Droga i muzika u Velikoj Britaniji:

Di-džej i prijatelji koji pomažu zavisnicima da pobijede vlastite „zvijeri”

Šetnja i razgovori, koje su u Liverpulu započeli samo Li i Markus, sada privlače do 50 ljudi

6483 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Lee Butler
Foto: Lee Butler

Dok je Li Batler bio kokainski zavisnik, počinjao bi u petak uveče, nastavio bi u subotu i nedelju, i dalje bi bio budan u ponedeljak ili utorak, i dalje šmrčući, opijajući se, i dalje „paranoičan, čudan i prestimulisan".

Kada je Li Batler bio kokainski zavisnik, izbacili bi ga iz porodične kuće, teturao bi se do majke i tamo uzimao drogu - zaključan u kupatilu, zabrinut da ljudi gledaju, paranoičan da će policija razbiti vrata.

Kada je Li Batler bio kokainski zavisnik, konačno bi se sredio do srede ili četvrtka i rekao sebi - jecajući - da je to poslednji put, da je gotovo, ali onda bi došao petak i „samo dve krigle" bi ponovo pokrenule ciklus opijanja i drogiranja.

Kada je Li Batler bio kokainski zavisnik... mrzeo je sebe.

Želeo je da se promeni i uspeo je.

Li već četiri godine nije pio niti se drogirao - i tvrdi da nikada više neće.

Sada, umesto korišćenja supstanci, pomaže stotinama drugih da takođe izbace vlastite „kokainske zveri".

I ovo - od izgubljenih vikenda, preko savetnika po imenu Kris, do tehnike američkog bivšeg alkoholičara - način je kako je to uradio.

Li, koji ima 50 godina i dolazi iz Hajtona u Liverpulu, nije imao traumatično detinjstvo.

Njegov otac, Bili Batler, bio je - i još je - poznati di-džej u Liverpulu i na Severozapadu, svirao je u Cavern klubu i gradskim stanicama.

„Kao dete sam pregledao singl ploče od 17 centimetara i sortirao njegovu listu pesama", kaže on.

Li je želeo da bude fudbaler, ali pošto se to nije dogodilo, započeo je šegrtski staž o električnim instalacijama.

Imao je posao sa 19 godina, ali tada ga je, kaže, „odnela muzika".

„Bila je to rejv scena, rana ejsid haus scena", kaže on.

„Putovao sam gore-dole po zemlji svojim kombijem do ovih ilegalnih rejvova, ilegalnih zabava."

Počeo je da uzima drogu - LSD i ekstazi - i nije mogao da obavlja posao.

Jednom je odvezao kombi do rejva u Blekburnu, zaboravio je da ga je parkirao i vratio se kući, napustivši kombi.

Ubrzo posle toga, ponovio je to uradio, a kombi je ukraden.

„Mom poslovnom partneru je bilo dosta", seća se Li.

„Bio je odrastao čovek. Zapravo nije razumeo šta se dešava."

Pošto se sprijateljio sa di-džejevima u noćnom klubu Bootle's Quadrant Park, Li je znao da želi da im se pridruži.

Dobio je prvi miks pult, a ubrzo je puštao muziku na dnu društvene lestvice - „društveni klubovi, radnički klubovi, godišnjice venčanja".

„Svirao sam Džimija Meka i Come on Eileen, govoreći ljudima da je bife otvoren, sprečavajući tuče", kaže on.

„Ali to sam radio da bih zaradio novac za kupovinu vinila."

Do 1993. godine puštao sam muziku u odgovarajućim klubovima, a krajem devedesetih emisija od dva sata na Radio City pretvorila se u udarne termine za petak i subotu uveče.

Kao di-džej je uspevao,

Kao korisnik droge, njegovi problemi su tek počinjali.

Lee Butler

„Počeo sam da koristim kokain 1998, 1999, 2000. godine", kaže on.

„Još sam uzimao ekstazi, ali zujanje je nestalo, jer sam šmrkao kokain."

U početku je Li uživao u naletu, samopouzdanju, adrenalinu.

„Ali sa kokainom jednostavno nisam imao mogućnost da se zaustavim", kaže on.

„To mi je prouzrokovalo apsolutno krvoproliće kod kuće, na poslu.

„Moja upotreba postala je zloupotreba. Bukvalno nije bilo uživanja."

Pre njegove svirke, ljudi su morali da dođu u njegovu kuću po njega.

„Jer su znali da ako ne dođu, ja neću doći", kaže on.

„Jednom kad su me odveli na svirku, nisam želeo da gledam nikoga.

„Izašao bih na zadnja vrata, ponovo otišao kući i nastavio da se drogiram."



Otprilike 2008. godine ponovo je stavio kuću pod hipoteku da bi kupio bar u Liverpulu.

Nije mogao pravilno da ga vodi, pa ga je policija zatvorila, a on je izgubio „mnogo" novca.

„Ali čak ni tada", kaže on, „jednostavno nisam mogao da prestanem da pijem i da se drogiram".

Prelazeći na kokain krajem 1990-tih i početkom 2000-tih, Li je sledio nacionalni trend.

Samo tri odsto stanovnika od 16 do 59 godina u Engleskoj i Velsu je 1995. godine probalo kokain u prahu.

Do prošle godine, ta brojka je bila iznad 10 odsto.

Slično tome, kokain u prahu bio je četiri puta rasprostranjeniji prošle godine nego 1995. godine, prema Zavodu za nacionalnu statistiku.

Na finalu Evropskom prvenstvu ove godine na Vembliju, nebrojeni ljubitelji fudbala prijavili su da se kokain šmrče u vozovima, oko terena, pa čak i na sedištima.

Nacionalno fudbalsko telo za nadzor saopštilo je da droga „preovlađuje u fudbalu", što odražava „povećanu upotrebu u širem društvu".

„Upotreba kokaina se dešava svuda", kaže Li.

„U pabu, u restoranu, na venčanju, na sahrani, na fudbalskom terenu, kod kuće. Bilo bi mi teško da vam kažem gde to ljudi ne koriste."

Pošto je izgubio bar, Li je pokušao da se reši navika pijanstva i drogiranja.

Uspevao je na 18 meseci, devet meseci, i kraće periode, ali svaki put ga je glas u glavi ubedio da počne ponovo.

„Samo popij piće", seća se Li.

„Ti to zaslužuješ."

Li je isprobao anonimne alkoholičare - što je pomoglo milionima ljudi širom sveta - ali mu se nije svideo njihov pristup u 12 koraka.

Želeo je da se oseća moćno, a ne - kako se navodi u prvom koraku - nemoćno.

Želeo je da pobedi sopstvenu zavisnost, a ne da se bori protiv nje svaki dan.

„Jednostavno nisam mogao da prihvatim stav 'zavisnost je bolest, ti si nemoćan, moraš se predati'.

„(Kažu) moraš da ideš dan po dan, do kraja života i svaki dan probudiš se da si zavisnik.

„Samo sam pomislio - ne želim tu budućnost."

Dok je posećivao „Zavisnost" - dobrotvornu organizaciju koja je sada poznata kao „Mi smo sa tobom" - Li je upoznao Krisa Ferela, savetnika koji ga je upoznao sa zavisnom tehnikom prepoznavanja glasa.

AVRT je skovao američki bivši alkoholičar Džek Trimpi, koji je naziva „vrlo jednostavnom misaonom veštinom koja omogućava bilo kome da se odmah i potpuno oporavi od alkohola ili droge".

U stvari, kaže Li, AVRT prepoznaje da su „dva dela vas u ratu" - racionalni glas i glas zavisnosti.

Pravi ti i, kako Trimpi to naziva, zver.

Tehnika nije toliko poznata u rehabilitacionim krugovima.

Neki stručnjaci sa kojima je BBC kontaktirao nisu čuli za nju.

Jedna dobrotvorna organizacija - iako je nije odbacila - rekla je da ona nije „zasnovana na dokazima".

„Koliko sam shvatio, ne postoji baza dokaza koja bi to potkrepila - ali to je možda zato što je niko nije istraživao", rekao je jedan profesor iz druge organizacije.

Ali za Lija, AVRT je „odmah kliknuo".

„Sve je u prepoznavanju glasa zavisnosti, odvajanju stvarnog vas od njega i učenju alata kako da se oduprete", kaže on.

„Shvatite pravo mesto gde glas želi da vas odvede i vratite kontrolu nad zveri."


AVRT - po rečima tvorca

  • Vaš glas zavisnosti je vaše telo koje razgovara s vama... to je jedini uzrok vaše zavisnosti od supstanci
  • Fokusirajte se na očigledno - ako radite nešto štetno sebi, ne bi li bilo dobro prestati?
  • AVRT neumorno izaziva ideje bolesti zavisnosti, lečenja zavisnosti, nemoći... i beskonačnog oporavka
  • Vaš put do oporavka biće kratak
  • Izvor: Racionalni oporavak, Džek Trimpi, 1996.
  • NAPOMENA: Knjiga takođe preporučuje konsultacije sa lekarom u određenim okolnostima pre odvikavanja, uključujući „ako ste ikada imali ozbiljne simptome odvikavanja". Za pomoć u vezi sa zavisnošću posetite BBC Ekšn Lajn.

Li nije ostavio piće i drogu čim je saznao za AVRT.

To nije čarobni štapić.

„Nekoliko puta nisam uspeo", priznaje.

Ali 2019. godine bio je dovoljno samouveren da otkrije vlastiti oporavak, iznoseći detalje na društvenim mrežama.

Njegova iskrenost, plus njegov ugled u Liverpulu, značili su da su i drugi zavisnici uskoro tražili pomoć.

Nikada to nije planirao - a zapravo nema ni vremena - ali postao je stvarni uzor.

Savetnik za običnog čoveka.

I sve besplatno.

„Bio sam strastven prema ovoj tehnici, jer niko nije znao za nju i to me je spasilo", kaže Li.

„Želeo sam da razgovaram o tehnici, podršci i nagradama - koje su neverovatne.

„I to je raslo i raslo i raslo dok na kraju nisam počeo da nudim svoju imejl adresu ljudima, da im pošaljem početne pakete o AVRT."

Li sada pomaže oko 50 ljudi nedeljno na društvenim mrežama, od kojih neki koriste hešteg #recoveryposse na društvenim mrežama da bi podelili savete, iskustva, pa čak i recidive.

Na tim događajima licem u lice, pomogao mu je čovek čija je zavisnost bila toliko loša da je dva puta pokušao da se ubije.

Upozorenje - neke čitaoce će možda uznemiriti sledeći odeljak

„Smešno je da je najmračnija tačka došla do mog trpezarijskog stola, gde sada razgovaram s vama", kaže Markus Nikolas (39) iz svog doma u Liverpulu.

„Samo sam plakao - suze su padale na sto. Danima sam bio tamo (koristeći piće i drogu).

„I samo sam pomislio: 'Predaleko je otišlo - moraćeš da se ubiješ.'"

„Izgubio si devojku, posao, nemaš novca, duguješ 30.000 funti.

„Ne možeš da izvučeš iz ovoga, pa ćeš morati da se ubiješ.

„To je bilo moje mentalno stanje, otišao sam i uradio to."

U poslednjem trenutku se uspaničio i uspeo je da se oslobodi.

Ali čak ni iskustvo blizu smrti nije ga sprečilo da koristi kokain.

Četiri dana kasnije, ponovo se drogirao.

Usledio je još jedan pokušaj samoubistva.

Markus je i ranije pokušavao da odustane od kokaina.

Kao i Li, koristio je programe 12 koraka, ali je otkrio da mu ne pomažu.

Kao i Li, Markus tvrdi da on ne govori ljudima da ne koriste 12 koraka ili druge usluge. Pristup AVRT-a „bez zavitlavanja" nije za svakoga.

Ali uspelo je Liju i Markusu, kao i mnogim drugima poput njih.

„Ne uplićem druge organizacije - određene stvari funkcionišu za određene ljude", kaže Markus.

„Ali ono što sam pronašao u 12 koraka je da biste sedeli u krug, ja bih ispričao sve svoje nevolje, a zatim mi niko ne bi dao savet.

„Upravo ste skinuli teret sa leđa - a ja sam bio poput: 'Pa šta je odgovor?'"

„Kažu da ste nemoćni u tome, a ja nisam hteo da verujem. Pokušavao sam i pokušavao i pokušavao.

„Uspeo bih 30 dana, 60 dana, ali postoji razlika između neuzimati droge i biti oslobođen zavisnosti."

Markus je poznavao Lija iz prethodnih grupa za oporavak, a takođe je sarađivao sa savetnikom Krisom Ferelom.

Znao je princip AVRT-a, ali nije uspeo da ukroti zver - glas zavisnosti - u glavi.

„Li se oslobodio brže od mene", priznaje.

Ali posle pokušaja samoubistva pre dve godine, Markus je koristio AVRT da bi započeo oporavak.

Do marta ove godine bio je dovoljno čist i sa samopouzdanjem da javno govori.

„Dvoje ljudi koje poznajem izvršili su samoubistvo zbog zavisnosti i pomislio sam: 'Ovo su samo ljudi koje poznajem. To je očigledno ogroman, ogroman problem.'"

„Zato sam napravio video i postavio ga (na društvene mreže) - ovo je moja priča, ako vam treba pomoć, samo mi pošaljite poruku.

„I sve je krenulo. Postalo je ogromno. Delilo se, delilo i delilo. Li je radio njegove stvari, ja svoje, a onda smo se okupili."

Šetnja i razgovori, koje su u Liverpulu započeli samo Li i Markus, sada privlače do 50 ljudi.

Na sastancima u sredu ljudi moraju da sede na podu jer je 40 mesta popunjeno.

Povrh toga, Markus odradi ponedeljak u teretani za ljude u oporavku i razgovara sa ljudima na društvenim mrežama.

Kao ni Li, ni od koga ne uzima ni peni.

„Imam ljude koji su u Kini, Finskoj, Škotskoj, Velsu", kaže Markus.

„U Notingemu je momak koji se nedavno dovezao na šetnju i razgovor."

Markus - koji je stekao kvalifikacije za savetovanje kao mladić - takođe pomaže u vođenju dve Vocap grupe za ljude kojima je potrebna podrška.

Jedna je početna grupa, a druga je naprednija, za ljude koji se osećaju sigurnije.

Članovi grupe se ne slažu ni sa jednim stereotipom o piću i kokainu.

„To je potpuni miks ljudi, od 18 do 50 i 60 godina, muškaraca i žena", kaže Markus.

„Od bogatih biznismena, pa sve do ljudi koji se zaista muče - nezaposleni, svi. Imamo čak i decu od 18 godina.

Budući da su droge danas toliko rasprostranjene, u sve to ulaze sa 14, 15 i kada navrše 18 godina, supstance zavisnosti su ih zgrabile."

Kao i Li, Markus nije imao loše detinjstvo.

„Imam zaista, zaista, zaista neverovatnu porodicu", kaže on.

Njegova zavisnost proizašla je iz sopstvenog izbora, a ne iz traume.

Ima posao sa punim radnim vremenom - „dve inženjerske kompanije, to je ono što plaća račune" - ali kaže da pomaže ljudima na telefonu „od trenutka kada ustanem do trenutka kada legnem u krevet".

„To je strast. Radije bih sedeo na telefonu i pomagao ljudima nego sedeo i gledao Poteru na televiziji."

Li, Markus - i treća osoba koja pomaže, životni trener po imenu Val - skromno opisuju sumiraju svoju uslugu kao „tri momka sa tri telefona".

Ali sada, pošto su videli potražnju, žele da je učine formalnijom.

Oni su osnovali kompaniju u interesu zajednice pod nazivom Brejk Fri.

Li sanja da u Liverpulu izgradi „sigurnu kuću" sa „bezalkoholnim barom", negde gde se ljudi mogu osećati prijatno, gde drugi daju odlične savete, lep kafić, bilijar, scenu, živu muziku i neka ljudi shvate da je podrška tamo.

Ali pre nego što se mogu prijaviti za bespovratna sredstva, moraju prikupiti sopstvena - nešto što su započeli sa Džast Givingom.

„Radili smo to besplatno", kaže Li.

„Ali nije fer tražiti od drugih ljudi, savetnika, takvih ljudi da rade besplatno."

Markus kaže da 91 odsto ljudi kojima pomažu sa AVRT-om ostane čisto.

Tehnika je, prema njegovim rečima, toliko nedovoljno iskorišćena, da su mu se dva savetnika za drogu obratila za pomoć u vezi sa sopstvenom zavisnošću.

„U tom trenutku (kada je pokušao samoubistvo) sećam se da sam pomislio: 'Voleo bih da neko sada otvori ova vrata i samo mi pomogne'.

„Sećam se da sam imao tu misao. Dakle, pomisao da su i drugi ljudi došli do te tačke je užasna. Zato to i radim."

Za Lija - njegov prijatan i ispunjen život - sa suprugom i decom, uspešnom emisijom jutarnjeg programa na radiju u povoju, povratak u noćne klubove i sopstveni brend za fitnes ples - dokazi su da život jasno nadmašuje paranoične, čudne i prestimulisane vikende na kokainu.

„Ljudi koji su ostali bez posla ponovo rade", kaže Li.

„Ljudi koji su raskinuli veze to popravljaju.

„Ja i Markus dobijamo pisma od njihovih partnera, u kojim nam zahvaljuju što smo im vratili muževe.

„Jedina poruka koju želim da izdvojim je nada. Govorimo o bolu i to je važno, ali važno je da ljudi vide da to nije sve.

„Postoji način da ga se zauvek oslobode."


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Preporučujemo za Vas