Fabio Kiđi bio je intelektualac, ljubitelj umetnosti, strastven prema arhitekturi - i doktor filozofije, teologije i prava.
Ali kada je postao papa Aleksandar Sedmi, suočio se sa epidemijom za koju nije bio spreman.
Ipak, kada je nastupio trenutak, poglavar Katoličke crkve nije posustao, i kad je kuga stigla do Rima, proglasio je strogo zaključavanje.
Sada istraživači veruju da su njegovi postupci u 17. veku mogli spasiti hiljade ljudi, jer je broj preminulih u gradu bio znatno manji u poređenju sa drugim pogođenim područjima.
- Uputstvo o karantinu i distanciranju staro 432 godine
- Ko je izmislio karantin, zaštitne maske i vakcine
- Kako je svet izgledao posle Španskog gripa 1918 – i šta možemo da naučimo
Kuga, mortalitet i prva ograničenja
Fabio Kiđi je rođen 1599. i umro je 1667. godine.
Ono što je najznačajnije je da je u to vreme čovečanstvu bilo nepoznato da su bakterije odgovorne za kugu (Aleksandar Jersin je do otkrića došao tek 1894. godine).
Kuga nije uticala samo na današnju Italiju - procenjuje se da je, nakon nekoliko talasa, epidemija izbrisala otprilike polovinu stanovništva Evrope.
Prema studiji Luke Topija, italijanskog istoričara i profesora na rimskom univerzitetu Sapijenca, kuga je ubila pedeset pet odsto stanovništva Sardinije, polovinu stanovništva Napulja i šezdeset odsto stanovnika Đenove, između 1656. i 1657. godine.
Ali Rim je zabeležio broj žrtava kuge manji od osam odsto (9.500 žrtava od 120.000 stanovnika), prema podacima objavljenim u italijanskom naučnom časopisu 2017. godine.
Dok su izveštaji o pošasti kuge u Napuljskom kraljevstvu stizali u Rim, Aleksandar Sedmi je bio poglavar crkve već godinu dana.
Kako se izbijanje epidemije dogodilo između maja 1656. i avgusta 1657. godine, papa je preduzeo niz mera, sličnih modernim ograničenjima na koja smo navikli u pokušajima da se zaustavi pandemija korona virusa.
Papa nije bio samo vođa katoličke vere.
Osim malenog grada-države Vatikana, vladao je i takozvanim Papskim državama, koje su uključivale Rim, okolna područja i veći deo onoga što je danas centralna Italija.
Papa Aleksandar Sedmi naredio je u Rimu postupne mere ograničenja, koje su ubrzo postale potpuno zaključavanje, jer se situacija pogoršavala u susednim regionima.
- Ko je izmislio karantin, zaštitne maske i vakcine
- Spomenik kugi u Irigu - „Vreme kad su živi zavideli mrtvima"
- Kako je Tifusarka Meri ostavila za sobom trag skandala i smrti
Dana 20. maja, obustavljena je svaka trgovina sa Napuljskim kraljevstvom.
Nedelju dana kasnije, nijednom putniku iz Napulja nije bio dozvoljen ulazak u Rim.
Dana 29. maja, Ćivitavekija, grad u sastavu papske države, registrovao je slučaj kuge i odmah je uveden karantin.
„U danima i mesecima koji su usledili, mnogi drugi lokaliteti na toj teritoriji bili su izolovani", kaže istoričar Topi.
U Rimu su bile zatvorene gotovo sve kapije grada.
Samo osam ostalo je otvoreno, čuvali su ih vojnici dvadeset četiri sata dnevno, a nadgledali su ih „plemić i kardinal".
Od tada je svaki ulazak u grad zahtevao opravdanje i evidentiran je.
Dana 15. juna, Rim je registrovao svoj prvi slučaj kuge, napuljskog vojnika koji je umro u bolnici.
Reakcija je bila dodatno pooštravanje mera - a od 20. juna, građani su po zakonu morali da obaveste vlasti o svim poznatim obolelima od kuge, zatim je sveštenik obavljao kućne pozive svaka tri dana i svi bolesni parohijani su se upisivali u zvanični registar.
Zaključavanje, stil 17. veka
Zatim su se pojavile vesti o još jednoj smrti, ribara iz Trastevere, na južnoj obali Rima.
„Rođaci žrtve takođe su zaraženi, mnogi su umrli", kaže Reilson Arauđo, student teologije na Papinskom katoličkom univerzitetu u Sao Paulu, u Brazilu.
Prva akcija bila je izolovati područja.
„Kako se epidemija širila, Papa je nametnuo druge mere zatvaranja i dekrete o socijalnom udaljavanju: sastanci, verske povorke i bilo kakva okupljanja bila su zabranjena", kaže Arauđo.
„Diplomatske posete su otkazane, a putevi nadgledani", dodaje Arauđo.
„Ulične pijace su zatvorene, beskućnici su izbačeni iz grada.
„Zabranjeno je prelaziti reku Tibar noću", dodaje semeništarac Gustavo Katanija, filozof iz manastira Sao Bento u Sao Paulu.
Papa je takođe odredio zabranu posta, kako bi stanovništvo bilo sito i snažno u slučaju bolesti, a bilo kome iz kuće u kojoj je bila zaražena osoba zabranjen je izlazak.
„Postojala je zabrinutost da će sveštenici postati prenosioci bolesti", kaže Arauđo.
Tako je Papa Aleksandar Sedmi podelio svoju radnu grupu sveštenika i lekara u dva tima: na one koji bi imali kontakt sa bolesnima i one koji ne bi (tako ostajući „čisti" i sposobni da posećuju ostale).
Kako su se i lekari plašili infekcije, „zabranjeno im je da napuste Rim", dodaje Katanija.
Stvorena je mreža podrške za one koji su u karantinu: „Pružena je novčana pomoć porodicama koje nisu mogle da napuste dom, a neki ljudi su hranu dobijali kroz prozor", kaže Katanija.
Na vrhuncu epidemije, prekršioci pravila suočavali su se i sa smrtnom kaznom.
Negacija epidemije i lažne vesti
Čak i tako, nisu svi dobrovoljno prihvatili situaciju, sličnu današnjoj sa pandemijom koronavirusa.
Neki ljudi su prezirali pravila i čak širili lažne vesti.
„Papa je bio optužen da je izmislio epidemiju da bi stekao popularnost", kaže Mirtičeli Medeiro, istraživač na Papskom univerzitetu Gregorijana u Rimu.
„Drugi nisu želeli da papa uvede oštre mere kako bi se izbeglo uzbunjivanje stanovništva", dodaje Medeiro.
Čak su se i najbliži papini saveznici plašili da će se ekonomija srušiti ako se sazna stvarna razmera situacije, kaže Medeiro.
Arauđo kaže da se poricatelji iz 17. veka ne razlikuju od današnjih negacionista: „Bilo je trgovaca koji su pozivali papu da ne izdaje više ograničenja, već da zataška situaciju kako se panika ne bi širila i kako bi posao mogao da se nastavi", kaže Arauđo.
Postoje izveštaji i o lekaru koji je širio lažne vesti, govoreći da su „papine odluke bile politički motivisane", kaže istoričar Viktor Misijato, profesor na prezbiterijanskom koledžu Mekenzi u Braziliji.
„Lekar je optužen za klevetu i osuđen na rad u bolnici protiv kuge", dodaje Misijato.
Ali u celini se činilo da su se mere sprovodile i da su pomogle u suzbijanju širenja kuge.
Poraz kuge
Kraj izbijanja epidemije (1657), raskošno je obeležio Aleksandar Sedmi, koji je želeo da označi ovo „ponovno rođenje" crkve izgradnjom novih zgrada i spomenika.
Najdramatičnija od njih bila je veličanstvena kolonada na trgu Svetog Petra, baroknog vajara i arhitekte Đovana Lorenca Berninija.
„U to vreme je to bio način da pape pokažu svoju sposobnost i moć.
„Mnogi od najvećih rimskih spomenika sagrađeni su imajući u vidu te razloge", kaže Medeiro.
„Aleksandar Sedmi je bio strastven prema umetnosti i Berninijev prijatelj", dodaje.
„Njegovo rano papinstvo bilo je narušeno kugom, pa je ovo označilo kraj tog tmurnog perioda ulaganjem u kolosalna dela: kolonada kod Svetog Petra predstavlja raširene ruke crkve".
Nije izolovan primer
Ovo nije bio izolovani primer zaključavanja koje je nametnula Katolička crkva.
„Postoje primeri sličnih ograničenja u drugim italijanskim biskupijama, posebno u 19. veku, tokom epidemije kolere", kaže Medeiro.
Pa čak i mnogo ranije, u 16. veku, kardinal nadbiskup Karlo Boromeo takođe je pozvao na strogo zatvaranje kada je region Milana opsedala kuga.
Prema Medeiru, čak je i misa bila fizički distancirana: „Sveštenik bi stajao na uglu ulice i služio ceremoniju, dok su vernici pratili sa prozora domova.
Vera, moć i nauka
Pre četiristo godina, nauka nije bila toliko cenjena kao danas.
„U 17. veku, apsolutizam (kada monarh ima apsolutnu vlast nad svojim podanicima) bio je norma u Evropi i išao je ruku pod ruku sa crkvom.
„Politička i verska moć bila je u potpunosti isprepletena", kaže Misijato.
„Naučna revolucija je tek dolazila. Verovanje u božansko je bilo vrhovno i sve je to stajalo između mira ili haosa.
„Smatralo se da je to jedini put ka spasenju", dodaje Misijato.
Zbog toga su postupci Aleksandra Sedmog toliko značajni: „Oni pokazuju poravnanje između vere i nauke. Vera sa nogama čvrsto na zemlji", kaže Arauđo.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
