Međunarodni dan žrtava torture:

Argentinke koje se bore za pravdu za žrtve njihovih očeva

Prema organizacijama za zaštitu ljudskih prava, „mrak je pojeo" i do 30.000 ljudi nakon što su ih oteli i ilegalno držali u zatočeništvu pripadnici državne bezbjednosti poput Kalineca.

3596 pregleda 2 komentar(a)
Foto: BBC
Foto: BBC

„Da li si stvarno ubio stotine ljudi, tata?".

Ovo nije pitanje koje mnogo ljudi oseti potrebu da pita roditelje.

Ali za grupu mladih žena u Argentini to je pitanje koje one više nisu mogle da ignorišu.

Kad je telefon zazvonio u buenosajreskom domu Analije Kalinec jednog vetrovitog avgustovskog popodneva, ona nije imala razloga da pomisli da će taj poziv rasturiti njenu porodicu.

„Bila je to moja mama. 'Slušaj, ne paniči, tata je zatvoru', rekla mi je. 'Ali ništa ne brini, to je samo politika'.

„Sve do tog telefonskog poziva, nisam ni povezivala tatin posao sa diktaturom. Ni izdaleka…".

Analijin otac je Eduardo Emilio Kalinec, bivši policajac koji je služio pod brutalnom vojnom huntom na vlasti u Argentini između 1976. i 1983. godine.

On je optužen za neke od najgorih kršenja ljudskih prava u skorijoj istoriji zemlje - više od 180 slučajeva otmice, mučenja i ubistva počinjenih u tajnim logorima režima.

Za sedam godina koliko je bila na vlasti, vojna vlada je na zub uzimala ideološke protivnike - komuniste, socijaliste, sindikalne vođe, studente, umetnike - svakog koga je doživljavala kao pretnju.

Prema organizacijama za zaštitu ljudskih prava, „mrak je pojeo" i do 30.000 ljudi nakon što su ih oteli i ilegalno držali u zatočeništvu pripadnici državne bezbednosti poput Kalineca.

Ali Analija nije naslutila ni nagoveštaj dobro čuvanih tajni svog oca sve do 2005. godine, kad je imala 25 godina, i kad je primila taj telefonski poziv od majke.

AFP

Kalinec je stavljen u pritvor i, uprkos prvobitnom optimizmu njegove žene, nikad nije pušten na slobodu. On je 2010. godine osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zločine protiv čovečnosti.

„Pitao me je: 'Da li misliš da sam ja čudovište?'", kaže Analija.

„Šta je očekivao da kažem? Bio je to moj dragi tata, nekada smo bili jako bliski… Bila sam zaprepaštena."

Paula (koja je od BBC-ja tražila da joj se ne objavi prezime) takođe je došla do šokantnog otkrića o svom ocu.

Kad je imala 14 godina, on je odveo nju i njenog brata u kafić, i ispričao im da je radio kao policajac na tajnom zadatku.

Kasnije je shvatila da je radio kao špijun, infiltrirajući se u levičarske grupe i identifikujući ljude koje je kasnije hapsio režim.

„Otkako mi je svanulo da je sve ono što sam znala o diktaturi radio moj otac, ili da je radio za njih, osećam sramotu i grižu savesti kao da sam mu bila saučesnica", kaže Paula.

„Sad živim sa tim saznanjem i ne mogu ništa da učinim u vezi s njim. Osećam se kao da čuvam tajnu koju ne želim da čuvam."

Ovim ćerkama bile su potrebne godine da razumeju i pomire se sa vlastitom porodičnom istorijom, ali nedavno su osetile potrebu da o tome javno progovore.

One su deo grupe „sinova, ćerki i rođaka počinilaca genocida", kako sebe nazivaju.

Javno osuđuju svoje očeve - a porodice ih se često odriču zbog toga.


Porodična tajna

BBC

Analija Kalinec, sada psihološkinja i nastavnica, rođena je 1980. godine, usred borbe hunte protiv sledbenika levice.

Njena sećanja na oca policajca uglavnom potiču iz vremena nakon tog perioda - seća ga se kako je pravio roštilje, vodio ćerke u sportske klubove i na pecanje.

„Bili smo prilično prisna srednjeklasna porodica, sa moje tri sestre, mojom majkom domaćicom i ocem koji je bio brižna glava porodice i hranitelj."

Sve četiri sestre udale su se mlade i nije ih zanimala politika.

„Za nas je to uvek bilo 'moj otac, policajac'. Nikad se nisam raspitivala šta je radio", kaže Analija.

BBC

Dan posle majčinog telefonskog poziva, priseća se ona, otišle su da posete tatu u zatvor.

„Kad smo pričale s njim, samo je rekao: 'Ne verujte u laži koje će govoriti o meni, to je sve samo gomila laži'".

Porodici je rekao da žali ni za čim, da se borio „u ratu" i da ga sada proganjaju „levičari" željni osvete.

„Nisam razumela ni reč, nisam imala pojma o čemu govori", kaže Analija.

Za Analiju, diktatura je bila stvar prošlosti i prvih nekoliko godina posle očevog hapšenja, živela je odbijajući da prihvati stvarnost.

BBC

„Podržavala sam majke i bake sa Plaze De Majo koje su protestovale zbog nestanka svojih bližnjih", kaže ona.

„Sve je to bilo u redu, ali moj otac nije imao nikakve veze s tim. I dalje sam verovala da je to neka greška…

„Tek kad je počelo suđenje, shvatila sam da stvari nisu baš onakve kakvima ih je naš otac predstavljao."

Analija se suočila sa očevom prošlošću kad je počela da čita dosijee slučajeva.

Više od 800 stranica punih upečatljivih svedočanstava o teroru koji je on sprovodio, ispričano glasovima preživelih.

„Čitala sam opise tih koncentracionih logora u kojima je vojska držala ljude koje je otela.

„Bilo je to poput mape, a ja sam morala da ucrtam oca na nju, što je bilo nepodnošljivo", kaže ona.

BBC

Žrtve nisu znale Kalineca po njegovom pravom imenu.

U tajnim zatvorima u kojima je bio aktivan, radio je pod pseudonimom, kao što je većina njih krila svoj pravi identitet - njegov je bio „Doktor K".

„Znam da su ga tako zvali zato što je jednom to ispričao mojoj baki, a kad sam ga pitala odakle mu taj nadimak, rekao mi je da je to zato što je uvek bio veoma uglađen i izgledao je kao advokat, a mi ovde advokate oslovljavamo doktorima.

„Ali možda je to bilo i zato što je on bio 'doktor' u tamnicama za mučenje koje su zvali 'operacione sale'".

Analija je konačno iznela sve to pred oca u njegovoj zatvorskoj ćeliji.

„I kad sam to uradila, pretvorio se u veoma besnog čoveka koji je pokušao da odbrani neodbranjivo.

„I uradivši to, potvrdio je sve moje najgore sumnje. Da je lično učestvovao u svemu tome. Bilo je to…", zastaje ona, tražeći pravu reč, „rušenje mog sveta. Srušio mi se svet."

CIJ

To što je imala prisan odnos sa njim, i mnoge lepe uspomene iz detinjstva, samo je otežavalo stvar, kaže Analija.

„Isprva sam morala da se distanciram. Imala sam običaj da kažem: 'E, pa s jedne strane imate mog oca, a s druge strane imate mučitelja.' To mi je trebalo ili bi mi glava eksplodirala. Ali onda sam shvatila da je to jedna te ista osoba.

„Uvek je jedna te ista osoba.

„Ne znajući to u ono vreme, taj razgovor u zatvoru bio je poslednji put da sam pričala s ocem."

Getty Images

„Operaciona sala"

Desetine svedoka na suđenjima identifikovalo je Eduarda Kalineca kao učesnika u saslušanjima i mučenjima u tri različita tajna koncentraciona logora.

Opisali su ga kao mladog čoveka - tada u srednjim dvadesetim - sa piskutavim glasom, niskog i mišićavog, sa debelim vratom i brkovima.

Bio je „strah i trepet" u zatvoru i posedovao je „veoma svirep karakter", prema sudskim svedočenjima preživelih.

Većina, pak, nije preživela - većina zatvorenika i do današnjeg dana vodi kao „nestala" i veruje se da su ubijeni.

Ana Marija Kareaga imala je 16 godina i bila je tri meseca trudna kad su je odveli.

Ona se seća da ju je „Doktor K" šutnuo kad ju je video u odeljku sa kupatilima. Jednom prilikom se razbesneo na nju što nije otkrila tamničarima da je trudna.

„Da li želiš da ti raširim noge i da te nateram da abortiraš?", vikao je na nju.

Miguel D'Agostino je takođe identifikovao Kalineca kao jednog od tri čoveka koji su ga mučili pet dana zaredom sa električnim štapom u takozvanoj „operacionoj sali" tajnog zatvora u kom je držan skoro godinu dana.

ARCHIVO CONADEP

Delija Barera imala je 22 godine kad je odvedena od kuće - otela ju je pod pretnjom oružjem grupa muškaraca i zavlačila joj prste u vaginu u potrazi za pilulama cijanida koje bi mogla da popije da bi oduzela sebi život.

Odveli su je u El Atletiko, tajni zatvor u kom je u to vreme radio Kalinec.

„Čula sam glasove oko sebe, jer sam imala povez preko očiju", kaže za BBC Barera.

„Skinuli su mi svu odeću i vezali me za metalni okvir kreveta, širom raširenih nogu. I počeli su sa elektrošokovima.

„Optužili su me da sam postavila bombu u policijsku stanicu, što nisam učinila, i želeli su da im odam imena svojih kolega militanata. I to je trajalo i trajalo…", priseća se ona.

Srela je Kalineca jednom prilikom tokom svog 92-dnevnog boravka u pritvoru, kad joj povez preko očiju nije bio dobro stegnut.

„Odveli su me da me pregleda nakon stvarno gadnog premlaćivanja. Pomislila sam: 'Ah, zovu ga Doktor K, sigurno je lekar.'"

„Mogla sam da mu vidim lice ispod poveza. To lice nikad neću zaboraviti.

„Kad me je na suđenju sudija pitao da li mogu da identifikujem nekog od optuženih, rekla sam: 'Eno ga tamo Doktor K'."

CONADEP

„Nema dokaza"

Suđenje koje je trajalo godinu dana i završilo se doživotnom kaznom zatvora za Kalineca u decembru 2010. godine bilo je sastani deo istorijskog razračunavanja koje još traje u Argentini, gotovo četiri decenije nakon što se okončala diktatura.

Više od 1.000 bivših vojnika i policajaca osuđeno je za kršenje ljudskih prava i dobilo teške kazne, a nekih 370 slučajeva još uvek se vodu u argentinskom pravosudnom sistemu.

Ali nisu svi koji su učestvovali u represiji države izvedeni pred lice pravde.

U mnogim slučajevima, naprosto nije bilo dovoljno dokaza da se oni pozovu na odgovornost - kao, na primer, Paulin otac.

CIJ

„Znam šta je uradio zato što mi je ispričao", kaže ona.

„Znam da je bio deo svega toga jer mi je ispričao. Rekao nam je da je učestvovao u 'ratu protiv subverzije', kako ju je nazivao. I bio je ponosan, osećao se kao heroj."

Sve do tog trenutka, mislila je da je njen otac advokat.

Nikad ga nije videla u policijskoj uniformi.

„Bio je tada u dvadesetim i, prema fotografijama koje sam imala kod kuće, nije izgledao kao policajac.

„Imao je dugu kosu, nosio je moderne košulje sa dugim kragnama… izgledao je kao i bilo koji mladić iz sedamdesetih."

BBC

Ali Paula je vremenom počela da povezuje stvari i shvatila da je on birao ljude koji će biti uhapšeni i odvođeni u tajne centre.

Baš kao i Analija, Paula je izašla pred njega s tim informacijama.

„Rekla sam mu: 'Ljudi ne smeju da se muče. Ne zanima me da li su nešto uradili ili nisu, pozovi se na zakon ako su nešto pogrešili. Nemoj da ih mučiš!'. I vodila sam taj razgovor s njim mnogo puta."

Njen otac bi odgovorio da su vlasti imale posla sa „teroristima" i da su „komunisti kucali na vrata".

Paula kaže da ne zna koliko krvi njen otac ima na svojim rukama, ali da se nikad nije pokajao.

„On je bio važan točkić u mašineriji terora. Govorio je da su zločini morali da budu počinjeni - i nikad ih nije zvao zločinima, zvao ih je 'akcijama'."

Getty Images

Deset godina nakon što je došla do tog otkrića, Paula je prekinula sve veze s ocem.

„Pokušavala sam ranije, mnogo puta. Ali uvek sam mu se na kraju vraćala, uglavnom zato što me je majka molila. Porodica je porodica…"

„Kad je moja majka preminula, možda sam osetila veću slobodu. 'Znaš šta? Sad nemam više nikoga da mi govori da moram da se viđam s tobom'. I nikad se više nisam videla s njim".

Krajem 2019. godine, čula je da je njen otac odveden u bolnicu posle teškog moždanog udara i zapitala se da li da ga poseti.

Nije to učinila.

A kad je umro, nije mu otišla na sahranu.

„Mislila sam da bi otići na sahranu bilo nepoštovanje prema ljudima koji su ga stvarno voleli. Ali takođe, deo mene je već ožalio odsustvo oca u mom životu. I zato iskreno nisam imala tu potrebu."


Kolektivna pobuna

Pre nekoliko godina, Analija i Paula su našle jedna drugu - i dobar broj druge dece vojnika i policajaca koji su takođe osudili dela svojih očeva.

Nije se desilo slučajno.

To je pokrenula odluka Vrhovnog suda iz 2017. godine, u vreme vlade desnog centra predsednika Maurisija Makrija, koja je mogla da dovede do ranog puštanja stotine već osuđenih prekršitelja ljudskih prava, među njima i Eduarda Kalineca.

HISTORIAS DESOBEDIENTES

Pola miliona demonstranata izašlo je tada na ulice, zahtevajući poništenje odluke - što se na kraju i desilo.

„Činjenica da je moj otac u zatvoru govori u prilog argentinskog društva. I zato sam osetila da moram da prekinem svoje ćutanje. Želela sam da kažem: 'Da se razumemo, sada nema povratka'", kaže Analija.

„Želimo da budemo sigurni da će naši očevi platiti za svoje zločine."

Analija je objavila svoja razmišljanja u obliku manifesta na Fejsbuku.

Drugi sinovi i ćerke su ga pročitali.

„I sve je krenulo odatle… Stupili smo u kontakt, sastali se. Rekli smo: 'Ovo je strašno teško podnositi sam'. Odlučili smo da se okupimo i učestvujemo u demonstracijama.

„Prvi put nas je bilo četvoro, sve smo bile žene, sa velikom energijom i entuzijazmom."

Nazvali su se „Neposlušne priče", zato što su prekršili porodični kodeks ćutanja.

Većina je prestala da viđa očeve pre mnogo vremena, a mnogi, kao Analija, imaju braću ili sestre koji više ne pričaju sa njima.

VALERIA PERASSO

„Bila sam veoma srećna što sam našla druge koji su isti kao ja, znala sam da sigurno nisam jedina!", kaže Paula.

„Oni su me razumeli na načine na koji niko drugi ne bi mogao."

Ona kaže da nije mogla da priča ni sa kim o ocu, sem sapsihoterapeutom, i da je smoći snage da ustane i progovori nakon 23 godine ćutanja bilo ogromno olakšanje.

Sada se grupa od oko 80 članova - sačinjena uglavnom od žena - sastaje jednom nedeljno.

Jedu zajedno, pričaju o svojim osećanjima i o politici, i planiraju buduće javne nastupe.

VALERIA PERASSO

Jedna od njihovih kampanja bavi se odbijanjem njihovih očeva da priznaju zločine i pomoć tužiocima da osude drugi krivce.

„I dalje čekam da progovori. Znam da moj otac poseduje informacije o svojim žrtvama", kaže Analija.

„Za razliku od drugih zvaničnika, koji su suviše stari ili senilni, moj otac je lucidan i ima dobro pamćenje. A to što znam da sam bira da ne progovori i da njegovo svesno ćutanje i dalje nanosi bol nešto je što me istinski boli."

Budući da njihovi očevi odbijaju da govore, članovi „Neposlušnih priča" žele da izmenu argentinskog kaznenog zakona tako da omogući deci da svedoče na sudu protiv roditelja u slučajevima zločina protiv čovečnosti.

Često su slučajevi protiv njih slagalica u čijem bi sastavljanju deca mogla da pomognu sa sitnijim delićima porodičnog znanja - na primer, Analijano saznanje da je njen otac na poslu bio poznat kao „Doktor K".

„U društvenom smislu, javno izjašnjavanja protiv vašeg oca snažno se osuđuje u ovom patrijarhalnom društvu. Vaš otac, vaša krv. Dobro, ali šta ako je vaš otac mučitelj, silovatelj ili lopov? Ni tad ne smete ništa da kažete?", pita se Analija.

„Ljudi to ni ne dovode u pitanje. E, pa možda je vreme da počnemo."

VALERIA PERASSO
VALERIA PERASSO

U žiži javnosti

„Neposlušne priče" su 2018. godine izašle na ulicu na Nacionalni dan sećanja 24. marta, godišnjicu vojnog udara.

Njihov šareni transparent je glasio: „Mi smo rodbina počinilaca genocida".

Analija kaže da su im ljudi upućivali zbunjene poglede.

Nekolicina je briznula u plač, mada je mnogo više njih aplaudiralo.

„Bilo je to prvi put da je grupa pripadnika rodbine počinilaca zločina zauzela tako javan stav", kaže ona.

VALERIA PERASSO

A opet nije svako spreman da prihvati njihovu vrstu aktivizma.

Ovaj kolektiv je neprijatan podsetnik za neke od rođaka žrtava i preživelih.

„Ovi 'neposlušni' sinovi i kćeri imali su gomilu prilika da se oglase ranije - i nisu to učinili, zašto?", zapitala se preživela Delija Barera, kad ju je BBC intervjuisao 2019. godine.

Ona je rekla da im ne veruje, naročito ne onima koji su rekli da i dalje vole svoje očeve, čak i nakon svega što su ovi uradili.

„Ne možete voleti počinioca genocida. Kažite mi da ga ne volite", rekla je ona, „i to je onda druga priča."

BBC

Za sinove i ćerke osuđenih zločinaca, to je obično mnogo komplikovanije.

„Vidite, ja se pitam isto to sve vreme, uvek o tome pričamo u kolektivu: da li prosto možete da prestanete da volite čoveka?", kaže Analija.

„Kako izbrisati privrženost? Kako izbrisati vaše dobre uspomene? Odbijam da se odreknem tog oca kog sam nekad volela, deo mene želi i dalje da ostane vezan za to. I zato živim sa tim konfliktnim osećanjima."

Neki su otišli dalje, nazivajući sebe „bivšim kćerima" ili zatraživši zvaničnu promenu prezimena.

„Mislim da je to jedna veoma lična odluka, ali za mene to ne bi ništa promenilo. Ne želim da pružim ocu priliku da zadrži prezime za sebe. To je i MOJE prezime, moja porodica, moja istorija", kaže Analija.

VALERIA PERASSO

Paula se slaže s tim.

„Uzeo si mnogo stvari od mnogo ljudi", rekla je ocu dok je bio živ.

„Nećeš mi oduzeti moje ime. Ukaljao si ga. Razvukao si ga po blatu. Ja ću ga očistiti."

Od njegove smrti, ona se udaljila iz kolektiva, ali kaže da njen „etički stav prema diktaturi, i ulozi mog oca u njoj, ostaje nepromenjen".

„I dalje osećam odgovornost da govorim javno i možda probudim druge ljude, i u Argentini i širom sveta, bez obzira na odnos koji imaju sa počiniocem. I zato se ova borba nikad neće okončati."


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas