Sjeverna Makedonija i Ohridski sporazum: Priča o ratu koji nije proključao

Ohridskim sporazumom, potpisanim na današnji dan prije 20 godina, okončan je sukob između albanske Oslobodilačke nacionalne armije i makedonskih snaga bezbjednosti

13658 pregleda 1 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

U porodičnoj kući porodice Ljuma iz Tetova u Severnoj Makedoniji, 20 godina je u tajnosti čuvan jedini preostali primerak veoma vrednog dokumenta koji je odredio sudbinu zemlje - Ohridskog sporazuma.

„Bio je u mojoj kući u posebnom sefu, u posebnoj kutiji, zaštićen od vlage i svih mogućih oštećenja", kaže Iljir Ljuma za BBC na srpskom.

Ohridskim sporazumom, potpisanim na današnji dan pre 20 godina, okončan je sukob između albanske Oslobodilačke nacionalne armije i makedonskih snaga bezbednosti.

Poslednji u nizu sukoba u zemljama bivše Jugoslavije završen je posle sedam meseci borbi, uz značajno manje žrtava i posledica nego u drugim delovima nekadašnje Jugoslavije.

„Ohridski sporazum je te 2001. doneo mir i bez njega bi, apsolutno sam siguran, došlo do totalnog građanskog rata kao u drugim jugoslovenskim republikama", kaže Dželal Neziri, politički analitičar iz Severne Makedonije.

„Taj dokument je bio, a i danas je, snažna osnova mira i stabilnosti Severne Makedonije", dodaje.

Međutim, dve decenije kasnije Ohridski sporazum u Makedoniji i dalje izaziva dosta kontroverzi - toliko da su svi primerci tokom godina nestali.

Ili se barem tako verovalo, sve dok Ljuma nije zavukao ruku u vlastiti arhiv.

„Sada je sa čitkim i originalnim potpisima dostavljen gde treba - na sigurno", kaže on.

Šta je doneo Ohridski sporazum?

Severna Makedonija je 1991. godine postala nezavisna bez ijednog ispaljenog metka - nije bilo sukoba i krvavih ratova kao u ostalim republikama bivše Jugoslavije.

Ipak, daleko od toga da u Makedoniji nije bilo problema, pre svega na etničkom nivou.

Prema popisu iz 1991. godine u zemlji je živelo 65 odsto Makedonaca i 21 odsto Albanaca, koji su uglavnom živeli u severozapadnom delu, uz granicu sa Kosovom.

U gradovima poput Tetova i Gostivara, kao i okolnim selima, Albanci čine većinu, a ima ih i u Skoplju i Kumanovu.

„Međutim, etnički Makedonci, koji su činili većinu, odlučili su da naprave državu i naciju samo na osnovu jednog etniciteta - svi drugi su bili isključeni", kaže Neziri.

Jedno od najkontroverznijih pitanja bili su albanski jezik, koji nije bio priznat kao zvanični jezik u državi, kao i zabrana da se u javnim institucijama ističe albanska zastava.

Pored toga, Albanaca nije bilo na javnim funkcijama, kao ni, na primer, u policiji - ni približno proporcionalnoj zastupljenosti u stanovništvu.

Zvaničnici u Skoplju su zahteve da se to promeni su videli kao put ka „paralelnim vlastima".

ROBERT ATANASOVSKI/AFP via Getty Images

„Političke partije Albanaca su deset godina radile na poboljšanju, koristeći politička i demokratska oruđa, ali nisu uspeli da postignu rezultat", kaže Neziri.

„Kao alternativa, ponuđena je Oslobodilačka nacionalna armija, koja je imala isti cilj, ali drugačija sredstva - oružje i vojne akcije", dodaje.

Albanci su tražili i stvaranje sopstvenog univerziteta u Tetovu, a jedan od najekstremnijih zahteva bio je da se na zapadu Makedonije, gde čine većinu, proglasi takozvana „Republika Ilirida".

Do toga nije došlo, ali su Ohridskim sporazumom sva ostala pitanja regulisana.

Novinar Aleksandar Čomovski smatra da je Ohridski sporazum institucionalno omogućio da Makedonci i Albanci počnu da prevazilaze nacionalističke predrasude.

„On je prvi barometar da je u Makedoniji moguć život na osnovama međuetničkog, kulturološkog i političkog dijaloga", kaže.

Pored prekida sukoba, sporazum sadrži odredbe za promenu službenih jezika.

Bilo koji jezik kojim govori više od 20 odsto stanovništva postao je, uz makedonski, zvaničan na opštinskom nivou, a samo albanski ispunjava te kriterijume.

Sporazum su, sa strane etničkih Makedonaca, potpisali Ljupčo Georgievski, prvi predsednik VRMO-DPMNE i bivši premijer, kao i Branko Crvenkovski, tadašnjih predsednik Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM).

Sa albanske strane, potpisali su ga Imer Imeri, tadašnji predsednik Partije demokratskog progresa (PDP) i Arben Džaferi, predsednik Demokratske partije Albanaca (DPA).

Paraf su stavili i tadašnji predsednik Makedonije Boris Trajkovski, kao i strani predstavnici - Džejms Perdju iz SAD i Fransoa Leotar iz Evropske unije.

Džabir Derala, pisac i osnivač nevladine organizacije „Civil", ističe upravo značaj brze intervencije međunarodne zajednice.

„Ako je u Bosni bilo potrebno četiri i po godine da se dođe do (Dejtonskog) sporazuma koji je i danas izuzetno problematičan, na Kosovu dve godine da se sukob primiri, a i danas postoji čitav set nesporazuma, ovde je za šest meseci uspostavljen mir", navodi.

Međutim, Biljana Venkovska sa Filozofskog fakulteta u Skoplju, smatra da suočavanje sa prošlošću, a još manje pomirenje, nikada nije bilo na dnevnom redu u Severnoj Makedoniji.

„Istinsko pomirenje najpre podrazumeva uznemirenje - pogled na sve bolne i traumatične događaje koje su dovele do nasilja, kao i same posledice nasilja", kaže.

Ona smatra da je u Severnoj Makedoniji „nasilje dobilo legitimitet i pokazalo se korisnim", kao i da se kulturno nasilje vidi na svakom koraku „u smislu glorifikacije ratnika i ustanika".

Kako kaže, sistem koji je nastao posle Ohridskog sporazuma nije doveo do smanjivanja segregacije, već je produbio podele na etničkoj osnovi.

„Ukratko, stanje u Makedoniji nije mnogo drugačije od onoga u Bosni i Hercegovini, ali je to politički nekorektno reći", navodi.

Getty Images

Kako je sporazum potpisan (i izgubljen i sačuvan)?

Iljir Ljuma ima 70 godina i njegova porodica u Tetovu živi više stotina godina.

„Ja sam ti čisto gradsko dete, kako se kod nas kaže", navodi uz osmeh.

Lekar je, ali je ranije bio uključen u politički svet i to kao visoki zvaničnik PDP-a.

„Pre desetak godina, prilikom jedne godišnjice, pojavila se vest da nijedan primerak sporazuma ne postoji ni u vladi, ni u predsedništvu, ni u državnom arhivu", kaže Ljuma.

„To mi je potpuno neshvatljivo, nisam mogao da verujem da je to tačno", dodaje.

Otkud njemu onda originalni primerak?

Prvo, tako što je njegova Partija demokratskog progresa bila jedna od potpisnica sporazuma.

„Kada se partija raspala, deo dokumenata sam uspeo da sačuvam, jer prostorije u kojima su bili nisu bili sigurni, mnogi su se vrzmali tuda", kaže.

„Uplašio sam se da ih neko ne uništi ili da nestanu kao drugi primerci."

Kako navodi, porodična tradicija je da se čuvaju takve stvari, pa tako ima i opštinske knjige sa početka 20. veka „na srpskohrvatskom, albanskom i makedonskom".

Nedavno je stupio u kontakt sa Artanom Grubijem, zamenikom premijera Vlade Severne Makedonije, koji mu je obećao da će dokument završiti tamo gde treba - u državnom arhivu.

Kada je objavljeno da je pronađen primerak sporazuma, Grubi je izjavio da je kontaktirano sa svim potpisnicima i da niko nije imao originalni dokument.

„Drago mi je da sam ga sačuvao", kaže Ljuma zadovoljno.

„On je sada na sigurnom, a ako neko kojim slučajem posumnja da li je reč o originalu, može da ode do arhiva i uveri se", dodaje.

Dobro se seća i kako je sve izgledalo tokom pregovora te 2001. godine.

„Dosta je vremena trebalo da se dođe do dogovora", navodi uz uzdah, dodajući da je najviše trvenja bilo oko upotrebe albanskog kao drugog službenog jezika.

„VMRO je tvrdio da se time stvara federalizacija Makedonije", priseća se.

Na kraju, kaže, najvažnije je da je došlo do mira, iako nije bilo potpuno zadovoljnih ni sa jedne, ni sa druge strane, što je „normalno u tim uslovima".

„U Makedoniji tako nije došlo do građanskog rata i bosnizacije Makedonije", kaže.

„S tim što Albanci ovim dogovorom nisu dobili albansku republiku, kao što je Republika Srpska u Bosni - to je važno za one koji tvrde da je sporazum samo u korist Albanaca", navodi.

Kako je sukob izgledao?

Do prvog većeg incidenta došlo je 22. januara, kada je grupa naoružanih Albanaca napala policijsku stanicu u selu Tearce, nedaleko od Tetova.

Tada je ubijen jedan policajac, a trojica su povređena.

Sredinom februara sukoba je bilo i u Tanuševcima, albanskom selu na severu zemlje, a ubrzo su se proširili po čitavom tom regionu.

Najviše ih je bilo upravo oko Tetova, drugog grada po veličini u Makedoniji, kao i oko Kumanova.

Usred svega toga bio je Neziri, ali kao ratni reporter.

„Bio sam mlad novinar i nisam bio emotivno spreman za sukob", kaže.

Radio je za Fakti, dnevni list na albanskom jeziku.

„Mnogi novinari su u to vreme odlučili da izaberu stranu, što je i najlakše i najbezbednije - kada je rat uvek su najpogođeniji oni koji ostanu u sredini", navodi.

Međutim, on to nije želeo.

Zato je, kaže, stalno išao i u planine i radio intervjue sa komandantima ONA-e, a onda na konferencije za medije državnih zvaničnika.

„Ako stalno prelazite liniju fronta, onda ste sumnjivi i jednima i drugima", navodi.

„Bilo je veoma teško raditi u takvim uslovima i imam mnogo strašnih sećanja iz tog perioda, ali sam na sreću preživeo", dodaje.

Ubrzo posle sukoba u Tanuševcima, makedonska vlada izdala je ultimatum, tražeći od Oslobodilačke nacionalne armije da prekine napade.

U isto vreme počeo je dijalog makedonskih i albanskih partija, a sredinom marta počinje mobilizacija vojnih rezervista i ofanziva na sela oko Tetova.

Već krajem aprila osam policajaca ubijeno je u selu Vejce, u podnožju Šar planine.

Ubrzo su počeli i neredi u Skoplju, Bitolju i Velesu, a na meti demonstranata često su bili lokali Albanaca.

Na terenu je tada bio i Derala.

„Ono što pamtim iz 2001. su velika napetost i nasilje koje smo gledali na televiziji, kao i totalna podeljenost stanovništva i medija", kaže.

Međutim, kako navodi, bilo je i onih, poput njegove nevladine organizacije, koji su „pozivali na mir i mirno razrešenje".

Jedan od ciljeva, dodaje, bio je ubediti stanovništvo da se ne uključi u konflikt, a radili su na „pomirenju čitavih sela".

„U Lipkovskom kraju - na severu zemlje, uz granicu sa Srbijom - uspeli smo da za jedan sto dovedemo ljude koji su nešto značili na obe strane i diskusija je bila prilično burna, ali nadam se da smo pomogli da se taj region ne uvuče u totalni rat", kaže.

Getty Images

Međutim, rat je za to vreme pretio da potpuno eskalira.

U junu dolazi do „slučaja Aračinovo", jednog od ključnih trenutaka sukoba.

Reč je o selu na osam kilometara od Skoplja koje su zauzeli pripadnici ONA-e, zapretivši da će gađati prestonicu ukoliko vojska ne obustavi napade.

„Napašćemo policijske stanice, aerodrom, vladu i parlament - sve što možemo ćemo granatirati", izjavio je jedan od vođa ONA-e, poznat kao Komandant Hodža.

„Nemamo ih mnogo, ali su efikasni. Napašćemo sa planina", dodao je.

U isto vreme propadaju politički pregovori Albanaca i Makedonaca.

Borbe se nastavljaju, a krajem juna dolazi do primirja.

Jednu od glavnih uloga u tome imao je Havijer Solana, poznat u Srbiji kao generalni sekretar NATO Alijanse tokom bombardovanja Jugoslavije, a tada visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost.

Primirje je potpisano 5. jula 2001. godine, ali tu nije bio kraj - borbe oko Tetova se nastavljaju i dolazi do „slučaja Ljuboten".

Sredinom avgusta na putu između sela Ljubinci i Ljuboten, nedaleko od Skoplja, u eksploziji mine stradalo je osam makedonskih vojnika.

Policija narednog dana ulazi u Ljuboten, gde prvo dolazi do vatrenog obračuna sa pripadnicima ONA-a, a onda i ubistva nekoliko albanskih civila.

Zbog tog zločina Johan Tarčulovski osuđen je pred Haškim tribunalom na 12 godina zatvora.

To je jedini slučaj koji je završio pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

Mirovni sporazum potpisan je 13. avgusta.

Getty Images

Ohridski sporazum i Severna Makedonija danas

Međutim, tu nije bio kraj sukoba.

Do sporadičnih incidenata dolazilo je i u godinama koje su usledile, a 2015. je bila naročito burna.

Tada je prvo u aprilu došlo su napada na policijsku stanicu u selu Gošince, nedaleko od granice sa Kosovom.

„Mi smo OVK. Recite svima da vas ni (predsednik najveće albanske stranke u zemlji DUI Ali) Ahmeti, ni (bivši premijer Nikola) Gruevski ne mogu spasiti", rekao je jedan od napadača.

„Ne želimo Ohridski sporazum. Hoćemo svoju zemlju, neka niko ne dolazi, sve ćemo likvidirati", dodao je.

Dvadesetak dana kasnije došlo je i do žestokog sukoba u Kumanovu, kada je ubijeno nekoliko policajaca.

Tačno je da Severna Makedonije posle 20 godina „i dalje nema društvo koje je potpuno integrisano", smatra Neziri, ali dodaje da su se stvari značajno poboljšale.

„Sukob u Kumanovu je samo jedan od dokaza za to - albanska populacija je odbila da podrži tu grupu, videli su da prava mogu da dobiju kroz politički proces.

„U isto vreme, jedan od poginulih policajaca je bio Albanac, a 2001. su policijske snage bile sačinjene samo od Makedonaca", kaže.

Sličnih primera ima još, dodaje, a jedan od najvažnijih je da su na izborima 2016. godine etnički Albanci glasali za partije Makedonaca i suprotno.

„Na vrhu agende su problemi koji važe za sve - nezaposlenost, zagađenje, evrointegracije, poboljšanje životnog standarda, a ne jezik", navodi.

Inače, dve decenije posle Ohrida - i tri posle nezavisnosti - Severna Makedonije i dalje nije članica Evropske unije, ali zato jeste u NATO.

Iako su progutali novo ime i postigli dugoočekivani sporazum sa Grčkom, postavši Severna Makedonija, datum za početak pregovora i dalje nije dobijen.

Problem pravi veto Bugarske, zbog spora oko istorije i jezika.

Novinar Čomovski i po tom pitanju vidi poboljšanje odnosa unutar zemlje.

„Albanci su i pored svega ipak ostali konstruktivni faktor takozvane nove države, što se posebno vidi oko pitanja pregovora sa Grčkom i Bugarskom, gde ostaju u poziciji identiteta građana Severne Makedonije", kaže.

Međutim, Venkovska smatra da situacija u zemlji nije dobra.

„Istinsku sliku društva možete videti upravo sada - godina najveće ekonomske, socijalne, društvene i zdravstvene krize, u kojoj binacionalna vlast ima 500.000 evra za proslavu sporazuma, ali zato nema novca za protivpožarne službe, vakcine, bolnice i škole", kaže.

Kako navodi, „zaborav i amnezija su izabrani kao prećutna politika".

„Dve etničke zajednice imaju sasvim suprotne interpretacije događaja, u školskom sistemu je to tabu tema - učenicima samo kažu 'pitajte roditelje šta se dešavalo' - ali političke elite su se odmah pomirile oko privilegija vlasti", navodi.

„Makedonija je na izdisaju, kao u onoj staroj filmskoj replici: Đekna još nije umrla, a ka' će, ne znamo", dodaje.

Za to vreme dani prolaze, a meseci koji su pred nama mogu Makedoniji doneti nove bure.

Za septembar je zakazan popis stanovništva, prvi posle 19 godina.

Popisa 2011. nije bilo, a sa proleća 2021. odložen je za jesen i veliko je pitanje da li će i sada biti održan.

„Povezivanje ljudskih prava sa procentom neke etničke grupe u stanovništvu je generator problema koji su do sada onemogućavali da se popis obavi", smatra Neziri.

„Kada popis postane tema, svi pričaju samo o tome koliko koga ima, ko ima koja prava i odmah se vrate sve teme iz prošlosti", dodaje.

Čomovski misli da će popis teško biti realizovan u Kovid-19 uslovima.

Međutim, kako kaže, čak i da bude održan, teško da će se išta promeniti.

„Mislim da su i Albanci svesni da je ekonomska emigracija razorila i njihovo etničko tkivo, a čak i da ih bude ispod 20 procenata njihova prava neće biti ugrožena", kaže.

Doduše, dodaje, broj stanovnika Makedonije već duže vreme u padu, jer mnogi odlaze u inostranstvo u potrazi za poslom.

„Taj egzodus postoji na čitavom Balkanu", kaže kratko.

Kafa

Sve to iz Tetova prati i Iljir Ljuma, ali se politikom više ne bavi.

Radi kao lekar, piše poeziju i prozu „na albanskom, makedonskom, srpskohrvatskom i hrvatskosrpskom - na ijekavici", navodi uz osmeh.

Situaciju u zemlji prati, nadajući se da će konačno stići ta Evropska unija.

„Još se neke stvari nisu raščistile oko korupcije i pravnog sistema, to će valjda u godinama pred nama da bude sređeno", ističe.

Rata se i dalje vrlo dobro seća.

„Da, video sam sve to, bio sam u blizini, pucalo se", kaže kratko, uz promenu u glasu.

„Ali znaš šta - u kvartu u kojem živim ima Makedonaca i Albanaca i Turaka.

„Dok su se gore čuli pucnji, moja supruga i komšinice Makedonke pile su kafu… Brinuli smo se o sigurnosti svih nas."


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk