„Predsednik koji nije donosio odluke", „tih i sistematičan intelektualac", „karijerni diplomata".
To su epiteti kojima savremenici opisuju nekadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića, koji je preminuo u 81. godini.
Tokom burnih 1990-ih, Milutinović je bio akter ili svedok nekih od najznačajnijih događaja u savremenoj istoriji Srbije i Balkana, iako je teško oceniti koliko je njegova uloga u njima zapravo bila značajna.
Milutinović je bio predsednik Srbije sve do 2002, a potom se predao Haškom tribunalu, optužen za zločine protiv čovečnosti i kršenja pravila rata tokom sukoba na Kosovu od 1998. do 1999. godine.
Oslobođen je svih optužbi 2009.
U politiku je ušao kao kandidat Socijalističke partije Srbije, stranke koju je u toj dekadi predvodio Slobodan Milošević.
„Milutinović je delovao kao čovek koji ne donosi odluke", kaže Božo Prelević, jedan od opozicionih ko-ministara u prelaznoj vladi posle 5. oktobra 2000. godine, kada je sa vlasti svrgnut Milošević, tada predsednik Savezne Republike Jugoslavije.
„Bio je pristojan intelektualac, ali zameram mu što nije imao snage da utiče na Miloševića da se ne donose odluke koje su tako skupo koštale ovu zemlju", ocenjuje Prelević za BBC na srpskom
- Kako je američki đak hteo da donese mir na Balkan: Milan Panić protiv Slobodana Miloševića
- Od „nošenja gajbica“, preko Bambilenda do Moskve: Ko je Marko Milošević
- Sve što je obeležilo suđenje Slobodanu Miloševiću i zašto je danas važno
Milutinović je od 1995. kao šef diplomatije Savezne Republike Jugoslavije učestvovao u usaglašavanju Dejtonskog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini.
Kao predsednik Srbije, bio je učesnik neuspešnih mirovnih pregovora u Rambujeu između političkih predstavnika vlasti u Beogradu i kosovskih Albanaca 1999. godine.
Bio je jedan od retkih jugoslovenskih zvaničnika koji je razgovarao sa novinarima iz čitavog sveta koji su pratili mirovnu konferenciju u Francuskoj.
„Da se on pitao, nama bi bilo bolje, jer on kao čovek nije bio spreman za nasilje", smatra Prelević.
Nikola Šainović, nekadašnji premijer Srbije i potpredsednik vlade Jugoslavije, ocenjuje da je Milutinović „bio vrlo uporan u onome što bi krenuo da gura, kao i veoma sistematičan u rešavanju delikatnih diplomatskih zadataka."
„Nikada nije dizao ton... .Imao je širinu i to ne samo intelektualnu, već i diplomatsku", kaže Šainović za BBC.
„U pripremama pregovora je, kao iskusni diplomata i u skladu sa diplomatskim zanatom, znao da prikupi veoma veliki broj izvora i informacija, napravi analizu i ocenu pouzdanosti i sažme sve što treba."
Šainović je pred Haškim tribunalom osuđen na 22 godine zatvora za zločine tokom sukoba srpskih bezbednosnih snaga sa Albancima na Kosovu, kada je stotine ljudi ubijeno, a stotine hiljada moralo da napusti domove.
Doplomatija i Dejton
Te 1989. Milutinović je stigao u Grčku kao novi ambasador Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), gde je ostao sve do 1995. godine, iako je jedna Jugoslavija u međuvremenu prestala da postoji, a stvorena je druga, koju su činile Srbija i Crna Gora.
Raspala se u krvavom ratu koji je počeo u Sloveniji, prelio se na Hrvatsku, a potom i na Bosnu i Hercegovinu, gde je dobio najstrašniji zamah.
I nije ga bilo lako zaustaviti.
Posle nekoliko neuspešnih diplomatskih akcija, krajem 1995. dogovoren je Dejtonski mirovni sporazum, za koji je Milutinović govorio da je razvijan od marta te godine.
U avgustu 1995. postao je ministar spoljnih poslova Jugoslavije.
„Sa nekim prijateljima Amerikancima u Atini sam razgovarao o Bosni i govorio da je najbolje rešenje konferencija, jer su svi prethodni planovi propadali", pričao je Milutinović o Dejtonu u intervjuu za RTS 2010. godine.
„Napravili smo tekst osnovnih principa gde smo rekli da postoje dva entiteta, tri konstitutivna naroda, dali neke osnovne smernice o federaciji i entitetima i to smo smestili na neku stranicu i po."
Taj se papir kasnije, kako kaže, „ugojio na više stranica", a potom i „postao knjiga", da bi rat najzad zaista i bio okončan.
Dejtonskim mirovnim sporazumom Bosna i Hercegovina podeljena je na dva entiteta - Federaciju BiH, u kojoj pretežno žive Bošnjaci i Hrvati, i Republiku Srpsku, sa većinskim srpskim stanovništvom.
Milutinović je govorio da nije bio direktan učesnik u pregovorima, te da je njegova uloga više bila logistička, ali da je vršio pritisak na rukovodstvo Republike Srpske da sporazum prihvati.
Uz Miloševića u Srbiji
„I Srbija i svet."
Pod tim sloganom se krajem 1997. godine Milutinović, kao kandidat Socijalističke partije Srbije, kandidovao za predsednika Srbije.
Više od decenije kasnije, Milutinović je rekao da je taj slogan smislio sam, jer je smatrao da jedno bez drugog ne može.
„Srbija ne može biti izolovano ostrvo, ukupan politički i ljudskih razvoj mora biti konstituisan i internacionalno i nacionalno", rekao je tada u intervjuu za RTS.
Do kandidature je stigao neuobičajeno za doba Miloševićevog režima.
Najpre su se u septembru i oktobru 1997. godine sučelili kandidat socijalista Zoran Lilić i lider radikala Vojislav Šešelj.
Šešelj u drugom krugu osvaja više glasova od Lilića, ali su izbori poništeni zbog niske izlaznosti.
Na ponovljenim izborima, socijalisti donose odluku da promene sopstvenog kandidata - umesto Lilića, na crtu Šešelju izlazi Milan Milutinović.
Ubedljivo, sa 61,2 naspram 38 odsto glasova, Milutinović pobeđuje lidera radikala, kasnije osuđenog pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove u Hagu za zločine protiv čovečnosti tokom 1990-ih.
Milutinović je „postavljen je na tu funkciju kao neko ko se neće mešati Miloševiću, da mu čuva poziciju", smatra Prelević.
„Milošević je imao ljude koji je trebalo da pokažu drugačije lice režima - koje nije surovo, nasilno, za razliku od onih drugih, žednih krvi, a Milutinović svakako ni u jednoj situaciji nije bio za nasilje."
Dotadašnji predsednik Srbije Milošević iste godine postao je predsednik Savezne Republike Jugoslavije.
Rambuje i pregovori
U to vreme, na Kosovu raste napetost i sve su češći sukobi srpskih bezbednosnih snaga i paravojne Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
Pregovori između delegacija Beograda i Prištine u Rambujeu bili su poslednji pokušaj međunarodnih diplomata da se okonča sukob.
„Ozbiljni pregovori su počeli da prvim dolaskom predsednika Srbije Milana Milutinovića u Rambuje", piše Glas javnosti u tekstu iz 2000. godine.
Milutinović nije bio zvaničan član pregovaračkog tima, ali su mnogi njegov dolazak u francuski gradić protumačili kao znak da je Beograd konačno odlučio da ozbiljno prihvati diplomatiju u Rambujeu, piše ovaj list.
„Dugo godina izvan vidokruga, Milutinović se iznenada našao u centru pažnje srpske i međunarodne javnosti, koju je iznenadio opuštenim i samouverenim nastupom, do tada retko viđenim u diplomatiji Jugoslavije".
„Na konferencijama za štampu u starom zdanju jugoslovenske rezidencije odgovarao je na svako pitanje, živo se kretao među mnogobrojnim novinarima, pokazujući da odnosi sa javnošću nisu potpuno strani ni zvaničnom Beogradu."
Prelević smatra da je Milošević i „Milutinovića i neke druge ljude mogao mnogo pametnije da iskoristi".
„Milutinović je imao upotrebnu vrednost i verovatno je u diplomatiji mogao da uradi mnogo više nego kao predsednik koji se ne pita ni za šta."
U aprilu 1999. godine i jeku rata na Kosovu, Milutinović se sastao sa Ibrahimom Rugovom, dugogodišnjim liderom kosovskih Albanaca, što je bio jedan od retkih javnih susreta političara dve sukobljene strane.
I godinama kasnije je u kabinetu čuvao crnu kožnu kutiju sa mineralom iz rudnika Trepča na Kosovu - poklonom od Rugove.
Marti Ahtisari, nekadašnji predsednik Finske i specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Kosovo, kasnije je u knjizi „Misija u Beogradu" pisao o planu da se umesto sa Miloševićem o Kosovu pregovara sa Milutinovićem, do čega na kraju nije došlo.
Međutim, Šainović smatra da to ništa ne bi promenilo.
„Tokom tog kriznog vremena, postojalo je potpuno jedinstvo sa pozicijom Jugoslavije, tako da je političko-diplomatski rad Srbije i SRJ bio integrisan", kaže Šainović.
I sam Milutinović je jednom izjavio da „nije bilo realno" da neko sem Miloševića pregovara, rekavši da „bi to bilo veoma teško mimo njega."
„Prevratničke ideje nikada nisam imao"., rekao je u jednom od intervjua.
Pred Haškim tribunalom je za ratne zločine počlinjene na Kosovu osuđeno nekoliko ljudi iz državnog vrha Srbije i Jugoslavije, između ostalih Šainović, i vojni komandanti Nebojša Pavković, Sreten Lukić, Dragoljub Ojdanić i Vladimir Lazarević.
Slobodan Milošević preminuo je u Hagu pre donošenja presude.
Peti oktobar
Slobodan Milošević izgubio je izbore za predsednika Savezne Republike Jugoslavije od Vojislava Koštunice, zajedničkog kandidata udružene opozicije 24. septembra 2000, ali rezultate nije želeo da prizna.
Zbog toga je svrgnut sa vlasti protestima 5. oktobra.
Prelević kaže da je sa Milutnovićem bio tokom noći protesta „da bismo kontrolisali situaciju"
„Radili smo na tome da ništa ne eskalira i imao je racionalan stav koji je doprineo da se 5. oktobra ne prolije krv.
„Nije bio odlučujući faktor, ali što je do njega bilo, uradio je i u tom smislu sam mu vrlo zahvalan."
Milutinović je kasnije potvrdio da su lideri opozicije „tražili podršku da ne dođe do najgoreg."
„Ja sam to i obećao, tako da je to bila dramatična epizoda koja se dobro završila", rekao je u intervjuu za RTS
U Hag je na suđenje pred Tribunalom otputovao redovnom avionskom linijom, bez lisica, dvadesetak dana po napuštanju funkcije predsednika Srbije.
„Nije bilo fame, niti je trebalo da bude", rekao je za RTS.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
