Slobodan Maričić i Tijana Dušej Ristev
BBC novinari
„Čija je, je l' naša?“, pomalo zabrinuti otac, okružen suprugom i majkom, preko video poziva pita sina koji im je upravo saopštio da mu je devojka trudna.
I to u dalekom Londonu.
„Naša je... Relativno“, odgovara mladić.
Krši ruke, briše znoj i na kraju nekako iscedi „ona je Hrvatica“, na šta se njegov otac, ministar u Vladi Srbije, u ulozi Dragana Bjelogrlića, hvata za glavu.
Ništa bolje nisu reagovali ni u Zagrebu.
„Srbin?“, usklikne njena baka i padne u nesvest.
Tako počinje Svadba, film po scenariju Igora Šeregija, koji ga je i režirao, a koji poslednjih nedelja puni i bioskope i kina.
Prvo je počeo da se prikazuje u Hrvatskoj, gde ga je do sada gledalo više od 400.000 ljudi, saopšteno je iz produkcije, što ga čini najgledanijim hrvatskim filmom svih vremena.
U Srbiji je stigao do oko 130.000 gledalaca, prema zvaničnim podacima.
Polako stiže i u ostale zemlje bivše Jugoslavije, uz nekoliko premijera namenjenih dijaspori.
Šeregi već najavljuje snimanje nastavka.
A mi smo za to vreme o filmu, ali i njihovim životima i ljubavima - u svetu čestih političkih i raznih drugih napetosti i sukoba - pričali sa pravim srpsko-hrvatskim parovima.
Žive li oni neke filmske živote?
Senka i Gordan
„Jedva smo čekali film“, prva je stvar koju mi kaže 37-godišnja Senka Turković.
„Tema nam je baš poznata“, dodaje uz osmeh.
Rođena je u Zaječaru, zatim je od studija, duže od decenije, živela u Beogradu, da bi se potom sa suprugom Gordanom, koji je iz Splita, preselila u Zagreb.
Nedavno su dobili i sina.
„Smejali smo se, film se na duhovit način igra stereotipima i govori o ljudima koji su naizgled različiti, a u stvari veoma slični, tako da smo bili zadovoljni“, kaže Turković.
„Setila sam se našeg venčanja, koje je takođe bilo na moru, kao i osećaja iščekivanja i radosti koji su bili prisutni zbog svega novog što je pred nama.“
Da li su se možda u nekim scenama i pronašli, koliko god one možda bile iskarikirane?
„Postoje sličnosti“, odgovara Turković.
„Venčanje smo imali u Splitu i organizaciono je bilo vrlo zahtevno - moji su dolazili iz Zaječara, Beograda, sa svih strana, neki su bili smešteni kod njegovih rođaka...
„Bilo je to druženje od nekih nedelju dana“.
Oboje su, nastavlja, znali da će sve biti u redu, ali je bilo i komičnih situacija, da se dve strane porodice ne razumeju baš najbolje.
„Nije bilo takmičenja očeva kao u Svadbi", navodi.
„Moji su upoznali Gordana dok smo bili prijatelji, godinama pre nego što smo počeli vezu, i podržali su me svi, sestra posebno.
„A i Gordanovi su bili srećni, oni su divni i otvoreni ljudi."
Jedno od logističkih problema u filmu, a u kojem su se ogledale brojne druge napetosti, bilo je pitanje muzike.
To jest, čija će muzika da svira.
„Muzika je i kod nas bila pitanje“, priseća se Turković.
„Svirao je hrvatski bend i to pop i rok - i hrvatski i srpski - ali je bilo naznačeno koje pesme ne smeju, pa su i Gordana i mene drugovi i drugarice zezali da će da ih naruče, što je bilo prilično smešno.“
Njih dvoje su se slučajno upoznali u Beogradu.
Svideo joj se na prvi pogled, što joj se do tog trenutka nikada nije desilo, ističe.
„Mediteranski je tip, otvoren, drugačiji, bilo mi je to simpatično... Čak mi je mama rekla 'on ti je samo egzotičan'“.
Nekoliko nedelja su se družili kao prijatelji, potom ostali u kontaktu i viđali se kada je on dolazio u Srbiju, a ona u Hrvatsku.
Posle pet godina su započeli vezu, prvo na daljinu dve godine, ali je potom usledilo pitanje gde će da žive - u Beogradu ili Zagrebu.
Odlučili su se za hrvatsku prestonicu, zbog njegovog posla.
Da li joj je to bilo teško, pitam je.
„Jeste, veoma“, odgovara kratko.
„Preselila sam se u vreme pandemije korona virusa, nismo mogli da putujemo, svi prijatelji su mi ostali u Beogradu i Zaječaru, a u Zagrebu nisam imala nikoga osim njega."
Ipak, ističe, svi su prema njoj bili veoma dobri i otvoreni i nije imala nijedan problem, iako su je neki upozoravali „kako ćeš u Hrvatsku".
„Jezik je gotovo isti, ljudi su veoma slični, isto je to sve, svima nam je dosta politike razdvajanja, sukoba i negativnih poruka o susedima.
„Tako da sam ovde već sedam godina... Sad nas je i troje“, zaključuje uz osmeh.
- Gledao sam hrvatskog 'Generala' i srpskog 'Đenerala' - šta su hteli da me nauče
- Koja je tajna filma „Za danas toliko"
- 'Mirotvorac', film o čoveku koji se borio protiv rata u Hrvatskoj 1991.
Ivan i Dalibor
Veza Ivana Zidarevića iz Beograda i njegovog partnera Dalibora, koji je iz Zagreba, može se reći i da je istorijska.
Sklopili su 2014. prvo životno partnerstvo u Hrvatskoj.
„A pritom jedan Srbin i jedan Hrvat“, kaže Zidarević za BBC na srpskom.
„Moji prijatelji svi kažu da je on moj muž, ali pravno gledano to nije brak, već je on moj životni partner“.
Zakon o životnom partnerstvu u Hrvatskoj donet je upravo 2014. - Srbija ga i dalje nema - a prethodio mu je referendum o ustavnoj definiciji braka.
On je tada definisan kao zajednica muškarca i žene.
Možda Ivan i Dalibor pravno gledano nisu u braku, ali je proslave bilo - zvala se ona svadba, venčanje ili žurka.
„Kada smo rezervisali restoran nismo rekli koji je povod u pitanju.
„I na kraju dolazimo tamo, žurka je bila za oko 40 ljudi, stigli mi, pa neki hetero parovi, pa gej parovi i vlasnik i konobari primetili da tu nešto odudara.
„Prišli mi vlasniku, rekli mu da će tu biti naše partnerstvo, on kaže 'vi ste taj gej brak'“, priseća se Zidarević.
Sve je prošlo kako treba, ističe.
„Oko pet ujutru je vlasnik prišao Daliboru, dao mu flašu fina i rekao 'ako se opet budeš ženio dobićeš džabe'“.
To je bila subota, a već u ponedeljak je išao da preda dokumenta za boravak i dobije osobnu iskaznicu, iliti ličnu kartu za privremeni boravak.
„Predajem dokument na šalteru, piše izvod iz knjige životnih partnerstava, broj 0001 i mislim se sve vreme 'jao šta će sad da mi kažu'“, navodi Zidarević.
„Žena mi pokazuje rukom da se spustim, kako bih je čuo: 'Vi ste prvi?', kaže mi.
„'Da', odgovaram, sve čekajući da čujem šta ovo sve znači.
„A ona samo: 'Čestitam'“.
Partnera je upoznao 2012. i prvo su imali vezu na daljinu.
Danas žive u Zagrebu, ali da nisu mogli da se registruju otišli bi u neku treću zemlju.
Hrvatsko državljanstvo je dobio 2020. i „integrisao se u hrvatsko društvo“, ali sa Daliborom često dolazi u Beograd.
„Vodio sam ga u Šumadiju, bili smo u Topoli, Aranđelovcu, Oplencu, tako da sve funkcioniše.
„Dok ti i ja pričamo stotine ljudi prelaze prelaz Bajakovo - Batrovci, na granici Hrvatske i Srbije, vole se, putuju, funkcionišu, rade“.
Iako ističe da u Zagrebu kao gej Srbin nije imao problema, osim pojedinih komentara preko interneta, svestan je da postoje negativna iskustva ljudi i na borbi protiv toga treba raditi, ukazuje.
Svadbu još nije gledao.
Čeka, kaže, da publika 'malo ode'.
Ivica i Dragana
Ivica Propadalo i Dragana Todorović Propadalo, Čačanka, zajedno su već 15 godina, a u braku devet.
Žive na relaciji Zagreb - Istra, deleći život između putovanja, umetnosti i svakodnevice koja, kažu njih dvoje, počiva na razumevanju i toleranciji.
Zajedno su gledali film za koji kažu da je „poseban i duhovit“, i da im je prijalo što se radi o ostvarenju koje ne počiva na ratnoj i tragičnoj tematici.
Ivica smatra da su autori uspeli da prikažu dva naroda koji su po mnogo čemu različiti, ali dele isti smisao za humor.
„Bilo je karikiranja, glorifikacije i preterivanja - elemenata neophodnih za umetničku slobodu izražavanja, ali ovo je opravdana doza pozitivnog kiča“, kaže za BBC na srpskom ovaj inženjer elektrotehnike, slikar, scenograf i muzičar, rođen u Livnu.
Roditelji Antonija i Marko su ga učili poštovanju svih različitosti - verskih, nacionalnih i ličnih - i u njihovoj porodici su one oduvek bile deo života, ističe.
Njegova pokojna baka Jovanka bila je Srpkinja.
„Ako mom dedi Tomi to pre 150 godina nije smetalo, zašto bi meni danas“, kaže sa osmehom.
„Dragana i ja smo bili zajedno četiri godine kada smo prošli kroz jednu tešku tragediju, ali nisu sve tragedije tužne - naša se završila srećnim brakom.“
Na pitanje da li su se prepoznali u nekim replikama ili situacijama iz filma, Ivica iskreno odgovara - ne u potpunosti.
Ipak, posebno rado prepričava upoznavanje sa Draganinim roditeljima u Čačku.
Oni o njemu nisu znali gotovo ništa - ni da je Hrvat, katolik, razveden, ali ni da je 28 godina stariji od njihove ćerke.
Planirao je da ponese monografije i CD benda Teška industrija u kojem svira, ali ga je Dragana odgovorila, da se godine ne bi prerano otkrile.
Umesto toga, poneo je samo livanjski sir.
„Posle nekoliko rakija, jezik više nije slušao“, priča Ivica.
Na pitanje Draganinog oca da li mu je to prvi put u Čačku, odgovorio je: „Ma kakvi, svirao sam ovde još 1972. sa grupom Smak.“
Tišina za stolom rekla je sve.
Bilo je jasno da kao petogodišnjak tada nije mogao da svira.
Godine su razotkrivene, ali bez drame.
„Danas ponosno mogu da kažem da su Dara i Tomo (tast i tašta) mlađi od mene samo godinu dana i da se odlično slažemo“, dodaje.
Dragana se šali da je muža birala tako da nema generacijskog jaza između njega i njenih roditelja.
Suprugu je upoznao 2011. u Beogradu, preko zajedničkih prijatelja, na koncertu i promociji albuma Bili smo raja benda Teška industrija u Domu omladine.
„Sve ostalo je istorija“, kaže.
Venčali su se 2017. godine u Zagrebu, u Muzeju Mimara.
Prvi ples pevala im je poznata hrvatska umetnica Tereza Kesovija, uz brojne muzičke prijatelje iz regiona.
Posle svadbe usledile su čestitke iz srpskih i hrvatskih medija.
Jedan komentar Ivica posebno pamti: „Moj Propadalo, mogao si spasiti neku našu.“
Dragana njihovu ljubav često izražava stihovima:
„Ne postoje granice, daljine, brda i planine, ne postoje godine - one su samo broj.
„Ne postoji tvoj i moj, kada je ljubav prava, ona ruši sve pred sobom.“
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Ljubavna priča muslimana i jevrejke koji su spasavali ljude od talibana
- Josip Broz Tito: Ko su njegova deca i unuci
- Kako je Beograd odigrao sudbonosnu ulogu u životu Amerikanke i Rusa
Bonus video:
