Avganistanu i ženska prava

"Pod vlašću talibana, biti žena je jednako smrti, one dišu, ali su mrtve"

Talibani, predstavnici radikalnog muslimanskog političkog pokreta, poslije dvije decenije su ponovo preuzeli vlast u Avganistanu, osvojivši i prijestonicu Kabul

11023 pregleda 11 komentar(a)
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

Tekst sadrži uznemirujuće detalje. Puno ime sagovornice poznato je redakciji BBC-ja na srpskom.

Avganistanka Hatidže B. živi već sedam godina u Turskoj, gde je došla da studira.

U Istanbulu je sa mužem i sinom, ali je duboko uznemirena najnovijim događajima u njenoj zemlji.

Posebno je plaši sudbina sestara, kao i svih žena koje su ostale u Avganistanu.

„Pod vlašću talibana u Avganistanu, biti žena ili devojčica je jednako smrti.

„Da li ste nekad videli smrt? One dišu, ali su mrtve. Nemaju prava ni na šta", kaže Hatidže za BBC na srpskom.

Talibani, predstavnici radikalnog muslimanskog političkog pokreta, posle dve decenije su ponovo preuzeli vlast u Avganistanu, osvojivši i prestonicu Kabul.

„Žene će imati prava koje im obezbeđuje šerijatsko pravo", rekao je portparol talibana u prvoj konferenciji za novinare od preuzimanja vlasti.

Dodao je da će aktivno biti uključene u društvo, ali nije izneo više detalja.

„Mi ćemo biti srećni i one će biti srećne", rekao je.

Odrastanje pod vlašću talibana

Privatna arhiva

Ipak, 29-godišnja Hatidže nije nimalo optimistična.

Ona je pristala da za BBC na srpskom ispriča priču o strahotama koje je doživela odrastajući kao devojčica tokom vlasti talibana 1990-ih godina.

Prvih 10 godina opisuje kao „zastrašujuće".

Iz detinjstva nosi teške uspomene koje je prate tokom celog života.


'Tog dana nisam stradala, ali sam umirala svakog sledećeg'

Jednog dana, kada sam imala oko sedam godina, nestalo je vode, pa sam pokrivena otišla do česme, koja je od naše mahale (naselja) udaljena 15-20 minuta.

Ljudi, njih oko 70-80, čekali su u redu da uzmu vodu sa jedine česme. Stala sam i ja u red.

Odjednom je došao kamion talibana, ti zastrašujući i divlji ljudi.

Svi su imali velika oružja i bez treptaja oka pucali su na sve.

Zašto su pucali i ubili sve te ljude - nisam razumela.

Kasnije sam saznala da je u toj grupi bilo onih čija su politička uverenja bila suprotna njihovim, te da su ih zato ubili, ali u tom trenutku su svi ti ljudi umrli na moje oči.

Krvi je bilo na sve strane.

Evo i sad dok pričam o tome tresem se, plašim se i sada kao tada.

Ljudi su umrli, svi.

Za nekima su ostala deca, dozivala su roditelje.

Ja sam, dečije nesvesna, gazeći preko tih leševa došla do česme i uzela vodu.

Tako sva u krvi, vratila sam se kući, bila sam mala i niska, pa metak nije stigao do mene.

Tog dana nisam stradala, ali sam umirala svakogsledećeg.

Nikad mi nije ta slika isparila iz glave.


Detinjstvo bez škole i igračaka

Privatna arhiva

Hatidže i njena braća i sestre su detinjstvo proveli „veoma strašno, u tami".

Sada shvata da nije ni znala šta je detinjstvo, niti je mogla to da zna.

„Samo sam u ogledalu, gledajući se, pričala sebi, eto to ti je detinjstvo,

„Nismo znali šta su igračke, a kamoli detinjstvo", govori ona.

Nije znala ni šta su obrazovanje, vrtić ili osnovna škola.

„Hvala bogu da je moj otac obrazovan čovek, pa nas je u kući učio da pišemo i čitamo.

„I to je bilo zabranjeno, ali ipak nas je učio", dodaje.

„Nismo imali para za hleb, ali je otac krišom donosio kući papir i olovke.

Talibani su otišli kada je imala deset godina i tad je prvi put kročila u školu.

„Tada smo videli šta je život, obrazovali se i počeli da živimo.

„Sad, 20 godina, nakon tih crnih dana, opet se sve vraća na staro i to je pretužno", kaže ona.


Pogledajte video: Koje su poruke talibana


Kako je živeti pod talibanima

Talibani su na vlast došli ubrzo pošto se Hatidže rodila 1992, i vodili Avganistan sve do ofanzive zapadnih sila 2001, posle napada na Ameriku 11. septembra.

Hatidže strahuje da će žene ponovo biti potčinjene i „plaćati za sve".

„U ovoj situaciji se možda i neće mnogo promeniti život muškaraca, i u ovom trenutku imate nebrojeno mnogo muškaraca u Avganistanu, koje ova situacija raduje i kojima ide u korist.

„Sada ti muškarci mogu da ožene ženu koju požele, i sa tim prljavim mislima i četiri žene mogu da žene", upozorava.

Međutim, za žene nema više ljudskih i ženskih prava, niti zakona koji bi stali u njihovu odbranu, strahuje Hatidže.

„Sve je trenutno u crnilu".

Najviše se plaši za sestru koja je udovica, i ima ćerku od 10 godina.

„Biti žena je teško u celom svetu, ali u Avganistanu je to sad nemoguće.

„Mnogo sam zabrinuta za žene, devojčice koje će, umesto da uče i budu obrazovane, sad postati supruge talibana", kaže Hatidže.

„One ne smeju same nigde da izađu. Tamo više nema života za tebe bez muškarca".


Talibanski pokret ili studenti počeli su da jačaju ranih 1990-ih.

Obećali su da će se boriti protiv korupcije i poboljšati bezbednost Avganistanaca, suočenih sa posledicama dugogodišnjeg destruktivnog građanskog rata.

Kao i danas, talibani, sunitski muslimani, i tad su se zalagali za uvođenje Šarije - strogog islamskog zakona.

Kad su došli na vlast sredinom 1990-ih uveli su stroge islamske kazne - poput kamenovanja i bičevanja ili javnih pogubljenja osuđenih ubica i preljubnika.

Kazna za krađu bila je odsecanje udova.

Od muškaraca se zahtevalo da puštaju bradu, a žene su morale da nose burku, veo koji pokriva lice i telo.

Talibani su zabranili televiziju, muziku i bioskop i nisu odobravali školovanje devojčica starijih od deset godina.


Žene će sada, strahuje Hatidže, gledati „svet samo kroz maleni pravougaonik".

„Znate li šta je burka? Burka je kao neka vreća, koja ima mali prorez za gledanje kroz nju i namenjena je ženama.

„Ne znam da li ste probali, ili da li je neko tu probao, ali ja jesam"

Nosila ju je kao desetogodišnja devojčica i kaže da je „veoma bolno".

„Majka mi je sa 10 godina uzela burku, da bih izlazila napolje. I ja sam hodajući padala, jer nisam videla put.

„Bila sam dete, malo dete od 10 godina", kaže.

Žali i prijatelje koji su razvedeni.

„Imali su slobodan život, ali ga više neće imati. Ko zna šta će im raditi i kakva će im biti budućnost.

„Talibani ih mogu i kamenovati, to im nije strano. Sigurno ste videli ili čuli takve stvari", dodaje.

Kaže da misli na sve koje zna, „kako će, šta će raditi, kidam se zbog njih, srce mi gori, psihički nisam dobro.

„To traje otkad su talibani krenuli da preuzimaju zemlju, imam košmare kad god zaspim, budim se, ne mogu da zaspim, mnogo sam loše, svi smo loše."


Gledalaje smrti u oči

Jednog dana su rekli da u naše naselje dolazi racija.

Bila sam baš mala, oko pet godina, nisam ni znala šta znači racija.

Došli su i u našu kuću, u kojoj smo bili otac, majka, starija sestra, dva starija brata i dve mlađe sestre - one su spavale, a nas velike su probudili.

Sećam se detalja - oružje upereno u nas.

I taman kad su krenuli da nas ubijaju, nešto se desilo, ne znam šta, neki poziv, i samo su otišli.

Uzeli su sve što smo imali, ono malo para i zlata što su roditelji sačuvali.

Vezali su ocu ruke i pred sam pucanj su nam se smejali u lice, ali su posle jednog poziva samo otišli i mi smo preživeli.

Ali sam doživela taj trenutak i taj strah od smrti. Osetila sam smrt i videla šta je i koliko je zastrašujuće.

Oni su divljaci koji ne prezaju ni od čega. Ne znam ni u koji religiju veruju.

Kažu da veruju u islam, ali u islamu nema tako nečeg.


Čim su su preuzeli vlast, talibani su proglasili opštu amnestiju za sve državne zvaničnike i pozvali ih da se vrate na posao.

Upućen je i poziv ženama da im se pridruže u novoj vladi.

„Oni šalju poruke u svetske medije da žene nisu u obavezi da nose burku, da je dovoljan muslimanski hidžab kako bi izašle na ulicu, ali je situacija unutar zemlje potpuno drugačija", tvrdi na osnovu vesti koje dobija od prijatelja.

„Pokušavaju sebe da predstave na lep način, ali to nije realno stanje", kaže ona.

Uverena je da će žene biti primoravane „na mnoge stvari", ne samo na burku.

„Ne znam šta će im sve doći glave, ali najgore je to što udovice nemaju prava na život.

„Mora da ima nekog muškarca pored sebe, možda je na silu udaju za talibana. Možda joj na silu udaju i ćerku od 10 godina. To je vrlo bolno", dodaje.

'Crna budućnost puna neizvesnosti'

Kada su talibani ušli u grad u kojem živi njena porodica, Hatidže je sestra u suzama zvala i molila da je spasi.

„Rekla je da ne želi da živi takav život, ali je bilo mnogo kasno, ništa ne mogu da uradim za nju.

„Očekujemo zastrašujuće stvari, kakav će biti kraj niko ne zna", kaže Hatidže.

To što je ona na bezbednom u Turskoj, ne znači joj mnogo kad su joj u Avganistanu ostali bližnji.

„Svi moji su tamo, moj narod je tamo, svi.

„Mnogo se plašim, od tog divljaštva u kojem se nalaze, gde su ljudska prava, ne znam".

„Kažu - talibani su se promenili. Kako su se to promenili? Dvadeset godina ratuju u planinama, gde su mogli da se promene?

„Da su se promenili bar bi im se spoljašnji izgled malo izmenio. Ali su i dalje divljaci, strašni ljudi", tvrdi Hatidže.

Pre sedam godina doselila se u Tursku na master i doktorske studije u Istanbulu.

Nameravala je da se, po završetku školovanja, vrati u domovinu, ali se dolaskom talibana na vlast sve promenilo.

„Ja sam u Turskoj, ali cela moja porodica, prijatelji, poznanici i svi moji ljudi su u Avganistanu i žive u crnilu u zemlji u kojoj nema nikakve budućnosti.

„Nisu bezbedni i to nas sve mnogo brine. Niko ne može da izađe iz kuće, svi su obavijeni strahom, jer ih čeka crna budućnost puna neizvesnosti", kaže ona.

Članovi njene porodice, kaže, i ranije su razmišljali da napuste zemlju, ali to ni za koga nije laka odluka.

A sad je već i kasno.


Pogledajte video: Očajnički pokušaji ljudi da se ukrcaju u avione u Kabulu


Poslednji put porodicu je videla kad je 2020. godine išla u Avganistan da radi istraživanja za fakultet.

„Tad sam ih poslednji put videla. Dobro je da sam išla", kaže.

Uverena je da više neće videti domovinu, što je čini posebno tužnom.

„Sve je nekako čudno i dosad smo održavali kontakte, ali koliko ćemo u budućnosti biti u mogućnosti da komuniciramo, nisam sigurna", navodi.


Avganistan - rajska bašta

Moja zemlja je kao rajska bašta.

Zbog loše pozicije u kojoj se nalazi, u centru središnje Azije, i što je protočna tačka za sve okolne zemlje, mi gorimo i plaćamo cenu geografske pozicije.

Nas je uništilo i podzemno bogatstvo jer svi žele parče tog bogatstva.

Iako su dosta toga uzeli, ima mnogo stvari koje još nisu osvojili u mojoj zemlji.

Sve to, ali i činjenica da je to zemlja koja datira iz daleke prošlosti, mogu biti razlog zbog kojeg se sve ovo dešava.

Moja zemlja je mnogo lepa, u zelenilu.

Pre 20 godina smo se borili i podneli ljudske žrtve kako bismo se spojili sa slobodom. Sada taj dvadesetogodišnji trud i izgrađen kapital je uništen.

Za nedelju dana su prodali zemlju, napustili je i pobegli.

I opet sve pada na narod, žene i devojčice. To mnogo boli.


Avganistan nije uvek bio pod kontrolom ekstremista ili radikalnih islamista.

Tokom 1950-ih godina, kada je premijer Avganistana bio general Muhamed Daud, uvedene su društvene reforme.

Jedna od najupečatljivijih bila je ukidanje purde - običaja da se žena skriva od očiju javnosti.

Daud je podneo ostavku 1963.

Talibani nikada zapravo nisu otišli.

Tokom protekle dve decenije su bili u defanzivi, ali to stanje nije potrajalo.

Na kraju 2014, najkrvavije godine u Avganistanu od 2001, međunarodne snage - oklevajući da ostanu u Avganistanu na neodređeno vreme - završile su borbenu misiju, prepuštajući avganistanskoj vojsci da se bori protiv talibana.

Ali to je dalo zamah talibanima dok su zauzimali sve više teritorija.

BBC je 2018. godine procenio da su talibani bili otvoreno aktivni na 70 odsto teritorije Avganistana.

Avganistan ima ogromne rezerve nafte, gasa, bakra, kobalta, zlata i litijuma.

Pored toga, raspolaže značajnim mineralnih resursima.

Godine 2010. avganistansko ministarstvo rudarstva procenilo je vrednost tih rezervi na skoro bilijardu dolara.

Talibani zarađuju delimično njihovom eksploatacijom, ali i kontrolišu tržište opijuma - od koje se pravi heroin.



`Žena koja sve pre drugih vidi`

Na arapskom Hatidže (Khadija) znači - osoba koja je prevremeno rođena, rano probuđena, ona koja sve pre drugih vidi, koja je bistrog uma. Tako se zvala i prva žena proroka Muhameda.

„Mnogo volim svoje ime.

„Otac mi ga je dao upravo zbog tog značenja i uvek ga s ponosom nosim", kaže ona.

Iako ne živi u Avganistanu, ni boravak u Turskoj nije jednostavan.

Završila je studije turskog jezika i književnosti.

„Završili su nam se ispiti i vreme je da se vratimo, ali gde?", pita se ona.


Pogledajte video: Novinarke koje su ubijene zato što su žene


Hatidže svet da ne okreće glavu od Avganistana i ne ćute, posebno oni koji se bore za prava žena.

„Svet je mali, sad se preko društvenih mreža sve može videti, kako mogu da ćute?

„Očekivala sam da će ceo svet ustati na noge, posebno žene, ali nikog nije briga", govori rezignirano.

„Gde su Ujedinjene nacije, prava žena, ljudska prava, kako sve može ovako da se ostavi i zaboravi. "

I dalje veruje da zajedničkom akcijom može nešto da se promeni i da se pomogne devojčicama i ženama u Avganistanu.

„Svi kad bi se digli na noge nešto bi moglo da se uradi, da pokrenu nešto, zato molim sve da ne ćute", zaključuje Hadidža.

Kritikuje i medije i međunarodnu zajednicu što ne rade ništa da bi se sprečilo da se jezive scene ponove.

„Mnogo je lako pričati iz sigurne zemlje i udobne fotelje, ali je mnogo teško to preživeti.

„Samo oni koji žive tamo i koji su preživeli strahote znaju kako je", kaže Hatidže.



.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk