Azad, Donja i Bahareh se ne poznaju.
Ali ove tri žene - čija smo imena izmenili radi njihove bezbednosti - dele čvrstu rešenost da pruže otpor iranskoj teokratskoj vlasti, i kodeksu oblačenja koji nameću ženama i devojčicama 45 godina.
I tako svaki dan one odlaze iz domova u glavnom gradu Teheranu - ne pokrivajući kosu - uprkos potencijalnim rizicima.
„Veoma je strašno", kaže mi dvadesetogodišnja studentkinja muzike Donja preko enkriptovane aplikacije.
„Zato što mogu da vas uhapse svakoga časa i da vas novčano kazne. Ili da vas izbičuju. Uobičajena kazna ako vas uhapse je 74 udarca bičem."
- Iranske vlasti nemilosrdne: Nova zatvorska kazna dobitnici Nobelove nagrade za mir
- Policija za moral ponovo na ulicama: Hoće li prkosne Iranke i dalje skidati hidžabe
- Tajni iranski komitet „kažnjavao poznate ličnosti zbog podrške protestima"
Prošlog meseca je 33-godišnja kurdsko-iranska aktivistkinja Roja Hešmati javno obelodanila da je dobila 74 udarca bičem pošto je objavila fotografiju sebe bez vela.
Ali Donja, Azad i Bahareh kažu da, za njih, više nema povratka.
„To je simbolično", kaže Donja.
„Zato što je to režimov ključ za gušenje žena u Iranu. Ako je ovo jedini način na koji mogu da protestujem i napravim korak ka vlastitoj slobodi, učiniću to."
Tri žene će takođe protestovati kasnije ove nedelje ne izašavši na glasanje na prvim parlamentarnim izborima u zemlji otkako su vlasti brutalno ugušile pobunu predvođenu ženama posle smrti 22-godišnje Mahse Amini u pritvoru u septembru 2022. godine.
Nju je privela policija za moral zato što navodno nije pravilno nosila maramu za glavu.
Odbijanje da se nosi hidžab u javnosti može da dovede do zatvaranja i mučenja - a žene to ipak rade.
„Istina je da više ne izlazi mnogo ljudi na ulice", kaže 34-godišnja menadžerka HR-a Azad.
„Ali u našim srcima, režim je potpuno uništen i ljudi ne prihvataju ništa što on radi. I zato će njihov način neodobravanja biti da ne glasaju."
'U samici je bilo najgore što možete da zamislite'
Azad je uhapšena u oktobru 2022. godine i držana u zatvoru mesec dana.
Ponovo je uhapšena u julu prošle godine, zbog objava na društvenim mrežama u kojima kritikuje vladu, i provela je 120 dana u zatvoru - od toga 21 u samici.
„Samica je bila najgore mesto koje možete da zamislite", kaže ona.
„Vrata ćelije su sve vreme bila zaključana. Ćelija je bila metar sa metar i po.
„Nije bilo spoljnog svetla, ali je veštačko svetlo ostajalo da gori dan i noć. Stavljali bi nam povez preko očiju kad su nas vodili u toalet", dodaje.
Azad je bila toliko uznemirena čitavim tim iskustvom da je udarala glavom u zid ćelije i još uvek je istraumirana.
„Ponekad se i sad rasplačem bez ikakvog razloga", kaže ona.
„Ponekad ne želim da otvorim oči zato što mislim da sam još uvek tamo. Sećanje na zatvor je sa mnom u svakom trenutku."
Ona je opisala saslušanja koja su trajala od osam izjutra do podneva.
„To se zove 'bela tortura' i gora je od hiljadu premlaćivanja. Pretili bi mi i ponižavali me. Ali ja bih im se podsmevala."
I uprkos svemu onome što je već istrpela, Azad je spremna da ponovo rizikuje odlazak u zatvor izlazeći na ulicu bez hidžaba.
„Nakon što smo izgubili Mahsu Amini, obećala sam da neću više nositi hidžab ili da ga više nikad neću kupiti ni za sebe niti za bilo koga drugog", kaže ona.
„Svaka promena ima svoju cenu. A mi smo spremne da je platimo."
Mnoge žene u Iranu danas izlaze bez marame preko glave, mada ih neke nose oko vrata u slučaju da ih zaustavi policija za moral.
Ali mi je rečeno da je otprilike svaka peta žena ne nosi uopšte - u svakodnevnom činu hrabrosti, otpora i principa.
„Nikad se neću predati", šalje mi poruku Azad - praćen emotikonom srca i znakom pobede.
- Ko upravlja Iranom
- Kakav je bio život žena u Iranu pre Islamske revolucije
- Šta brutalno ubistvo tinejdžerke govori o položaju žena u Iranu
'Ne daju mi da idem na posao bez hidžaba'
Ali druga žena sa kojom sam razgovarala u Teheranu opisuje sebe sada kao „iscrpljenu" borbom protiv režima.
Bahareh, 39-godišnja novinarka i filmska kritičarka, doživela je veliko smanjenje plate da bi radila od kuće umesto da odlazi na posao - gde bi bila primorana da nosi veo.
„Umorna sam i razočarana", kaže mi ona.
„Ne dozvoljavaju mi da idem na posao bez hidžaba, a ja ne želim da ga nosim."
Ona sada mora da se oslanja na muževljevu platu.
Nedavno, dok je bila napolju i vozila se bez hidžaba, zaustavila ju je policija i zaplenjen joj je automobil.
I ona je bila uhapšena krajem prošle godine, pošto je objavila slike sebe bez hidžaba na njenom nalogu na Instagramu i ohrabrujući druge da učine isto.
Revolucionarni sud ju je osudio na šestomesečnu uslovnu kaznu zatvora i novčanu kaznu.
„Pretili su mi i vređali me, govorili su mi da grešim i da navodim ljude na revoluciju i golotinju."
Pitam Bahareh zašto misli da nije završila u zatvoru.
„Zato što su zatvori prepuni ljudi a oni više vole da zastrašuju ljude kao što sam ja", odgovara ona.
„I dalje izlazim iz kuće, ali mi je teško, zato što restorani, kafići i knjižare mogu biti zatvoreni ako me puste da uđem bez hidžaba", kaže ona.
„Veoma sam ogorčena zbog svega."
Slažemo se da izbrišemo razgovor čim ga završimo, toliki je njen strah da će biti uhvaćena kako priča sa mnom.
„Zatim ću vas blokirati", šalje mi u poruci.
„Nemam drugog izbora. Ako me uhapse, niko neće moći da mi pomogne i biću optužena za špijunažu i osuđena na smrt."
Teror i hrabrost egzistiraju jedan kraj drugog za mnoge Iranke spremne da pruže otpor režimu.
Baš kao i bes i nada.
'Uspaničila sam se, a i moj otac se uplašio'
Donja opisuje skorašnji put sa ocem do pozorišta u centru Teherana.
Ona je nosila šešir jer joj je bilo toplo i skinula ga je u metrou, kad je na nju počela da viče grupa muškaraca i žena u crnim čadorima - crnoj odori do zemlje koju nose žene iz policije za moral - da stavi maramu na glavu.
„Nisam je imala. Samo šešir. Ali tvrdoglavost u meni nije mi dala da ga stavim", kaže ona.
„Bilo je strašno. Nastavila sam da hodam, ignorišući ih. Ali bilo ih je jako mnogo, ispunili su veći deo stanice."
Predomislila se tek kad je čula da jedan od njih kaže drugom: „Molim vas, odvedite ovu ženu u kombi."
„Smrzla sam se. Uspaničila sam se, a i moj otac se uplašio. I zato sam stavila šešir."
Jedini drugi put kad Donja pokriva glavu je kad ulazi na univerzitet, jer je inače ne bi pustili da uđe.
Međutim, kaže da je ona - i drugi - posle skidaju u učionicama.
„Moje prijateljice i ja bismo volele da možemo da nosimo kul odeću sa predivnim frizurama na univerzitetu - baš kao u drugim zemljama.
„Ljudi su bili uspavani pre Mahsine smrti - metaforički govoreći - ali sada su svesniji", dodaje ona.
„Protesti su razlog zašto toliko mnogo žena odbija da nosi maramu na ulicama. Ali su one i umorne od pritiska i svih vesti o pogubljenjima. To je težak i iscrpljujući put."
Ali ljudi i dalje ispisuju grafite na javnim zidovima, kaže ona, i bojkotuju državnu televiziju.
„Viđam ljude svaki dan kako se bore za promene", kaže ona.
„Verujem u moju generaciju, u Generaciju Z. Mi ne možemo da trpimo tlačenje. Ljudi pronalaze svaku priliku da plešu, vesele se ili pevaju na ulici, zato što je plesanje zabranjeno."
I Azad je takođe osokoljena solidarnošću neznanaca i novim osećanjem jedinstva u borbi protiv režima.
Ona kaže da joj čak i žene koje nose hidžab daju podršku zato što odbija da pokrije kosu.
I ona je uverena da su, posle 45 godina na vlasti, dani Islamske Republike odbrojani.
„Revolucija će se desiti", kaže ona.
„Samo što niko ne zna tačno kada."
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
