Dok je Marijupolj sada gotovo potpuno pod ruskom kontrolom, neki stanovnici počeli su da beže na sigurno.
Oni sa sobom nose jezive ispovesti o preživljavanju višenedeljne opsade i boravku u filtracionim logorima koji su rasadnici bolesti.
Alekdandar i Olena stoje u redu za kafu u narodnoj kuhinji svega nekoliko dana pošto su pobegli iz Marijupolja.
Oni su dvoje od srećnika koji su prošle nedelje uspeli da pobegnu iz grada.
Osim ukrajinskih snaga i civila u čeličani Azovstal, Marijupolj je gotovo u potpunosti pod ruskom kontrolom i praktično odsečen od ostatka sveta.
Bilo kakve informacije o uslovima života unutar grada za 100.000 civila za koje se veruje da su još tamo zatočeni su sporadične i teško ih je nezavisno potvrditi.
Bračni par, koji je stigao u relativno bezbedan grad na zapadu zemlje Lavov, priča nam o preživljavanju u gradu tokom trajanja borbi.
- Svedoci užasa u Marijupolju: „Ljudi su padali i umirali na moje oči"
- Među mrtvim civilima u Marijupolju žena stara 91 godinu koja je preživela Holokaust
- Zašto je Marijupolj toliko važan za Rusiju
Njihovo iskustvo u jednom od ruskih takozvanih „filtracionih logora", centara navodno podignutih nadomak Marijupolja da bi u njih bili smešteni civili pre nego što budu evakuisani, jednako je jezivo.
Aleksandar i Olena kažu da su završili u jednom takvom centru kad su pokušali da pobegnu iz grada.
Nakon što su hodali tri kilometra od svog doma do tačke za evakuaciju, odvezeni su do ruskog centra za izbeglice u staroj školi u selu Nikolske, severozapadno od Marijupolja.
„Izgledalo je kao pravi koncentracioni logor", kaže Aleksandar (49).
Centre su ukrajinski zvaničnici uporedili sa onima koji su se koristili tokom ruskog rata u Čečeniji, kada su hiljade Čečena brutalno ispitivane, a mnogi od njih nestali.
Aleksandru i Oleni su uzeti otisci prstiju, fotografisani su sa svih strana i saslušavani su nekoliko sati od ruskih bezbednosnih oficira - „baš kao u zatvoru", kaže on.
Oni su se brinuli da će Rusi zaviriti u njihove telefone pa su obrisali sve dokaze sa svojih uređaja o bilo čemu što ima veze sa Ukrajinom - kao što je fotografija njihove ćerke ispred ukrajinske zastave.
Njihove brige su bile opravdane.
Aleksandar kaže da su tokom njihovog saslušanja oficiri ruskih bezbednosnih službi proučavali fotografije, istoriju telefonskih poziva i kontakte na njihovim uređajima, tražeći veze sa vladom, vojnim zvaničnicima ili lokalnim novinarima.
„Ako se na nekoga posumnja da je 'ukrajinski nacista', odveli bi ga u Donjeck radi dodatne istrage ili da ga ubiju", kaže Aleksandar, mada BBC nije uspeo da verifikuje ovu tvrdnju.
„Bilo je veoma opasno i rizično. Bilo kakva mala sumnja, bilo kakav mali otpor - i mogli su da vas odvedu u podrum na saslušanje i mučenje.
„Svi su se plašili da će biti odvedeni u Donjeck."
Predsednik Rusije Vladimir Putin naveo je kao jedan od ciljeva njegove invazije da se Ukrajina očisti od nacista, a ruska propaganda iznela je brojne neosnovane navode da je Ukrajina na neki način postala nacistička.
Dok su čekali da budu procesuirani, neki ljudi ponudili su Aleksandru i Oleni način da pobegnu iz Marijupolja a da ne prođu kroz filtraciju.
Ali par se plašio da bi oni mogli biti Rusi ili kolaboracionisti.
„Plašili smo ih se", kaže Olena.
Na kraju su bili stavljeni u pritvor i na spisak za evakuaciju.
Ali njihovoj patnji tu nije bio kraj.
Prihvatanje tajne ponude
„Ne možete da zamislite koliko su strašni bili uslovi života u filtracionom logoru", kaže nam Olena.
Stariji ljudi su spavali po hodnicima bez dušeka ili ćebadi.
Postojao je samo jedan toalet i jedan lavabo za hiljade ljudi, kaže ona.
Ubrzo je počela da se širi dizenterija.
„Nije bilo načina da se operete ili održavate higijenu", kaže ona.
„Smrad je bio užasan."
Sapuni i sredstva za dezinfekciju nestali su drugog dana njihovog boravka tamo.
Uskoro je ponestalo i toaletnog papira i sanitarnih uložaka.
Posle njihovog saslušanja, Aleksandar i Olena su obavešteni da smeju da se ukrcaju u 148. autobus za evakuaciju.
Ali nedelju dana kasnije, lokaciju je napustilo svega 20 autobusa.
Za razliku od njih, bilo je organizovano mnogo više autobusa za odlazak na rusku teritoriju.
Vlasti su čak pokušale silom da ukrcaju bračni par u autobus koji ide na istok, kažu oni.
Na kraju su Olena i Aleksandar shvatili da su primorani da zatraže pomoć ljudi koji su im u tajnosti ponudili prevoz čim su stigli.
„Nismo imali drugog izbora - ili da silom budemo deportovani u Rusiju ili da rizikujemo sa ovim privatnim šoferima", kaže Olena.
- „Roditelj ne treba da sahranjuje decu" - užasi rata u Ukrajini
- Da li je Rusija počinila genocid u Ukrajini
To je dilema koju potvrđuje gradonačelnik Marijupolja Vadim Bojčenko.
„Mnogi autobusi sa civilima odlaze na rusku umesto na ukrajinsku teritoriju", rekao je on za BBC preko telefona.
„Od početka rata, Rusi nisu dozvoljavali nikakav prolaz za evakuaciju civila.
„Imali su direktnu vojnu naredbu da ubijaju civile", rekao nam je on.
Šofer Aleksandra i Olene uspeo je da ih prebaci iz njihovog filtracionog logora do grada pod ruskom okupacijom Berdjanska - preko „njiva, zemljanih puteva, uskih staza iza svih kontrolnih punktova", kaže Olena, zato što nisu imali odgovarajuće dokumente za filtraciju da bi prošli rusku inspekciju.
Potom su proveli tri dana tražeći novu rutu, pre nego što su našli još jednog šofera spremnog da rizikuje sve da bi ih odveo do teritorije pod ukrajinskom kontrolom.
On je uspeo da zaobiđe dvanaestak ruskih kontrolnih punktova i bezbedno ih ostavi u Zaporožju.
Odatle se par ukrcao na noćni voz za Lavov.
„Iz filtracionih logora možete da pobegnete samo uz pomoć ovih riskantnih lokalnih privatnih šofera", kaže Aleksandar.
„Srećom, među njima ima dobrih ljudi."
U Lavov su istog dana stigli Valentina i njen muž Jevgenij.
I oni su prošle nedelje nekako uspeli da pobegnu iz Marijupolja.
Ukrcali su se u autobus za jedan manji grad u zapadnoj Ukrajini - u očajničkoj želji da stignu na bezbedno nakon patnje koju su proživeli.
Za njih je proces filtracije prošao brzo, kaže Valentina (58), možda zbog njihovih godina i zato što je Jevgenij invalid.
Ali, bilo je mnogo gore za mlađe ljude, kaže ona.
„Filtracioni logori su kao geto", kaže ona.
„Rusi razdvajaju ljude u grupe. Oni koji se sumnjiče za veze sa ukrajinskom vojskom, teritorijalnom odbranom, novinari i službenici vlade - za njih je tamo veoma opasno.
„Te ljude odvode u zatvor u Donjecki i muče ih."
Ona i Jevgenij takođe kažu da su mnogi poslati iz filtracionih logora u Rusiju.
Nekada bi ljudima bilo rečeno da idu na ukrajinsku teritoriju, samo da bi se njihov autobus okrenuo ka teritoriji pod kontrolom Rusa, kažu oni.
Kao i Aleksandar i Olena, i Valentina kaže da su uspeli da pobegnu samo zbog njihovog šofera.
Vozeći kroz močvare, preko njiva i zemljanih puteva, šofer je uspeo da prebaci 55 putnika na ukrajinsku teritoriju.
„Kad smo konačno pobegli i videli ukrajinske borce i zastavu, kad smo čuli ukrajinski jezik, svi u autobusu smo počeli da plačemo", rekla je ona.
„Bilo je neverovatno da smo ostali živi i konačno smo pobegli iz pakla."
- „Gde ćemo sva ta tela": Život sa ljudima koji skupljaju mrtve u Buči
- Zločini u Buči: „Žalim što i mene nisu ubili“
- „Video sam kako ruski vojnici ubijaju moga oca"
Pili smo vodu iz bojlera
Mučan boravak u logoru usledio je posle više nedelja života pod stalnom vatrom u Marijupolju.
Ruske snage su opkolile i bombardovale grad, napredujući sporo, ulicu po ulicu.
Njegova konačna okupacija otežava da se sazna šta su tačno stanovnici bili prisiljeni da istrpe.
Tek su u razgovorima sa skorašnjim beguncima, kao što su Valentina, Aleksandar i Olena, na videlo počeli da izlaze detalji.
Tekuće vode za mnoge nije bilo, a hrana je postala krajnje oskudna.
Aleksandar i Olena su se skrivali u podrumu blizu jednog restorana, i tako su uspevali da prežive od hrane u konzervama čuvane u tamošnjem magacinu, dok je glavni kuvar restorana pripremao hranu za one kojima je potrebna.
Problem je, međutim, bila voda.
Aleksandar opisuje kako je morao da trči napolje do bunara da bi ih opskrbio.
„Bilo je veoma opasno, jer su Rusi sve vreme pucali", kaže on.
Na kraju je video previše poginulih i granatiranje je postalo suviše žestoko da bi rizikovao odlazak do bunara.
„Voda iz bojlera nam je spasla živote", kaže on.
„Kad smo napustili podrum i pokušali da se evakuišemo, u našem bojleru skoro da više nije ostalo vode."
Valentina i Jevgenij se prisećaju kako im je bilo nemoguće da se dokopaju bilo kakve hrane sem onoga što su ljudi sačuvali pre nego što je počeo rat.
Preživljavali su na konzervama, cerealijama i nešto malo krompira što su uzgajili u svojoj bašti, deleći ono što su imali sa komšijama.
„Mnogo je ljudi stradalo… mnogo je tela bilo na ulicama", kaže ona.
„Bila je to noćna mora. Trudim se da ne mislim na to i samo budem zahvalna bogu što smo živi."
Njih dvoje nisu rizikovali odlazak na bunar znajući kakve ih opasnosti tamo čekaju.
Kad je počeo da pada sneg, bili su skoro ekstatični od sreće - sakupljali su ga da bi ga otapali na vatri založenoj napolju, za pijaću vodu.
Rusi su imali zalihe i „neki ljudi su uzimali hranu od njih, oni koji nisu mogli više da gladuju", kaže Valentina.
„Što se mene tiče, nikad ne bih uzela hranu od tih čudovišta. Pre bih umrla."
Ona posebnu mržnju gaji prema trupama pod komandom Čečenske Republike, autonomne ruske oblasti lojalne Vladimiru Putinu.
Ovi ekstremisti bore se u Ukrajini od samog početka rata i za njih se kaže da su u velikoj meri učestvovali u opsadi Marijupolja.
Valentina optužuje njihove snage za lov na ženu i decu „da bi ih silovali".
„Ako bi devojke i žene odbile to da rade, prosto bi ih ubili", kaže ona.
„Bacali su granate kroz razbijene prozore ili u podrume i ubijali sve… Ne mogu da govorim više o tome.
„Ne mogu da verujem da ljudi mogu da budu takve životinje. Tu nema ljudskosti, nema saosećanja."
Valentina i Jevgenij kažu da su preživeli skrivajući se u svom podrumu na severnoj strani grada.
Izlazili su samo da bi naložili vatru, rizikujući pogotke granata i šrapnela zbog malo hrane i topline.
Na kraju je i njihov podrum uništen u ruskom bombardovanju.
Jevgenij je doživeo kontuziju i od tada ima problema sa sluhom.
Njihov komšija je takođe teško ranjen.
Seljakali su se između skloništa i podruma, sve dok nisu odlučili da pokušaju da beže.
Dok su se probijali iz grada, videli su razaranje koje su ostavile ruske trupe.
„Svojim očima sam videla crne, spaljene, prazne nebodere, koji su potpuno uništeni", kaže ona.
„Ogroman je broj mrtvih tela. Grad više ne postoji. Čak ni zidovi. Samo hrpa ruševina", kaže ona.
„Nikad ne bih mogla da zamislim takvo nasilje."
- „Ruski vojnici su me silovali i ubili mog muža“
- „Moja ćerka je vikala i tresla se... a onda je bila mrtva"
- Suživot sa mrtvima - užasi nadomak Černigova
Oba para sada su pobegla iz Marijupolja, grada koji je postao simbol otpora i patnje Ukrajine posle ruske invazije.
Sada se suočavaju sa neizvesnom budućnošću - samo četvoro njih od 11 miliona Ukrajinaca raseljenih u ratu.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
