Ričard Barton-najistaknutija ličnost viktorijanskog doba

Velika Britanija, putovanja i erotika: Britanski pustolov čiji život i danas, dvesta godina kasnije, budi zavist

Posjetio Meku i Medinu, otkrio je jezero Tanganjika u Africi i preveo na engleski „Kama sutru" i „Hiljadu i jednu noć"

4379 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Ričard Barton važi za jednu od najistaknutijih ličnosti viktorijanskog doba - bio je u centru mnogih skandala, jedan od prvih Evropljana koji je posetio Meku i Medinu, otkrio je jezero Tanganjika u Africi i preveo na engleski „Kama sutru" i „Hiljadu i jednu noć".

Dvesta godina od njegovog rođenja navršilo se 19. marta 2021. godine.


Za mene je jedan od najradosnijih trenutaka u životu početak putovanja u neistražene zemlje. Tek kada se reši okova Navika, tereta Rutine, plašta skrojenog od brojnih Briga i ropstva Civilizacije, čovek će ponovo spoznati sreću

Ričard Barton. Beleška iz dnevnika, 2. decembar 1856. godine (velika slova ostavljena, kao kod autora)


Ako se vodimo ovakvom njegovom definicijom sreće onda možemo reći da je ser Ričard Frensis Barton - britanski putnik, lingvista, pisac, kartograf, etnograf, vojnik, pesnik, epizodni diplomata i gotovo uvek nepromišljeni avanturista, bio zasigurno srećan čovek.

Getty Images

Rođen je pre 200 godina, 19. marta 1821, a otac mu je bio vojno lice.

Iz potpuno nepoznatog razloga - roditelji često imaju čudne zamisli o budućnosti dece - Bartonov otac je odlučio da njegov sin treba da postane sveštenik, pa je mali Ričard poslat na Oksford.

Univerzitetski život mu nije pošao za rukom, tačnije, ne onako kako je zamislio njegov otac.

Barton je stekao veliku, ali ne baš respektabilnu slavu - organizovao je razuzdane zabave, upadao u dugove, a jednom je čak izazvao na duel drugog studenta jer se usudio da mu se podsmeva zbog njegovih brkova.

Njegovi profesori na Oksfordu nisu imali drugo rešenje i Barton je izbačen.

Neočekivana sloboda

Wikimedia Commons

Nakon što su mu se zatvorila vrata oksfordskog Triniti koledža, morao je da reši glavno životno pitanje - šta uraditi sa slobodom?

Karijera vojnika bila mu je najdostupnija.

Odlučio je da postane član jedne od armija Istočnoindijske kompanije - bilo ih je tri - koja je tada praktično upravljala Indijom.

Kompanija je imala običaj da regrutuje oficire iz redova britanske armije, pogotovo one koji su upoznati sa lokalnom situacijom. Ljudi im je falilo.

Britanija je 1842. godine pretrpela strašan poraz u Avganistanu.

U prvom anglo-avganistanskom ratu poginulo je skoro 7.000 britanskih vojnika i oficira, a Elfinstonov ekspedicijski korpus bio je maltene skroz obezglavljen.

Avganistanci su u životu ostavili samo jednog vojnika kako bi mogao da se vrati kući i ispriča šta se dogodilo.

Ovaj poraz je bio ogromna tragedija za čitavu zemlju, ali je Barton dobio šansu da započne novi život koju je oberučke prihvatio.

Pomoglo mu je i to što je bio retko nadaren za jezike.

30 ili 40 jezika i dijalekata

Sami odlučite da li ćete verovati Bartonu da je navodno progovorio latinski u trećoj, a starogrčki u četvrtoj godini.

Francuski je sigurno govorio od detinjstva, pošto je odrastao u toj zemlji.

Royal Collection

Trebalo mu je samo pola godina od početka službe da ovlada hindu jezikom u tolikoj meri da postane zvanični prevodilac, a kroz četiri meseca položio je ispit da prevodi i sa gudžaratskog.

Kasnije su mu jezici išli još brže, da bi pred kraj života, navodno, govorio 30 ili 40 jezika i dijalekata.

Wesleyan Missionary Society

Ovaj redak talenat primetio je njegov načelnik, general-major takozvane Bombajske armije, ser Čarls Napje koji je osvojio provinciju Sind, danas deo Pakistana).

Bio je odlučan i široke ruke - on je, primera radi, uspeo da ograniči ritual Sati u okviru kojeg su udovicu spaljivali na pogrebnoj lomači njenog muža. Pritom nisu sve na lomaču išle dobrovoljno.

Priča se da je Napje kada su se hinduistički sveštenici pobunili protiv zabrane, pravdajući da je u pitanju sveti običaj koji osvajači ne smeju da diraju, odgovorio: „U redu. Ako je to vaš običaj pripremite pogrebnu lomaču. Ali, i mi imamo svoj običaj - besimo muškarce koji spaljuju žene, tako da hajde da se pridržavamo svojih nacionalnih običaja".

Prema nekim dokazima, Napje je postao svojevrstan uzor mladom oficiru.

Napje uprkos svoj svojoj hrabrosti i vojnim umećima (nećemo ulaziti u to na koji način su se ona koristila, na kraju krajeva prvi deo svoje vojne karijere proveo je u španskoj kampanji Velingtona protiv Napoleona) nije imao dara za jezike.


Kako je nastao termin genocid


A na sve to - i tajni agent

archive.org

Barton se pokazao kao idealan čovek za istragu ubistava žena, dece i muške prostitucije u Karačiju, gde je iskrsla mala neprijatnost.

Počećemo od toga da niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da je Napje zaista slao Bartona u muške bordele.

Ernest Edwards

Jedini dokaz pripada upravo našem glavnom liku i pomalo je nejasan:

„Njemu (Napjeu) postalo je jasno da u Karačiju, gradu od oko dve hiljade duša i ne više od milje logora, postoji četiri bordela, u kojima se mogu unajmiti dečaci (za koje se mora platiti duplo) i evnusi.

„S obzirom da sam bio jedini oficir koji je govorio na dijalektu Sinda, izokola su me zamolili da suptilno istražim šta se tamo dešava i da napravim izveštaj.

„Preuzeo sam odgovornost, ali samo pod uslovom da moj odgovor ne bude poslat u Bombaj (mojim nadređenima)".

Getty Images

Šta tačno znači izokola nije nam poznato jer se može protumačiti da Barton jednostavno nije shvatio šta se od njega traži ili da su u pitanju njegove puste želje.

Na kraju, u izveštaju su se našli takvi detalji da kada je ozloglašeni dosije završio u Bombaju, njegov autor pozdravio se sa vojnom karijerom.

Postoji i drugo mišljenje - da se Barton umorio od vojnog života i da je sam dao ostavku.

Ovaj izveštaj do dana današnjeg nije pronađen.

Početak puta

Getty Images

Niko ne zna šta bi bilo dalje sa mladim, sada već bivšim oficirom, da je svoje slobodno vreme provodio kao njegove kolege - u lovu, u plesu na privatnim zabavama, u piću, uopšte da je ostao u službi.

Ričardu Bartonu takav stil života nije odgovarao.

Pustio je kosu do ramena, raskošne brkove i bradu, kanom je zatamnio vidljive delove tela i počeo je da proučava lokalne običaje i navike kao jedan od njih - postao je Mirza Abdul, trgovac arapsko-persijskog porekla.

Ispostavilo se da mu je ova legenda odgovarala jer je njome pravdao jezičke greške i čudni akcenat.

Mirza Abdul trgovao je skupim tkaninama što mu je omogućavalo pristup u kuće bogatih građana.

Pričalo se da mu je vremenom to davalo i pristup u njihove hareme.

Hulton Archive

Ponekad su ga viđali u čaršiji, ponekad u džamiji, a dao se videti i u brlozima opijuma.

Shvativši da se do tada poprilično dobro uklopio u svoj novi lik, Barton je predložio Kraljevskom geografskom društvu Velike Britanije da ode na hadž - hodočašće u najsvetija muslimanska mesta, Meku i Medinu.

„Šeik Abdul"

Wikimedia Commons

Izuzetno je teško pojmiti da su, relativno skoro kada su se u Evropi gradile železnice i odvijala industrijska revolucija, na karti sveta postojala mesta o kojima zapadna civilizacija nije znala ništa.

A i da je znala, lično se nije mogla uveriti u to jer je sudbina nevernika koji su odlučili da pogledaju na islamske svetinje bila predvidljiva i očekivano tužna. Barton se pripremio kako dolikuje: ošišao se, ponovo pustio bradu i potamneo kožu, ovog puta sokom od grčkog oraha.

Sudeći po svemu, sam je sebe obrezao, što ne predstavlja tako laku operaciju u 30-im godinama, kao što je to u prvih 30 dana života.

Wikimedia commons

Putovanje ne samo da ga je moglo raskrinkati, nego i poslati u bolnu smrt.

Karavane hodočasnika napadali su banditi, put kroz pustinju mogao se završiti pogibijom u peščanoj oluji, a skretanje sa puta garantovalo je smrt od žeđi.

Međutim, Barton je uprkos svemu bio potpuno oduševljen.

Život u pustinji, prema njegovim rečima, ulivao je u njegovo telo novi život: „Moral se poboljšava kada se licemerna ljubaznost i ropstvo civilizacije ostave u gradovima".

Ne treba misliti da je Barton bio neustrašiv: sasvim mu je bilo jasno kako se ovo sve moglo završiti. U svojoj knjizi napomenuo je da se unutar Kabe osećao kao pacov koji je upao u zamku.


Zenit: Prvi avangardni časopis u Jugoslaviji


Prvi uspeh

Getty Images

„Ričard Barton nije bio prvo Evropljanin koji je uspeo da se ušunja u Meku i Medinu i da se odatle vrati živ, ali je bio jedini koji je uspeo da napiše tako zanimljive priče o svojim avanturama.

„Hodočašće u El Medinu i Meku", koje je delom pustolovni roman, delom udžbenik iz islama za početnike, imalo je vrtoglavi uspeh.

Popularnost koju je ovo delo doživelo bi moglo da se uporedi sa knjigama o Hariju Poteru.

Getty Images

Treba mu odati počast i za to što nije smatrao da su tradicije i verovanja svojstvene islamu, kao i drugim istočnjačkim religijama, manje vredne uvažavanja nego one tradicije koje proklamuju zapadne države, a vezane su za hrišćanstvo.

„I ja smatram da su ljudi El Medine takođe mudri, a njihova verovanja zaslužuju da se poštuju, kao što je to slučaj u drugim mestima i državama".

Afrički nestašluci

Internet Archive Book Images

Posle Bliskog Istoka, privukla ga je Afrika.

Sledeći cilj bio mu je Harar, grad na teritoriji današnje Etiopije i tada centar trgovine robljem.

Za jednog Evropljanina, ovaj grad nije bio ništa manje opasan od islamskih svetinja.

Meštani su verovali (zapravo ne bez osnova) da će njihov način života iščeznuti za samo jednu generaciju kada noga belog čoveka kroči na njihovu zemlju.

Ovaj zakleti avanturista i istraživač nije imao nijednu jedinu šansu da u Africi prođe kao lokalac, te je morao pronaći alternativu.

Ovog puta, u Harar, ušunjao se kao trgovac iz Turske.

Zatim je, ne mareći previše za potencijalne (i vrlo verovatne) diplomatske komplikacije, krivotvorio pismo u kojem je sebe proglasio ovlašćenim predstavnikom britanskog dvora.

Zahvaljujući ovoj prevari, lokalni emir mu je dozvolio da ostane deset dana.

Wikimedia Commons

Ovo je bila još jedna priča koja je učinila da srca uvažene britanske publike ubrzano kucaju od neočekivane doze adrenalina, kao kada naša srca odu u pete dok gledamo horor filmove.

„Bio sam među zverima čiji je pokret glavom označavao smrt, među ljudima koji ne podnose strance, jedini Evropljanin koji je uspeo da pređe taj negostoljubivi prag - predznak njihovog budućeg pada".

Izvor Nila

Getty Images

Sredinom 19. veka svi avanturisti imali su isti glavni cilj - stići do izvora Nila.

Čini se da čak ni stari Egipćani nisu znali put do tog izvora.

Svi pokušaji Evropljana da dođu do tog maltene svetog mesta završavali su se maltene bezuspešno, a ponekad i smrću u vrelom pesku ili u močvarama.

Bilo je pregršt ideja - od tajnih planina prekrivenih snegom do prirodne fontane koja je šikljala ispod stene, ali sa sigurnošću niko ništa nije znao.

Barton i njegov saputnik Džon Spik odlučili su da pokušaju da pronađu tajanstveni izvor drugim putem.

Nisu putovali uzvodno Nilom, nego su krenuli sa istočne obale Afrike u unutrašnjost kontinenta.

Međutim, ako su mislili da će to biti lakši put, grdno su se prevarili.

Christine and Hagen Graf

Za početak, ovom oblašću gospodarili su arapski trgovci robljem.

Pored toga, naselila su je brojna plemena koja niti su se volela međusobno, niti su volela Evropljane. Ne treba zaboraviti i na brojne bolesti i parazite koje su mogli pokupiti krećući se kroz gusta šumska šipražja.

Obojica pustolova imala su upalu očiju, s tim što je Spiku bilo do te mere loše da je povremeno gubio vid.

Barton je zakačio malariju.

Ponekad su mu se oduzimale noge, pa su ga nekoliko meseci nosači nosili na ramenima.

Spik je ogluveo na jedno uho nakon što je perorezom pokušao da izvadi bubu iz tog uha. Obojica su bolovali od depresije, brojnih čireva, nesanice, naleta groznice i delirijuma.

Teško je reći zašto se nisu vratili natrag: cece muve dokrajčile su vučne mazge, nosači su prvom prilikom pobegli, ali tvrdoglavi Englezi nastavili su napred sve dok konačno nisu stigli na obale jezera Tanganjika.


Istorija dinara u 90 sekundi


Još jedan promašaj

Getty Images

Barton i Spik bili su prvi Evropljani koji su se našli na obalama Tanganjike.

Međutim, to im nije bilo dosta jer se ispostavilo da iz jezera nijedna reka ne teče na sever.

Ovde je njihovoj družbi došao kraj. Barton se osećao sve lošije, a Spik koji je ostavio prijatelja na rukama nosača, zaputio se na sever gde je takoreći sasvim slučajno otkrio još jedno veliko jezero koje je patriotski nazvao po kraljici.

Apsolutno je bio ubeđen da je pronašao izvor Nila, a iako nam je danas sasvim jasno da Beli Nil zaista izvire iz jezera Viktorija, on to nije mogao dokazati.

National Library of Wales

Barton je bio van sebe, a bivši prijatelji su po povratku u Englesku zaratili na krv i nož.

Ovaj slučaj kulminirao je Spikovom smrću koji je umro ili od metka kojeg je slučajno primio u lovu, ili se ubio.

Bartonu je najviše smetalo što je Spik umro uoči njihovih zakazanih javnih debata.

U pismu jednom od prijatelja, Barton je napisao da: „oni koji su dobri sa mnom će reći da je izvršio samoubistvo.

Oni koji nisu dobri sa mnom - da sam ga ja ubio".

Epizodni diplomata

Hulton Archive

Po povratku iz Afrike, Barton se oženio devojkom iz aristokratske katoličke porodice, Izabelom Arundel.

Sedam meseci nakon svadbe postao je britanski konzul na ostrvu Fernandno Po (današnji Bioko) nedaleko od afričke obale.

Potom su ga prebacili u Brazil, koji mu se uopšte nije dopao, te je na kraju ostareli avanturista dobio posao iz snova - mesto britanskog konzula u Damasku.

Međutim, ni tamo se nije dugo zadržao jer je u rekordno kratkom vremenskom periodu uspeo da uvredi uvažene muslimane, hrišćane, ali i Jevreje.

Bez obzira na religijsku pripadnost, svi su ga mrzeli, što je rezultiralo time da ga je nakon dve godine Ministarstvo spoljnih poslova razrešilo dužnosti.

Može se reći da je Barton, koji je tada napunio 50 godina, uradio sve što je mogao.

Ipak, ostao mu je kec u rukavu kojim je želeo da podigne na noge viktorijansku Britaniju - bili su to seks i erotika.

Eksplozija u viktorijanskoj spavaćoj sobi

Getty Images

Svako ko je bar malo upoznat sa viktorijanskim društvo, sigurno se pitao kako su se ti ljudi, koji su čak i noge od klavira pokrivali, uopšte uspevali da rađaju decu? Njihov moral kosio se sa zdravom seksualnošću.

Barton se prema ovoj strani čovekovog bića odnosio sa velikom ljubavlju i interesovanjem.

Za početak, odlučio je da svojim savremenicima pruži malo seksualne edukacije, te je preveo „Kama sutru".

Prevod su pratile ilustracije, saveti kakvi napici i kakva hrana mogu poslužiti kao afrodizijak, objašnjenja koja su se ticala blagog mazohizma i oralnog seksa.

Original je preveden u celosti.

Ms Sarah Welch

Iako su za kršenje društvenog morala u viktorijanskoj Britaniji slali u zatvor, Barton je ostao na slobodi jer je delo objavio anonimno.

Čak mu ni to nije bilo dovoljno - prihvatio se prevoda „Hiljadu i jedne noći" (ili „Arapskih noći" u engleskom prevodu), pri čemu nije izbacio nijedan pasus, niti je ublažavao scene seksa.

„1001. noć"

DSpace @ GW

Prvi engleski prevodi „Hiljadu i jedne noći" bili su krnji i osiromašeni kako ne bi iskrivili mišljenja ni dece, ni odraslih.

Barton je pak vratio sve izbačene delove i omogućio engleskoj publici da uživa u neskrivenoj lepoti arapskih bajki.

Prevodu je dodao i kratke eseje o homoseksualnosti, pornografiji, podelio je sa publikom svoja razmišljanja o seksualnom vaspitavanju žena, dodao beleške o lezbejstvu, incestu i haremima, i poslednji šok - njegovo ime dičilo se na naslovnici.

Iako su pojedine britanske novine bacale drvlje i kamenje, nazivajući Bartonovo delo ne samo uvredljivim, nego i drsko uvredljivim, objava prevoda donela mu je brzu i osetljivu finansijsku dobit, ali i širu popularnost.

Ne zna se da li je autor očekivao sve ovo, ali očito nije planirao da stane: „Ceo život mi je falilo novca, da bih u starosti preveo knjigu i odjednom postao bogatiji za 16 hiljada gineja (danas oko 2 miliona funti). Sada kada znam šta Engleska želi, nikad nećemo ostati bez para", napisao je u pismu ženi.

Poslednja avantura

Bartholomeus Thoth

Barton nije uspeo da uživa u finansijskoj slobodi.

Brojne i opasne avanture uticale su na njegovo zdravstveno stanje i umro je 1890. godine, samo jedan dan pre završetka prevoda „Mirisne bašte senzualnih zadovoljstava", svojevrsnog udžbenika iz seksa i erotike iz 15. veka, koji je napisao Muhamed al Nafzavi.

Izabela se, kao katolkinja, odnosila prema publikacijama svog muža sa predubeđenjem, plašeći se da zbog njih neće moći da ode u raj.

O njegovoj smrti je ćutala sve dok sveštenik nije izveo sve odgovarajuće rituale. Posle toga zapalila je na hiljade stranica koje su ostale iza njega.

Getty Images

U čitulji u Tajmsu napisano je da je Barton bio jedan od najistaknutijih ljudi svog vremena. Pesnik Aldžernon Čarls Svinbern jednom ga je opisao kao čoveka sa čelom boga i vilicom đavola.

Svakako, najbolji epitaf za njega možemo pronaći u njegovim stihovima:

Hej, čoveče, ne plači, ne kukaj, ne cepaj odeću sa grudi

Uživaj u nežnoj, sunčevoj toploti, iako je ispred ledena smrt

Ledena provalija u kojoj mi svoje kolo vodimo

I? Zar zbog toga naš bal veseljem da bude uskraćen?

Jedno je sigurno - Barton je umeo da se provodi.


Istorija nošenja bulke


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas