sjećanje na jednog od najvećih boraca

Drugi svjetski rat i narodni heroji: Ivo Lola Ribar - jugoslovenski Če Gevara koji je volio Slobodu

„Istorijska ličnost kojoj se divim. Neko čiju sliku držim na radnom stolu, dakle - inspiracija", kaže za BBC na srpskom dramaturškinja i rediteljka Milena Minja Bogavac, koja se njegovom biografijom iscrpno bavila pripremajući predstavu „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi".

9267 pregleda 324 reakcija 10 komentar(a)
Foto: Muzej Jugoslavije/BBC
Foto: Muzej Jugoslavije/BBC

Uprkos brojnim promenama naziva i oštrom raskidu sa komunističkim nasleđem na Balkanu, sećanje na narodnog heroja Ivu Lolu Ribara i danas čuvaju pojedine škole i kulturno-umetnička društva u Srbiji koja nose njegovo ime.

Ipak, pitanje je koliko je onih koji se sećaju da mu je otac Ivan Ribar bio predsedavajući ne samo istorijskog Drugog zasedanja Avnoja, već i Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a da je u ratu izgubio i brata i verenicu simboličnog imena - Slobodu.

„Ivo Lola Ribar je moj heroj".

„Istorijska ličnost kojoj se divim. Neko čiju sliku držim na radnom stolu, dakle - inspiracija", kaže za BBC na srpskom dramaturškinja i rediteljka Milena Minja Bogavac, koja se njegovom biografijom iscrpno bavila pripremajući predstavu „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi".

Zašto je on danas važan?

„Ivo Lola Ribar je danas važan onoliko koliko je važno da se neguje etos borbe za pravednije društvo i za pravedniji svet, protiv fašizma i njegovih savremenih ideoloških derivata, za progresivne ideje", kaže istoričar Srđan Milošević.

Ali takve izvanredne ličnosti ne treba posmatrati kao nedostižne ideale, upozorava.

„Mnogo više je reč o jednom iskustvu koje treba kreativno promišljati i oslobađati u sebi hrabrost za aktivan odnos prema životnim izazovima", navodi Milošević u pisanom odgovoru za BBC.

Ko je bio Ivo Lola Ribar?

U predstavi Minje Bogavac za njega se kaže da je „narodni heroj naroda koga nema - heroj društva koje ne postoji".

Lolina biografija se u više tačaka podudara sa Jugoslavijom, ne samo zbog činjenice da mu je otac i „otac Jugoslavije".

BBC

Rođen je u Zagrebu u Hrvatskoj, stasao u Beogradu, a poginuo na teritoriji današnje Bosne i Hercegovine - u blizini Glamočkog polja sa samo 27 godina.

Kao školovani pravnik, istaknuti lider Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ-a) i borac, trebalo je da odleti u diplomatsku misiju u Kairo kao delegat nove Jugoslavije.

„Da je stvar išla drugačije i da se nije zatekla ta mala nemačka letelica kod Glamoča i da su partizani bili nešto malo oprezniji i da je on bio malo srećniji, Titova odluka da Ivu Lolu Ribara pošalje (kod saveznika) - bila je odluka da ga sačuva.

„Ivo Lola Ribar je imao dobre šanse da postane neko vrlo važan u Jugoslaviji, jednog dana, kad se zemlja oslobodi", kaže Jakovina.

BBC

Po čemu se razlikovao od ostalih?

Polusestra Ive Lole Ribara Mira Vučković je 1981. godine ispričala da se na vaspitanje dece Ivana Ribara mnogo polagalo.

Lolina majka Antonija je iz prvog braka imala sina Žarka i ćerke Božu i Miru, a u braku sa Ribarom dobila je Ivu i dve godine mlađeg Juricu.

Svi su govorili francuski, nemački i engleski, a išli su na časove klavira i pevanja, a braća su studirala u inostranstvu, prenosi intervju Mire Vučković portal Jugopapir.

Ostale su sačuvane fotografije koje prikazuju Lolu kako igra tenis i golf.

Nadimak Lolo je dobio u detinjstvu, ali je u Beogradu to preraslo u Lola.

Rođeni Zagrepčanin studirao je u Parizu i Ženevi, a diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Tu se zainteresovao za ono što levičari nazivaju progresivnim idejama, želeći da „svi žive dobro kao oni", svedočila je njegova sestra Mira.

Čitao je ne samo Marksa i Engelsa i Lenjina, već i Ničea i Hegela.

Posle demonstracija protiv sporazuma Cvetković-Maček o državnom uređenju Lola je bio uhapšen 1939. godine.

Tada je zajedno sa Mošom Pijade, Ivanom Milutinovićem, Borom Baruhom i drugima deportovan u logor u Bileći.

Početak rata i 1941. dočekuje kao sekretar SKOJ-a i blizak Titov saradnik.

„Lola je došao iz porodice onih koji su bili hranjeni zlatnom kašičicom i to je bilo nešto posebno u toj generaciji, iako su (partizani) prečesto bili izjednačeni s ljudima koji su `došli iz šume` i bili neobrazovani", kaže Jakovina.

Kraljevina Jugoslavija je bila jedna od nerazvijenijih evropskih zemalja, podseća.

„Mi nismo imali puno ljudi koji su pripadali visokoj klasi ili obrazovanom sloju.

„Ali u delu predratnih komunista je bio znatni broj onih koji su prigrlili takozvane napredne ideje, gde je Ivo Lola Ribar bio jedan od izuzetno uglednih pojedinaca - iz krema ondašnjeg društva", navodi Jakovina.

Tragična sudbina Ivana Ribara

Otac Ive Lole Ribara je Ivan Ribar, iskusni političar i advokat čija karijera je premošćavala i istorijske i geografske granice.

On je bio zastupnik još u zagrebačkoj gradskoj skupštini u vreme Austrougarske, zatim je bio predsednik Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS 1920. godine.

Kada je 29. novembra 1943. dobio priliku da predsedava zasedanjem Antifašističkog veća narodnog oslobođenja u Jajcu, već je bio izgubio oba sina.

Za tu scenu, pisac Muharem Bazdulj u tekstu u Vremenu kaže da toga „nema ni kod Šekspira, ni u antičkim tragedijama".

„Ta tragična situacija čoveka, koji je kasnije u Vojvodini izgubio suprugu, a ostao bez oba sina, zapravo je tragična situacija koja se osećala na Drugom zasedanju Avnoja.

„Kad Ivan Ribar ulazi u dvoranu u Jajcu i svi znaju da je pre nekoliko sati saznao da su mu sinovi poginuli, ali on svejedno započinje zasedanje koje je trebalo biti istorijsko", opisuje Jakovina.

Sam je, kaže, tražio od fotografa Božidara Jakca da ga slika.

„Tad nastaje taj portret tog već ostarelog političara, koji se nalazi negde u bosanskim gudurama.

„Advokat i austrougarski i kraljevski političar koji je sad negde u gerili i koji je saznao da su mu oba sina stradala, koji su u drugim okolnostima mogli biti zaštićeniji", opisuje Jakovina.

Wikidata

Potonji maršal i jugoslovenski lider Josip Broz Tito dobio je zadatak da Ivanu Ribaru saopšti da su poginuli i Ivo i Jurica.

„Kada je Tito prišao Ivanu Ribaru i rekao da je Lola poginuo, on je tražio da mu pošalju Juricu, a Jurica je već bio mrtav, ali mu to nisu mogli odmah reći", dodaje istoričar.

Ivo je znao da mu je brat Jurica nastradao i tri dana pred sopstvenu smrt 24. novembra 1943. ocu je o tome napisao potresno pismo.

Dao ga je Titu da mu preda, pred put u Kairo, ali to nije dočekao.

Jurica je poginuo mesec dana pre Lole, u blizini Kolašina.

Po nekim svedočenjima, i Lolin konj je posle njegove smrti skočio sa litice.

Ljubav prema Slobodi

Minja Bogavac se zainteresovala za biografiju porodice Ribar još u tinejdžerskim danima, kada je u porodičnoj biblioteci pronašla ljubavni roman o Loli i Slobodi Trajković, ispunjen, kako kaže, „neverovatnim sinhronicitetima i simbolima".

Dve decenije kasnije, 2018. producent Vlatko Sekulović predložio joj je da rade predstavu o njima, navodi u pisanom odgovoru.

Dok je spremala komad „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi", osećala je ponajviše - odgovornost.

„To je neobičan osećaj, kada znaš da si se uhvatio u koštac sa velikom, herojskom, monumentalnom pričom.

„A istovremeno, imaš svest o tome da su starozavetne, takoreći, eshilovske, herojske figure Lole, Slobode i Jurice Ribara - zapravo bili samo klinci... prepametni i veoma hrabri, ali tako mladi i nežni!", navodi Bogavac u pisanom odgovoru.

Sloboda je bila Lolina „najveća ljubav", s kojom je trebalo da se venča.

Ni ona nije dočekala kraj rata.

„U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja", pisao je Lola Slobodi, ali ovo pismo nikad do nje nije stiglo.

Upravo je jedno od prethodnih pisama koje joj je nesuđeni mladoženja poslao, bilo razlog za Slobodino hapšenje.

Policajci su pokušavali da je nagovore da Ribaru pošalje pismo koje bi bilo mamac da i njega uhvate, ali ona je to odbijala.

Nastradala je u gasnoj komori logora na Banjici, a zajedno sa njom živote su okončali njen otac, majka, brat i sestra.

Sloboda Trajković nije bila samo „Lolina verenica", isticala je Bogavac u više navrata, ona je SKOJ-evka, studentkinja hemije, talentovana pijanistkinja, a uz to i velika poznavateljka filozofije i literature.

SKOJ je bila organizacija komunističke omladine u Jugoslaviji.

Ipak, istorija je ne pamti tako.

„Pored toga što je bila levičarka i antifašistikinja, bila je i žensko, a patrijarhalna kultura uporno i uporno, briše žene i njihove zasluge iz zvaničnih istorija.

„Naš je zadatak da ih tamo vratimo i predstava „Smrt fašizmu" mali je doprinos tom cilju", navodi Bogavac.

Svečani ručak i dogovor porodica Trajković i Ribar o svadbi trebalo je da se desi u nedelju 6. aprila 1941, ali je planove zauvek poremetilo nemačko bombardovanje Beograda i okupacija koja je ubrzo usledila.

To nije jedini datum koji je simbolički vezan za njihove sudbine.

Sloboda Trajković je ugušena 9. maja 1942. godine.

BBC

Tri godine kasnije, taj datum postaće Dan pobede nad fašizmom.


Komunista iz buržoaske porodice

Nije bilo nikakvo čudo tridesetih godina 20. veka da se omladina iz dobrostojećih građanskih porodica opredeljuje za komunizam, kaže Srđan Milošević iz Instituta za noviju istoriju Srbije.

„Društvo Kraljevine Jugoslavije bilo je veoma nezdrava sredina i mladi, inteligentni ljudi, svi oni koji su osećali nepravdu, prepoznavali su u progresivnom komunističkom pokretu snažnu alternativu", navodi on u pisanom odgovoru.

„Zabeleženo je da je pretresu jednog stana Marka Nikezića (tada omladinskog komunističkog aktiviste) prisustvovao i sam zloglasni Dragi Jovanović.

„Tada je, razgledajući umetničke radove mladog Nikezića, Jovanović upitao njegovu majku `zašto najtalentovanija omladina prilazi komunistima`", citira Milošević.

Dragi Jovanović je bio šef beogradske policije i upravnik grada Beograda za vreme okupacije, a osuđen je zajedno sa komandantom četničkog pokreta Dražom Mihailovićem, posle čega je streljan.

Iako se pisalo da je Lola bio „buržuj kog je Tito voleo", istoričar Srđan Milošević smatra da neka ideološka pitanja dobijaju drugačije obrise na „individualnom nivou, u međuljudskim odnosima".

„Nema sumnje da je taj odnos bio prisan, onoliko koliko je to uopšte bilo moguće kada su u pitanju ličnosti na tako različitom položaju i sa tom generacijskom razlikom (Tito je bio 24 godine stariji).

„Uostalom, Lola nije bio jedini `buržuj` kojeg je Tito drugarski prihvatio i imao blizak odnos. Uzmite samo Koču Popovića, kojeg je veoma poštovao", podseća Milošević.

Koča Popović bio je dete iz bogate trgovačke porodice, školovani oficir, filozof, nadrealista i posleratni šef jugoslovenske diplomatije, koji se biografijom razlikovao od većine partizanskih heroja.

Na taj spisak, treba dodati istaknute pojedince Svetozara Vukmanovića Tempa, Vladu Popovića i Milovana Đilas, koji su takođe tridesetih bili studenti, napominje istoričar Tvrtko Jakovina.

„U Zagrebu je bila čitava ekipa bogataša i mladih obrazovanih žena koje su studirale uglavnom na Ekonomskom fakultetu - Olga Strujić, Reda Zagorec, Herta Has, Vanda Novosel koje bi u svakom društvu predstavljale elitu.

„ U tom krugu Ivo Lola Ribar je iskakao, on je bio neko ko se bolje oblačio, zračio nekim optimizmom i u sebi nosio tu lakoću mladog čoveka koji odrasta u porodici i krugu koji nema egzistencijalnih problema i može se koncentrisati na učenje ili ideje i viziju boljeg sveta", ističe on.


Kako se danas sećamo antifašizma i Lole?

Minja Bogavac je poslednja generacija Titovih pionira.

Danas je ona ima 12 godina više nego što je imao Ivo Lola Ribar u vreme smrti.

„Fascinantne su mladosti te generacije, u poređenju s mojom, ili generacijom mladih ljudi danas.

„U sličnim istorijskim okolnostima, oni su osećali apsolutnu, ličnu odgovornost za društvo. Nažalost, to nije slučaj i među mladima danas, i ne samo među mladima!", kaže Bogavac.

Lično se uverila da različite generacije različito pamte iste narodne heroje.

„Starije generacije naših saradnika, znale su priču o braći Ribar, do najsitnijih detalja.

„Moja generacija, zna ko su, ali ne zna detalje, a mlađe generacije volontera iz Reflektor teatra, prvi put su čule za Lolu Ribara, kada smo počeli rad na predstavi", kaže Bogavac.

BBC

Jasno joj je, dodaje, zašto bi se škole i KUD-ovi i danas zvali po Loli Ribaru, ali joj je nejasno zašto bi bilo šta nazvano po njemu - promenilo ime.

A to se desilo sa mnogim ulicama na prostoru bivše Jugoslavije, čak i u centru Beograda, gde je ulica Ive Lole Ribara dobila naziv Svetogorska.

„Lola je u Jugoslaviji građen kao ikona, možda i jugoslovenski Če Gevara, čiji su portreti na majicama rađeni kao simbol mladima.

„Toga više nema jer nema ideologije koja ga je u takav simbol pretvarala", kaže hrvatski istoričar Tvrtko Jakovina.

Tome je doprinela i njegova pogibija pre kraja rata.

„Rana smrt tako istaknutog borca, koji je bio omiljen među drugovima, sposobnog, sa snažnim ličnim magnetizmom, siguran je je put ka legendi", kaže Srđan Milošević.

Pismo koje je Lola pisao Slobodi bilo je inspiracija Korneliju Kovaču da pre gotovo pola veka, 1973. godine, snimi pesmu „Ivo Lola nije sam", pisao je portal Novi.ba.

Kada je reč o savremenom prisustvu Ive Lole Ribara u kulturi pamćenja, to prisustvo je ambivalentno, ocenjuje.

Činjenica je, kaže ovaj istoričar, da Ribar, za razliku od Tita i nekih drugih komunističkih lidera, nije bio izložen „budalastim izmišljotinama i zaverološkim tlapnjama o nekakvom destruktivnom delovanju i skrivenim motivima".

„Stiče se utisak da mu je javnost `oprostila` što je bio komunista.

„Ipak je, ne zaboravimo to, ulicu u Beogradu izgubio pod krajnje nečasnim okolnostima, u skladu sa odlukom iz 1991. gradskih vlasti predvođenih SPS-om koja nosi naziv Preporuka za uklanjanje iz naziva gradova, trgova, ulica, prosvetnih i kulturnih ustanova - imena ličnosti, koje su odgovorne za pljačku Srbije, preseljenjem njenih fabrika i višedecenijskom ekonomskom politikom na štetu Srbije, kao i vraćanje imena znamenitih ličnosti u istoriji srpskog naroda", citira Milošević.

Njegov kolega iz Zagreba ističe da je po pitanju „kolektivnog pamćenja narodnih heroja" najlošija situacija u Hrvatskoj.

„Lola se ne pominje po zlu, jer je poginuo prerano, pa se onda ne pominje nikako", kaže Jakovina.

Ipak, hrvatska prestonica od 2017. ponovo u širem centru ima bistu Ive Lole Ribara, koja je bila uklonjena devedesetih.

Sporadično su je pomerali i bojili u plavo, ali je i danas tamo.

„Muzej grada Zagreba brine o stanu Ivana Ribara, a grobno mesto je u blizini grobova Vladimira Nazora, Vladimira Bakarića i grobnice narodnih heroja.

„U tom smislu je vidljiv", dodaje hrvatski istoričar.

Velike ljubavi i veliki ideali večna inspiracija

Da danas postoji „snažan antilevičarski sentiment", uverena je i Minja Bogavac.

„Ali je i činjenica da Lola i Jurica nemaju nikakve veze sa tim.

„Bili su antifašisti i mladi ljudi koji su se borili za ono u šta veruju; za to su dali svoje živote", ističe ona.

To što nisu imali prilike da dočekaju pobedu, u potpunosti ih, kaže, oslobađa od istorijske odgovornosti za ono što je usledilo posle rata.

„Njihove biografije su besprekorne, pa društvo koje ih se odriče ili relativizuje njihove zasluge, zapravo relativizuje antifašizam.

„A to znači samo jedno. I to je veoma opasno!", upozorava dramaturškinja.

Zato velike ljubavi i veliki ideali za nju ostaju inspiracija.

„Jedino to me interesuje - u pozorištu, u društvu i životu!".


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas