Kristina Kljajić, BBC novinarka
Kada je početkom 1950-ih godina došao u Beograd, jedan crnokosi mladić iz Niša poželeo je da promeni poeziju.
Bio je to Branko Miljković.
„Upoznali smo se u septembru 1955, on je bio student filozofije, a ja i dalje gimnazijalac.
„Imao je južnjački akcenat, nosio je cicanu košulju sa zavrnutim rukavima", priseća se pesnik Božidar Šujica, Miljkovićev savremenik i prijatelj, za BBC na srpskom.
„Bio je najbolji među nama - pesnik generacije, mnogi su pokušavali da pišu kao on i nije im uspevalo", dodaje Šujica.
Branko Miljković je bio srpski i jugoslovenski pesnik i prevodilac, najznačajniji predstavnik neosimbolizma.
Neosimbolizam je povratak poeziji bogatoj simbolima i zvukom, oblikovanoj pod snažnim uticajem francuske književnosti.
„Zbog velikog talenta i kratkog života, Miljković je postao poput mitske figure" objašnjava Goran Korunović, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, za BBC na srpskom.
Živeo je manje od 30 godina, a uspeo da objavi nekoliko kniga poezije, a među najznačajnijim su Uzalud je budim (1957), Vatra i ništa (1960).
Njegova dela prevođena su na desetine stranih jezika.
„Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati.
„Sve istinske formule sveta su poetske", govorio je Miljković u intervjuu za NIN 1960. godine.
'Najnačitaniji dečak u školi'
Rođen je u Nišu 1934. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu.
Poeziju je počeo da piše i objavljuje upravo u rodnom gradu na jugu Srbije, kojem se vraćao više puta posle preseljenja u Beograd.
„Inteligentan, vredan, pažljiv, pomalo uobražen.
„Ima naročitog smisla za književnost, mada ga interesuju i prirodne nauke“, pisalo je o Miljkoviću gimnazijalcu u školskom dnevniku.
Već kao tinejdžer pevodio je francuske pesnike Pola Elijara, Stefana Malarmea i Pola Verlena.
U njegovoj spomen-sobi u Nišu čuvaju se knjige i ploče koje je slušao - Betoven, Pol Enka i makedonske narodne pesme, priča Jelena Bogdanović, kustoskinja književne zaostavštine Narodnog muzeja u Nišu, za BBC na srpskom.
Bio je „najnačitaniji dečak škole sa svim manama velikih umetnika", pisala je pesnikinja Gordana Todorović, njegova savremenica i školska drugarica.
„Brankov otac, moj deda, želeo je da Branka upiše u železničku školu, da bi imao siguran posao", kaže Goran Miljković, Brankov bratanac, za BBC na srpskom.
Ipak, mladog srednjoškolca čekao je drugačiji put.
„Na insistiranje profesora i direktora gimnazije, tokom oktobra 1953, Branko seli se u Beograd i počinje studije filozofije", dodaje Miljković.
U kući na Voždovcu u kojoj je stanovao, njegova radna soba postaje stecište umetnika, Miljkovićevih prijatelja.
„Kada sam počeo studije, često sam ga viđao i provodio mnogo vremena u njegovom društvu, voleo je da popije, da se potuče, a ako je imao novac - sve bi potrošio u kafani.
„Pošto je njegov brat trenirao boks, uvek je u šali govorio da će pozvati brata da ga čuva", priseća se Šujica.
Nekad je „mogao da deluje neprijateljski prema onima koji ga nisu poznavali, kao da se brani od sveta, ali je bio izuzetno dobar prijatelj".
Prijatan, veseo i pomalo nadmen, živeo je hrabro i intenzivno, opisuje Šujica.
- Rastko Petrović: Pesnik, vizionar i Beograđanin u srcu Afrike
- Vladan Desnica: Odbačeni velikan jugoslovenske književnosti
- Bora Stanković, pisac koji je razumeo žene
'Najtalentovaniji pesnik posleratne generacije'
U književnim krugovima, Miljkovićeva popularnost je brzo rasla.
Za samo nekoliko godina objavio je više književnih kritika, prevoda i eseja nego mnogi njegovi savremenici za čitavu deceniju.
Zbirku pesama Uzalud je budim pojavila se 1957. - dve godine po dolasku u Beograd.
„Poklonio mi je jedan primerak, ali sam je tokom selidbe iz studentskog doma nekako izgubio.
„Ta zbirka je pravo književno blago", kaže Šujica.
Književna kritika Miljkovića je nazivala „najtalentovanijim pesnikom mlade posleratne generacije".
Miljkovićeva poezija se oslanja na mit i tradiciju, ali ih obrađuje na moderan način, objašnjava profesor Korunović.
Tako se u njegovim stihovima često pojavljuju motivi vatre, smrti, tišine i reči, preuzeti iz mitskih i narodnih predstava, oblikovanih „kroz složen i simboličan pesnički jezik", dodaje on.
Zbog toga je njegova poezija često hermetična - ne otkriva značenje odmah, već zahteva pažljivo čitanje i tumačenje, ukazuje Korunović.
U ciklusu Sedam mrtvih pesnika Miljković se oslanja na pesničku tradiciju i posvećuje pesme nekim od najznačajnih pesnika srpske kniževne istorije - Branku Radičeviću, Petru Petroviću Njegošu, Lazi Kostiću i Vladislavu Petrkoviću Disu.
Miljković je radio kao prevodilac i urednik književnih listova u Beogradu i Zagrebu, a potom postaje član Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije.
„Zahvaljujući odličnom znanju francuskog jezika i radu na prevodima, imao je neposredan uvid u savremenu francusku poeziju, što je snažno uticalo na njegovu poetiku", kaže Pavle Zeljić, doktorand srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, za BBC na srpskom.
Tri godine po objavljivanju zbirke Uzalud se budim, Miljković osvaja Oktobarsku nagradu grada Beograda, jedno od najznačajnijih kulturnih priznanja.
Nagrađen je za zbirku Vatra i ništa, a bio je njen najmlađi laureat.
„Ta nagrada za njega nije bila puka formalnost, već potvrda kvaliteta kojeg je i sam bio svestan.
„Iako je znao koliko njegova poezija vredi, bila mu je važna i potvrda književne i društvene zajednice", kaže kustoskinja Bogdanović.
Početkom 1961, Miljković iznenada odlazi iz Beograda u oko 400 kilometara udaljeni Zagreb, glavni grad Hrvatske, a tada jedan od kulturnih centara Jugoslavije.
„Malo pre odlaska, došao je u moju sobu u studentskom domu.
„Bio je umoran, rekao sam mu da odspava, a ja sam morao da odem na predavanja", priseća se Šujica.
Kad se Šujica vratio sa fakulteta, Miljković je već bio otišao.
„Bio je to naš poslednji susret", dodaje.
Krajem januara 1961, na stranicama beogradskog lista Duga, Branko Miljković se odriče Oktobarske nagrade.
Samo nekoliko nedelja kasnije, u noći između 11. i 12. februara, pod nerazjašnjenim okolnostima umire na periferiji Zagreba - imao je 27 godina.
„Iako je zvanični policijski izveštaj zaključio da je reč o samoubistvu, njegovi roditelji nikada nisu prihvatili takvo objašnjenje", kaže Bogdanović.
Pesnikova prerana smrt dovela je do stvaranja mita o njemu, zbog čega je njegova pojava stalno prisutna u književnosti, čak i bez direktnog pominjanja, kaže profesor Korunović.
„Kao što velike književnosti imaju sopstvene pesničke genije, Francuzi imaju Artura Remboa, mi imamo Miljkovića", dodaje.
Artur Rembo je jedan od najvažnijih francuskih pesnika 19. veka.
Najznačajnije pesme napisao je kao tinejdžer, a zbog toga što je živeo burno i umro mlad, oko njegovog imena stvorena je legenda o genijalnom, buntovnom i prerano izgubljenom pesniku.
- Neobičan kult Elene Ferante
- Šta Džejn Ostin može da nas nauči o prevazilaženju teških trenutaka
- Vek Vaska Pope, umetnika koji je „pesmom mislio", a pisao da bi se osećao živim
Kako Miljković inspiriše nove generacije
Iako je Branko Miljković umro pre više od pola veka, njegova poezija iznova privlači generaciju Z, mlade koji su odrasli uz društvene mreže i digitalni svet.
Dok je sa prijateljima igrao šah, mladi pesnik Dimitrije Popović saznao je da je pre 25 godina u Studentskom gradu na Novom Beogradu postojao književni klub posvećen Branku Miljkoviću.
„U razgovoru sa upravom doma shvatili smo da je postojao živ pesnički dijalog pre dve i po decenije, pa smo moji najbolji prijatelji i ja odlučili da ga ponovo zasnujemo", priča Popović.
„Za sada se družimo, čitamo poeziju, ali pre svega razgovaramo o klasicima.
„Večeri brzo prelaze na najrazličitije teme - od istorije i teologije do filozofije i medicine", dodaje on.
Raznolikost članova, veruje, čini klub živim.
„Imamo teologe, pravnice koje vole umetnost, producente, režisere, inženjere, studente filologije, književnosti i istorije umetnosti."
U srcu kluba je poetski princip koji je inspirisao Miljkovića - vatra.
„Bez srdačnosti, srčanosti i topline, klub ne može da postoji", kaže Popović.
Miljković je pronašao put i van književnih krugova.
„Njegovi stihovi ušli su u popularnu kulturu", kaže Korunović.
Kao primer navodi kratku pesmu 'Ne postoji nebo koje je plavo to je samo eksplozija našeg iznenađenja nad prazninom.'
„To su stihovi koji i danas ostaju otvoreni za tumačenje, imaju jasnu filozofsku dubinu, a istovremeno su zvučni i prijemčivi i čitaocima koji nisu uvek navikli na modernu poeziju", kaže profesor.
„Reči su moć i okvir sveta.
Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama", govorio je Miljković.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Hrabra književnica koja je naljutila akademike - ko je bila Isidora Sekulić
- Između sna i smrti: Ko je bio srpski pesnik Vladislav Petković Dis
- Danilo Kiš kao „čuvar izgubljenih svetova"
- Jovan Jovanović Zmaj: Pesnik koji podučava i leči duže od jednog veka
- Desanka Maksimović, pesnikinja koja je pisala do poslednjeg daha
- Šandor Petefi - pesnik i revolucionar utkan u „mađarsku dušu", srpsku književnost i stihove tamburaša
Bonus video:
