vesti i reklama.

Vodeći stupci u novinama u danima koji su usledili posle emitovanja doprineli su da se stekne utisak o histeriji.

„Radio je mlad, ali ima odgovornost odraslih", gunđao je Njujork Tajms. „Nije još ovladao sobom ni sredstvima koje upotrebljava".

Uprkos klimavoj osnovi, mit o masovnoj panici ostaje čvrsto povezana sa programom Rat svetova. To je delom zasluga i Orsona Velsa, nevaljalog dečaka genija koji je najbolja dela napravio pre 30. godine.

I to je priča suviše prijatna da ne bi bila istinita.

Džozef Kembel je profesor na Američkom univerziteti u Vašingtonu. U knjizi Pogrešno shvaćen (Getting It Wrong) pisao je je ovome. Često se bavi tazbijanjem mitova na blogu Media Myth Alert.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk