šta je tačno to što nas umara?

Koronavirus, posao i rad od kuće: Zbog čega nas sastanci preko Zuma iscrpljuju

Razgovor putem video poziva zahteva veću usredsređenost od razgovora uživo, tvrdi Petriljeri

4405 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Otkako je počela pandemija Kovida-19 služimo se video pozivima više nego ikad pre - i mnoge od nas to isrpljuje.

Ali šta je tačno to što nas umara?

BBC je zatražio stručno mišljenje od Đanpjera Petriljerija, vanrednog profesora u poslovnoj školi Insijad, koji istražuje održivo učenje i razvoj na radnom mestu, i Marise Šafler, vanredne profesorke na univerzitetu Klemson, koja proučava dobrostanje na radnom mestu i efikasnost timskog rada.

Jesu li video pozivi teži? Po čemu se razlikuju od razgovora uživo?

Razgovor putem video poziva zahteva veću usredsređenost od razgovora uživo, tvrdi Petriljeri.

Kod video poziva se više naprežemo kako bismo procesuirali neverbalne znakove, poput izraza lica, tona i boje glasa, kao i govora tela, a dodatno obraćanje pažnje na sve to oduzima mnogo energije.

„Naši umovi su zajedno, ali naša tela osećaju da nismo.

„Taj raskorak, zbog kog se javljaju suprotstavljena osećanja, iznuruje. Ne možete se osećati prirodno u toku razgovora", tvrdi on.

Zbog pauza od jedne ili dve sekunde tokom telefonskih poziva ili u konferencijskim sistemima ljudi su sagovornike smatrali manje prijateljski nastrojenim ili usredsređenim.

Dodatni izazov predstavlja tišina.

„Tišina stvara prirodan ritam u razgovoru uživo. Međutim, kada ona nastupi tokom video poziva, tehnologija će početi da vas brine."

A i ljudima tada postaje neprijatno.


Pogledajte video: Pandemija već utiče na to kako radimo na to kako radimo


Istraživanje nemačkih naučnika iz 2014. godine ukazalo je na to da nas pauze tokom telefonskih poziva ili konferencijskih sistema navode da o drugima gradimo negativan stav.

Tome, prema Marisi Šafler, treba dodati i to da smo, ako se fizički nađemo pred kamerom, veoma svesni da nas neko posmatra.

„Kada ste na video konferenciji, znate da vas svi gledaju; na pozornici ste, te otuda društveni pritisak i osećanje da treba da nastupite.

„Osećanje da je potrebno da iznesete ulogu uništava nerve i veoma je stresno.

„Takođe je veoma teško ne gledati u svoje lice, ako možete da se vidite na ekranu, i ne biti svestan toga kako se ponašate pred kamerom."

Kako trenutne okolnosti doprinose tome?

Iako video pozivi unose dodatni stres, zamor od Zuma ne može se pripisati samo njima. Naše trenutne okolnosti - bilo da je reč o izolaciji, karantinu, radu od kuće ili nečem drugom - daju doprinos.

Petriljeri smatra da dodatni faktor može biti osećanje da smo prisiljeni na takve razgovore.

„Video poziv nas podseća na ljude koje smo privremeno izgubili. Nemir koji osetite svaki put kad nekog vidite onlajn, recimo, vaše kolege, podseća vas da bi zapravo trebalo da budete svi zajedno, na radnom mestu", kaže on.

„Zaključujem sledeće: svi smo mi iscrpljeni; nije važno je li reč o introvertnima ili ekstrovertnima. Svima nama se tokom pandemije narušava bliski kontekst."


Pogledajte video: Ako vam je dosadno na Zum sastancima pozovite njega


Osim toga, ranije međusobno razdvojeni segmenti naših života - posao, prijatelji, porodica - sada se svi odvijaju na istom mestu.

Teorija samopoimanja podrazumeva da pojedinci imaju razne aspekte - društvene uloge, veze, aktivnosti i ciljeve podređene kontekstu - i ta raznolikost nam čini dobro, tvrdi Petriljeri.

Kada se ti aspekti umanje, postajemo podložniji negativnim osećanjima.

„Većina naših društvenih uloga odvija se na različitim mestima, ali sada se kontekst izgubio", kaže on.

„Zamislite da uđete u bar u kom ćete istovremeno pričati sa svojim profesorima, sresti se s roditeljima ili se nađi s nekim na ljubavnom sastanku. Uvrnuto, zar ne? E to je ono što mi sada radimo".

„Osuđeni smo na sopstveni prostor, u okviru krize koja izuzetno lako uzrokuje anksioznost, i jedini prostor za interakciju je ekran kompjutera".

Šafler kaže da bi odsustvo vremena koje ne provodimo pred kompjuterom, nakon što smo završili s poslom i porodičnim obavezama, moglo dodatno da nas umara, pošto neki ljudi sebi nameću dodatne obaveze, zabrinuti zbog stanja u privredi, prinudnih odmora i gubitka posla.

„Prisutno je pojačano osećanje da u ovoj situaciji moramo da ostvarimo vrhunski učinak... Neki od nas daju previše od sebe kako bi osigurali posao."

Ali zar ne bi trebalo da me opušta kada, na primer, preko Zuma razgovaram s prijateljima?

Mnogi od nas sada prvi put komuniciraju u velikim grupama, bilo da pripremaju ili jedu virtualni uskršnji ručak, ćaskaju s kolegama sa fakulteta ili priređuju rođendansku zabavu za prijatelja.

Ako bi takav poziv trebalo da nas zabavlja, zašto je onda često zamoran?

Prema Marisi Šafler, to delom zavisi od toga da li ste se grupi pridružili zato što to želite ili zato što ste osetili obavezu - kao, recimo, prilikom virtualnog izlaska sa kolegama s posla.

Ako to posmatrate kao obavezu, onda ćete duže biti „uključeni", umesto da napravite pauzu.

Pravo ćaskanje s prijateljem delovaće drugarskije i u razgovoru u kom ćete se ponašati prirodno osetićete manji „zamor od Zuma".

Veliki grupni pozivi posebno deluju kao predstave, upozorava Petriljeri.

„Ljudi vole da gledaju televiziju zato što im tada misli odlutaju - ali grupni video poziv „je kao da gledate u televizor, a televizor gleda u vas".

Veliki grupni pozivi, takođe, mogu da depersonalizuju, dodaje on, pošto se vaša moć kao individue umanjuje.

I uprkos tome kako se reklamiraju, često ne deluju kao odmor.

„Nije važno da li ćete to nazvati virtualnim izlaskom, to je zapravo sastanak, pošto smo mahom navikli da se njima služimo u poslovne svrhe", ističe Đanpjero Petriljeri.


Pogledajte video: Izgaranje tokom rada od kuće


Kako, onda, da otklonimo zamor od Zuma?

Oba stručnjaka preporučuju da se video pozivi svedu na one neophodne.

Valjalo bi da uključivanje kamere bude stvar izbora, te bi, uopšte uzev, trebalo prihvatiti da kamere ne moraju biti stalno uključene tokom svakog sastanka.

Takođe, možda ćete postati usredsređeniji ako ekran sklonite ustranu, umesto da gledate pravo u njega, a to je posebno slučaj tokom grupnih sastanaka, tvrdi Petriljeri.

Tako će vam se činiti da se nalazite u susednoj sobi, pa ćete se, možda, manje umarati.

U nekim slučajevima vredi razmisliti i da li su video pozivi zaista najefikasniji izbor.


Pogledajte video: Nišlija koji radi za računarom hodajući


Kada je reč o poslu, Šafler predlaže da bi deljenje dokumenata sa jasnim napomenama moglo biti prikladnije, pošto bi se izbeglo zatrpavanje informacijama.

Ona takođe sugeriše da tokom sastanaka prvo malo proćaskate pre nego što navalite na posao.

„Odvojite malo vremena da priupitate druge za zdravlje", napominje ona.

„Tako ćemo ostati u kontaktu sa svetom i održati poverenje, pa i smanjiti količinu zamora i brige."

Osmišljavanje perioda tranzicije između video sastanaka takođe može da nas okrepi - probajte sa istezanjem, popijte nešto ili napravite nekoliko vežbi, kažu naši stručnjaci.

Ograničenja i periodi tranzicije su važni; moramo da stvorimo tampone koji nam omogućuju da jedan identitet ostavimo po strani i posegnemo za drugim, dok se krećemo između naših poslovnih i privatnih persona.

I možda, tvrdi Petriljeri, treba da posegnete za starim metodama ako želite da ostvarite dublji kontakt.

„Napišite drugima pismo, umesto da se s njima sretnete preko Zuma. Recite im da vam je iskreno stalo do njih."


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas