Pop kultura:

Problematično nasljeđe Lolitine priče, 60 godina kasnije, ili kako se rodilo čudovište

Snimljena u Kjubrikovom stilu, adaptacija je isto tako puna fizičke komedije i igre riječi - a čini se da je opsednutija ismijavanjem ideje o potisnutoj seksualnosti nego kritikovanjem pravih seksualnih zločina protagoniste

11512 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Kad se izgovori sama, reč Lolita priziva određenu kolektivnu sliku: „maloletnu" devojku koja je svesna vlastite seksualne privlačnosti - i namerno je ističe - izgledajući mnogo naprednije u odnosu na svoje stvarne godine.

Ovo problematično pop-kulturno nasleđe, koje se propagira kroz muziku, modu, fotografiju i mnogo toga još, deluje udaljeno od muškobanjaste, nesamosvesne devojke opisane u istoimenom romanu Vladimira Nabokova iz 1955. godine.

Na ozloglašenom filmskom plakatu za adaptaciju Stenlija Kjubrika, „crnu slepstik komediju" iz 1962. godine, kako ju je nazvala kritičarka Polin Kel, mlada devojka zuri u nas preko naočara za sunce u obliku srca, dok liže lizalicu, uz rečenicu: „Kako su uopšte snimili film na osnovu Lolite?"

Fotografija, koju je uslikao Bert Stern, mutna je i van fokusa.

Upamćena po flertujućem stavu i bezobrazno smelom sloganu - koji je filmu podario samozadovoljni prkos pred strogim zakonima cenzure - to je slika koja je dugo godina definisala kontroverzni film koji ove godine puni 60 godina postojanja.

Da li tu može da se pronađe izvor pogrešnog razumevanja Lolite?

Film Lolita (1962) oduvek su optuživali za suviše bezbrižan ton u pričanju priče o sredovečnom profesoru koji se „pedofilski zbližava" i siluje poćerku koja nije ni u pubertetu.

Za film je Nabokovljev roman adaptirao sam autor.

Kasnije se, međutim, ispostavilo da su režiser i producent Džejms B. Haris njegovu verziju smatrali predugom i nemogućom za ekranizaciju.

Dvadeset godina posle premijere filma, Nabokov se prisetio „prijateljske borbe predlozima i kontra-predlozima kako da se filmuje roman" i da je konačan scenario u ogromnoj meri izmenio Kjubrik tako da bude prepun namigivanja i dvosmislenih aluzija, oslobađajućih izmena zapleta i zbunjujućih moralnih stavova.

Snimljena u Kjubrikovom stilu, adaptacija je isto tako puna fizičke komedije i igre reči - a čini se da je opsednutija ismevanjem ideje o potisnutoj seksualnosti nego kritikovanjem pravih seksualnih zločina protagoniste.

Iako je ovo razumljivo zbog gorepomenutih zakona o cenzuri koji su zabranjivali, uopšteno gledano, „opscenost", mnogi su se zapitali zašto se režiser uopšte poduhvatio adaptacije knjige, kad se imaju u vidu ta ograničenja; pišući za Eskvajer 1963. godine, Dvajt Mekdonald ističe kako je Kjubrik „očigledno bio smrtno uplašen od Legije pristojnosti i sličnih samoproglašenih čuvara našeg morala".

Prema rečima anonimnog portparola Filmskog udruženja Amerike u vreme premijere, scenario je „pretvorio važno književno dostignuće u najgoru vrstu zbrljanog pastiša koji može da se zamisli" .

Getty Images

Ali ko je kriv za istorijsko pogrešno tumačenje Lolitine priče?

O knjizi se raspravljalo na razne načine, kao o komediji („urnebesno duhovita", prema pisanju časopisa Tajm), tragediji („Hambert je heroj sa tragičnom greškom", napisao je Njujork tajms) i apologiji pedofilije („Svako ko ju je objavio ili prodavao ovde u Velikoj Britaniji sigurno će ići u zatvor", prema pisanju urednika Sandej ekspresa Džona Gordona).

Dakle, da li je fer okriviti film za ulogu Lolite u kulturološkom diskursu?

Bilo da su mrežu ispleli Kjubrik ili Haris, ili sam Nabokov kad je uopšte napisao knjigu, to pitanje i dalje ostaje otvoreno.

Ono što, doduše, možemo da istražimo jeste kako je film postao toliko dominantan u popularnoj kulturi, sa filmskim zvezdama sa žvakom u ustima koje su usvojile estetiku filma, i kako je jedan značajan glas - koji pripada Sju Lajon, jednoj od dve glavne uloge u filmu - potpuno izostavljen iz rasprave o njemu, dok su se ljudi bavili raspravom o „geniju" ili o muškarcima koji su učestvovali u njegovom nastanku.

O Loliti se već mnogo govorkalo u kulturnim krugovima još pre nego što su kupljena prava za veliko platno.

Objavljena u Parizu i dočekana istovremeno fanatičnim pokloništvom i na nož, pre nego što je konačno pronašla dom tri godine kasnije u SAD (1958. godine), savremeni prikazi bili su ravnomerno podeljeni o ovoj lirskoj priči o pedofilu na mukama.

Kritičar Njujork tajmsa Orvil Preskot otpisao je roman kao „lascivan i nadasve besmislen", pretpostavivši: „Možda Nabokov svoju knjigu doživljava kao satiričnu komediju i istraživanje abnormalne psihologije. Uprkos tome, Lolita je odvratna."

Drugi su bili ganuti; čak ju je i Doroti Parker, slavna po oštrom jeziku, opisala kao „fascinantnu, mučnu priču o muškarcu od ukusa i kulture koji je sposoban da voli samo male devojčice."

Možda nije fer u potpunosti okriviti Kjubrikov film za dodavanje komičnog sloja priči, pošto su mnogi tvrdili da on već ionako postoji u knjizi.

Veći deo moralnog zgražavanja nad romanom usredsređivao se na to kako su pokušaji komedije nespretni i neodgovarajući temi dela, ističući opori ukus koji ostavlja Hambertova zanesena, mučna proza.

To je bio faktor koji je tri godine onemogućavao objavljivanje knjige u Sjedinjenim Američkim Državama, primoravši Nabokova da delo objavi kod Olimpije Presa, pariskog izdavača pod vođstvom Morisa Girodijasa, specijalizovanog za knjige koje nisu mogle biti objavljene (bez pratećeg sudskog postupka) na engleskom govornom području.

Ali određeni savremeni prikazi isticali su šaljivi ton knjige: Čarls Dž. Rolo ju je proglasio „jednim od najsmešnijih ozbiljnih romana koje sam pročitao", koji „parodira sve čega se dotakne" svojom „primenom talenta za komično".

Mnogi nisu mogli da pređu preko onoga što su doživeli kao izgovor za zlostavljanje deteta; za druge je bilo nemoguće ne predati se ciničnom osmehu dok je nepouzdani pripovedač izvodio mentalnu gimnastiku olimpijskih razmera da opravda svoje postupke.

Getty Images

Lolita će postati prva komedija Stenlija Kjubrika i, nakon što je upravo završio najamnički posao sa mamutskom studijskom produkcijom Spartaka (1960), režiser je čvrsto rešio da primeni svoju danas ozloglašenu preciznost i kontrolu u prenošenju romana na veliko platno.

Pedesettrogodišnji britanski glumac Džejms Mejson - poznat sa obe strane Atlantika po ulogama u filmovima Begunac, Zvezda je rođena i Sever severozapad - dobio je centralnu ulogu, igrajući je sa osećanjem olinjalog uglađenog šarma koji je prizivao žaljenje pre nego gađenje.

I zaista, Mejsonov Hambert nije čovek sa kim se upoznajemo u predgovoru knjige, gde fiktivni Džon Rej mlađi, opisuje Hamberta kao „užasnog, on je ogavan, on je svetli primer moralne lepre."

Štaviše, Kjubrikov i Nabokovljev scenario u potpunosti izbacuje „objašnjenje" koje Hambert daje za svoju seksualnu opsesiju: da je, jednog leta još kao dečak, bio prekinut tokom seksualnog čina sa svojom četrnaestogodišnjom ljubavlju, koja je potom umrla.

Umesto toga, njegova Lolita, čije je pravo ime Dolores, opisana je prosto kao devojka koja je ga je opčinila i zamađijala; nema ni nagoveštaja prethodne pedofilije, niti, kako knjiga kaže, „đavolskog lukavstva".

Prepun kontradiktornosti

Da bi snimili film koji će smeti da se prikazuje, Kjubrik i Haris stavili su sebi u zadatak da pronađu glumicu za ulogu Dolores Hejz koja izgleda starije od devojke koju je Nabokov u vlastitom romanu opisao kao „majmunoliku" dvanaestogodišnjakinju koja je „sama nesvesna svoje fantastične moći".

Od 800 devojaka koje su se prijavile na audiciju, odabran je model i televizijska glumica iz Devenporta u državi Ajova: Sju Lajon.

Sofisticirana, vedra i - ključno - izgledom mnogo starija od svojih 14 godina, ona je doletela u Veliku Britaniju na dugotrajno snimanje filma.

Nekoliko godina kasnije, 1969. godine, Kjubrik je priznao da je „popustio pred pritiskom tadašnjeg Kodeksa za snimanje i Katoličke legije pristojnosti", od čega je angažovanje Lajon, koja je na platnu izgledala mnogo starije, bila značajni deo.

Naizgled se složivši sa tim, Nabokov će izjaviti da bi Katrin Demonžo - svadljiva, muškobanjastva tada dvanaestogodišnjakinja slavna po Caci u metrou (1960) - „bila savršena Lolita".

Kad se gleda danas, konačni film je prepun kontradiktornosti.

Lajon nosi ajlajner, maskaru na trepavicama i večito doteranu kosu - a opet spava u spavaćici viktorijanske lutke, sva u nabranoj čipki, tračicama i mašnicama.

Kad je prvi put srećemo, rigidno pozira, zureći u Hamberta preko naočara za sunce.

Izgleda gordo, znalački i kao da ima najmanje 18 godina; ona nije, kao što je Nabokov opisuje u knjizi, „sto četrdeset sedam centimetara, u jednoj sokni".

U predgovoru za Lolita: Scenario iz 1974. godine, Nabokov je priznao da su „volani na čipkanoj spavaćici gospođice Lajon boleli".

Jedna od najistaknutijih izmena tokom prelaska sa papira na platno ogleda se u liku Klera Kviltija, kog u filmskoj adaptaciji igra Piter Selers.

Dolores na kraju odlučuje da pobegne sa Kviltijem, organizujući bekstvo od Hamberta tako što nagovora drugog čoveka da odglumi njenog ujaka kako bi je pustili iz bolnice u koju je primljena zbog lažne bolesti.

Kjubrik je značajno proširio ulogu Kviltija, avangardnog dramaturga koji režira predstavu u Doloresinoj školi; film počinje njegovim ubistvom, koje se dešava na samom kraju knjige, nakon što Selers odmah postavlja komični ton filma iskočivši iza fotelje i povikavši: „Ne, ja sam Spartak!", referišući se na Kjubrikov prethodni film.

Getty Images

Umesto da ispuni očekivanja iz romana za njegovom ulogom otelotvorenja Hambertove krivice ili njegove tragične mane, Selers demonstrira komičarski šlif i sklonost skečevima.

Kvilti se pretvara da je čitav dijapazon likova, uključujući policajca, feminiziranog šuškavog dramaturga i novoizmišljenog mrtvački ozbiljnog nemačkog psihologa po imenu doktor Zemf, koji zove telefonom Hamberta i kaže mu da Dolores pati od potisnute seksualnosti i da prosto mora da joj se dozvoli da se druži učešćem u školskoj predstavi.

Navodni komični ton filma ne leži isključivo na Selersu, već i u čestim aluzijama, na primer kad Hambert udeljuje kompliment „piti od trešanja" Šarlote, Doloresine majke.

Ali samo zato što se film razlikuje od knjige, da li ga to automatski čini neuspešnim?

U jednom oštrom savremenom prikazu, filmski kritičar Njujork tajmsa Bozli Krauter priseća se slogana sa filmskog plakata „Kako su uopšte snimili film po Loliti", pre nego što odgovora: „Pa i nisu", istakavši „neobične konfuzije u stilu i raspoloženju" adaptacije.

Kasnije, verzija Edrijena Lajna iz 1997. godine sa Džeremijem Ajronsom i Dominik Svejn smatrala se mnogo vernijom predlošku, ali je i nju pratila kontroverza, i bila je optuživana za sentimentalizam i suvišnu romantizaciju.

Da je Kjubrik snimio film koji je stvarno želeo da snimi, publika bi možda bila suviše zgađena zlostavljanjem na velikom platnu da bi uspela da razlikuje objektivni opis od odobravanja.

Čvrsto rešeni da adaptiraju knjigu uprkos strogim cenzorima, Kjubrik i Haris su odvratili pažnju od godišta Sju Lajon.

Prema Harisovim rečima: „Znali smo da moramo da je pretvorimo u seksualni objekat [...], gde bi svi u publici mogli da razumeju zašto bi svako želeo da je zaskoči."

U intervjuu iz 2015. godine za Film koment, producent je potvrdio: „Vodili smo računa kad smo je angažovali da je definitivno seks objekat, a ne nešto što bi moglo da se protumači kao perverzno."

A onda sledi priznanje koje čitav film pretvara u naizgled svesno pogrešno tumačenje Nabokovljeve knjige: „Želeli smo da sve deluje kao ljubavna priča i da gledaoci saosećaju sa Hambertom."

Harisova kocka se isplatila.

„Iako je u vreme snimanja imala 14 godina", napisao je kritičar Danijel De Vris 1974. godine, „Lajon izgleda kao napredna sedamnaestogodišnjakinja, a Hambertova želja za njom deluje kao najobičnija požuda."

Sju Lajon je postala slavno povučena kad je trebalo da se priča sa novinarima nakon što je prestala da se bavi glumom, davši retku izjavu 1996. godine koja je oštro kritikovala efekat Lolite na njen život.

„Moje uništenje kao osobe vuče konce od tog filma", izjavila je ona.

„Volela bih da vidim bilo koju lepu devojku koja je preko noći postala zvezda sa 14 godina igrajući ulogu seksualne nimfete da ostane na normalnom putu nakon toga."

Iako je bilo hvalospeva Nabokovljevom romanu i Kjubrikovom filmu, Lajon je upadljivo izostala iz kulturološke konverzacije.

Džejms Fenvik, viši predavač sa katedre za medijske umetnosti i komunikaciju na Univerzitetu Šefild Halam, kaže da „ono što nedostaje u tim studijama je glas Sju Lajon i način na koji je ona doživela snimanje Lolite. Ona je odsutna, nema i ućutkana."

Ovde se javljaju očigledne parale sa izvornim romanom: u eseju naslovljenom „Umeće ubeđivanja u Nabokovljevoj Loliti", Nomi Tamir-Gez piše da „ne samo je Lolitin glas ućutkan, već se njena tačka gledišta, način na koji vidi situaciju i šta oseća prema njoj, uopšte retko pominje."

Alamy

Govoreći za BBC Kulturu, ćerka Sju Lajon, Nona Harison Gomez, objasnila je da je reputacija koja je pripisana njenoj majci negativno uticala na njenu karijeru: „Ona je bila mnogo jača od tog uvrnutog, komplikovanog tumačenja devojke ili žene."

Iako su Kjubrik i Haris čvrsto rešili da kultivišu zvezdu, to nikad istinski nije urodilo plodom.

„Definisali su to u njenom ugovoru", dodaje Harison Gomez.

„Trebalo je da snimi pet-šest filmova posle Lolite. Ali, umesto toga, morala je da promoviše Lolitu godinama posle… Taj film ju je etiketirao u tolikoj meri da nije mogla da napreduje u karijeri."

Iako je Lajon posle toga glumila u filmovima kao što su Noć iguane (1964) Džona Hjustona i 7 žena (1966) Džona Forda, njene uloge počele su drastično da se proređuju i poslednji put se pojavila na filmu 1980. godine u 34. godini.

„To što su joj davali tipske uloge nije bilo pozitivno iskustvo za nju", potvrđuje Harison Gomez.

„Mislim da je moja majka bila veoma duhovita glumica. Umela je da igra i druge stvari, ne samo zavodnicu sa kojom su je asocirali kad je imala 14 godina."

„Bila je aktivistkinja. Bila je fantastična novinarka [...] radila je fantastične stvari u Njujorku, pomagala ženama da se pripreme za poslove čije plate nisu mogle da obezbede finiju odeću."

Ona objašnjava: „Nemojte pogrešno da me shvatite. Bilo je mnogo mraka u njenom životu. Ali mislim da kad ste mladi u Holivudu - videla smo to hiljadu puta sa mladim glumicama - izguraće vas na vrh, daće vam da radite šta god poželite, sve dok jednom ne uradite nešto preterano, a onda će vas samo uništiti."

Danas je ikonografija koja se vezuje za Lolitu (1962) usvojena u različitoj meri u najširoj popularnoj kulturi.

Te naočare u obliku srca postale su simbol „seksualne mačkice" - svesno ignorišući mračne elemente iz priče na osnovu kojih su nastale.

Učinivši svoju verziju Dolores ovozemaljskom učesnicom, Kjubrikova adaptacija je pokrenula domino efekat koji nastavlja da truje pop kulturu do današnjih dana.

Ona se pojavljuje u tekstu pesme Don't Stand So Close to Me grupe The Police, koja govori o seksualnoj privlačnosti koju oseća profesor prema učenici, u kojoj jedan stih glasi: „On je vidi / On počinje da se trese i kašlje / Baš kao onaj starac u / Onoj Nabokovljevoj knjizi".

Ili se u tabloidima javlja kao skandalozni naziv za privatni avion osramoćenog seksualnog prestupnika Džefrija Epstina, „Lolita ekspres".

Elen Fon Anvert je 1992. godine snimala Kejt Mos za Glamur Italija, za naslovnicu i duplericu naslovljene „Šarmantna Lolita".

Na fotografijama, osamnaestogodišnja Mos je stilizovana sa crvenom lizalicom, lutkom, talasastima kovrdžama - godinama ranije, Džon Galijano je izabrao ovu petnaestogodišnjakinju da otvori njegovu reviju kao njegova Lolita, lansirajući njenu karijeru kao večito mladu ispijenu devojčicu.

Samo ovo pokazuje kako je reč postala zamena za mladu devojku koja je svesni učesnik u vlastitoj preuranjenoj seksualizaciji.

Može se reći da je Lolita hodala da bi seksualno agresivna četrnaestogodišnja Adrijen u tumačenju Ališe Silverston u filmu Simpatija (1993) mogla da trči.

Ovaj nedostatak konteksta u vizuelnom predstavljanju Lolite dovodi do fundamentalnog retrospektivnog nerazumevanja lika i njene priče - ime je sada postalo sinonim za nezrelu koketnost: vidite Tviter selfi Kejti Peri iz 2014. godine, sa sve potpisom slike: „Trenutno se vrlo osećam kao Lolita".

Album Born to Die savremene pop zvezde Lane Del Rej iz 2012. godine takođe je prepun referenci na Nabokovljev roman.

U pesmi Off to the Races, ona kaže: „Moj stari je loš čovek, ali / Ne mogu da poreknem kako mi drži ruku", pre nego što otpeva direktne uvodne reči iz knjige u refrenu: „Svetlosti mog života, ognju mojih prepona."

Na istom albumu, njena pesma Lolita počinje rečima: „Hoćeš li biti moja mala večeras? Mogla bi da ljubiš moje usne od voćnog punča na jarkom suncu."

Del Rej, da ironija bude veća, radi upravo ono što Nabokov satirizuje kroz Hambertov glas- koristeći prenaglašene poetske metafore da ukrasi maglovitu fantaziju prikrivenog užasa.

Alamy

Kantautorka Medison Bir je 2020. godine bila prisiljena da se izvini pred svojih 3,2 miliona pratilaca na Tviteru nakon komentara na Tik Tok lajv strimu da „definitivno" romantizuje knjigu.

Nakon što je ubrzo posle toga hešteg #madisonbeerisoverparty postao viralan, napisala je izvinjenje pratiocima na Tviteru, malim slovima kao u tekstualnoj poruci karakterističnim za Generaciju Z: „sada vidim da je knjiga okidač za neke ljude i izaziva veoma komplikovanu emocionalnu reakciju."

Još ozloglašenija vest pojavila se 2013. godine kad je tridesetosmogodišnji Bredli Kuper fotografisan pored svoje tada dvadesetjednogodišnje devojke Suki Voterhaus dok joj čita Lolitu u jednom pariskom parku.

Budući da su novinari u ono vreme non-stop pratili par, mnogi mediji su nagovestili kako veruju da je to bilo režirano; kao i Kjubrikov film, možda se radilo o internoj šali za učesnike.

Ili je takođe sasvim moguće da se radilo o savršenoj sudbinskoj slučajnosti da je par - iako u legalnoj vezi - bio uhvaćen kako čita ozloglašenu priču o vezi sa ogromnom razlikom u godinama.

Kad je u pitanju Kjubrikova verzija Lolite, možda nikada neće doći do kulturološkog pomirenja sa filmom budući da još nije izrečena presuda oko toga šta on pokušava da postigne - ili kakva osećanja kod nas da izazove - u odnosu na izvornik.

Ali sa njegovom glavnom glumicom kao nevoljnom namigujućom ikonom u kulturi koja odavno romantizuje silovanje maloletnice, možemo samo da pomislimo da je Kjubrikov film - razišavši se sa pažljivo skrojenim kontekstom Nabokovljevog satiričnog romana - izrodio čudovište.


Možda će vas zanimati i ova priča


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk