Kada sam se prvi put susrela sa pričom o riđokosoj devojčici koja sama živi u Vilevilekuli, još uvek nisam znala da čitam.
Nešto više od 20 godina kasnije, roman Pipi Duga Čarapa još je u prvih pet na listi mojih omiljenih knjiga - iako je možda trebalo da prerastem avanture devetogodišnje devojčice.
Čini se da nisam jedina, mnogi odrasli na društvenim mrežama dele utiske o tome zašto vole dečije knjige.
„Mislim da književnost za decu ima posebnu vrstu slobode", kaže Katarina Albijanić, čiji je omiljeni roman Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola.
Ovu knjigu, u kojoj devojčica Alisa prateći belog zeca, upada u neobičan svet u kome se pravila stalno menjaju, prvi put je čitala kao tinejdžerka, ali joj se iznova vraća i danas.
„Ne postoji uzrast za takve priče. Svaki put u njima pronađem nešto novo", objašnjava ona.
„I dalje bih se obradovala kao dete kada bih je ponovo uzela u ruke, iako znam šta me čeka", dodaje.
U književnosti namenjenoj deci izraz je često jednostavniji i prilagođen uzrastu, jer deca nemaju isto iskustvo, niti potpuno razvijene modele mišljenja kao odrasli, kaže Milan Aleksić, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu.
„Autori koji se njome bave vrlo često grade više nivoa značenja.
„Na površinskom planu nalaze se priče i simboli dostupni najmlađima, dok se u dubljim slojevima otkrivaju značenja namenjena odraslim čitaocima", objašnjava on za BBC na srpskom.
Pogledajte: Ljubivoje Ršumović savetuje roditelje - ne prekidajte decu u igri
Prijatna nostalgija
Način na koji se brišu granice između stvarnosti i mašte u Kerolovoj Alisi posebno se dopada Katarini.
„Ta kreativnost je neverovatna - kada Alisa počne da pada kroz rupu u drugi svet i slova na papiru grafički izgledaju kao da padaju.
„To me oduševljava", objašnjava ona.
Katarina i dalje čita dečiju poeziju.
„Moj omiljeni pesnik je Ljubivoje Ršumović.
„Jednu njegovu knjigu pesama moja mama je dobila u porodilištu kad me je rodila i ta knjiga je i dalje sa mnom, često joj se vraćam, pomalo nostalgično", kaže riđokosa devojka.
Ponovno čitanje knjiga koje smo voleli dovodi se u vezi sa trendom umirujućeg čitanja - comfort reading.
Vraćanje poznatoj, često nostalgičnoj literaturi pruža emocionalnu utehu i osećaj smirenosti, posebno tokom stresnih vremena, piše u radu Margaret Nojer, naučnice sa Državnog univerziteta u Ričmondu, Virdžiniji.
Nastavnica francuskog Nataša Petrović priznaje da je njena ljubav prema dečijoj književnosti povezana sa nostalgijom.
„Reč je o srećnoj nostalgiji koja pruža osećaj sigurnosti i daje utisak bega od stvarnosti, koja se može biti teža za odrasle.
„Čitanje priča uz koje smo odrasli vraća nas u period bezbrižnosti i mladalačke sigurnosti", objašnjava ona za BBC na srpskom.
Ona voli da čita francuske narodne bajke i adaptacije klasičnih romana u stihovima, prilagođene deci.
„Jer, sve je često vrlo pojednostavljeno - jasan jezik, jednostavna struktura priče, prepoznatljivi likovi.
„Čak čitam i Bibliju za decu", kaže Petrović.
- Skrivene poruke u „Alisi u zemlji čuda”
- Zašto je Alisa u Zemlji čuda zapravo knjiga za odrasle
- Šta sve nismo znali o princezama iz bajki
Jednostavnije i iskrenije
Omiljena knjiga Aleksandra Lakićevića (27) je Mali princ.
„Prvi put sam je čitao kao dete, baba me je stalno podsticala da čitam i već tada mi se mnogo svidela", kaže mladić iz Beograda za BBC na srpskom.
Mali princ je roman francuskog pisca Antoana de Sent Egziperija, napisan je 1943.
To je priča o pilotu, čiji je avion pao u pustinju, gde upoznaje dečaka sa dalekog asteroida koji mu govori o susretima sa neobičnim ljudima i tome šta je od njih naučio.
Aleksandar se sa ovom knjigom susreo nekoliko puta - u osnovnoj, pa u srednoj školi, a kasnije nekoliko puta čitao i u odraslom dobu.
„Mislim da je Mali princ delo koje treba čitati u detinjstvu, a onda mu se treba vratiti kasnije, kada čovek odraste.
„Ta knjiga, zapravo, najbolje funkcioniše kad je čitaš više puta, u različitim fazama života", objašnjava.
Mali princ: Čovek koji je rešio misteriju smrti Sent Egziperija
Kako je odrastao, počinjao je da uočava i druge ideje u knjizi - teme usamljenosti, ljubavi, odnosa sa drugima.
„Mnoge priče koje se smatraju dečjim mogu se vrlo metaforično preneti na naš odrasli život", kaže bibliotekarka Miljana Todorović za BBC na srpskom.
Čitajući ih, učimo o odnosima, emocijama i svetu oko nas, često na jednostavniji i iskreniji način nego u ozbiljnoj literaturi, objašnjava ona.
Tako učimo da „budemo kreativniji, slobodniji i otvoreniji za igru."
„Možda je baš u tome vrednost ovih knjiga - ne da nas vrate u detinjstvo, već da nas podsete na ono što smo u međuvremenu zaboravili", kaže Todorović.
- Pobeđuje li dečija književnost u trci sa novim tehnologijama
- Ljubivoje Ršumović: „Decu ne treba prekidati u igri"
- Dan kada je Hari Poter zakoračio na svetsku scenu
Šta je zapravo književnost za decu?
Dečja književnost nije suštinski odvojena od književnosti u celini, već predstavlja jednu njenu oblast koja je, uslovno rečeno, određena uzrastom čitalaca, kaže profesor Aleksić.
Bajke, basne, razbrajalice i zagonetke su deo nasleđa iz usmene književnosti namenjene deci.
„Bajka je važna jer počiva na arhetipskim obrascima borbi dobra i zla, putovanju, odrastanju, iskušenjima koji su razumljivi svim generacijama.
„Zato ona ostaje bliska i deci i odraslima", dodaje on.
Ipak, postoje dela koja izvorno nisu pisana za decu, ali su vremenom postala deo korpusa dečje književnosti.
„Na primer, avanturistički roman Robinzon Kruso čija se radnja događa na pustom ostrvu, nije prvobitno bio namenjen mladima, ali je tradicija učinila da se čita i u tom kontekstu.
„Slično je i sa Guliverovovim putovanjima, koja su nastala kao satirično delo za odrasle, ali se pojedini delovi danas često čitaju kao literatura za mlađe čitaoce", objašnjava Aleksić.
Ova dela često su imala elementa avaturističkih romana.
„Upravo ti univerzalni obrasci - putovanje, istraživanje, suočavanje sa svetom čine da ovakva dela budu trajno privlačna i da prelaze granice uzrasta."
Sve to pokazuje da dečja književnost „nije strogo zatvorena kategorija, već dinamično polje koje se vremenom menja i širi, u zavisnosti od načina na koji čitaoci i kultura tumače određena dela", kaže on.
Nezaobilazna fantastika
Fantastični svet iz knjiga o mladom čarobnjaku Hariju Poteru dugo opčinjava Marka Kovačevića, koji bloguje o književnosti.
Prvi od sedam romana britanske spisateljice Dž. K. Rouling Hari Poter i kamen mudrosti, originalno je objavljen 1997, a potom su usledili i nastavci.
Saga prati dečaka koji saznaje da je čarobnjak i odlazi u školu magije, Hogvorts, gde upoznaje najbolje prijatelje - Rona i Hermionu.
Kako raste Hari mora da se suoči s zlim čarobnjakom Lordom Voldemortom, koji je ubio njegove roditelje.
„Najzanimljivije je to što gledamo kako Hari odrasta i kako ceo fantastični svet raste i menja se kroz nastavke knjiga.
„Ima u ljubavi prema ovoj knjizi i malo nostalgije", kaže Kovačević, koji je studirao englesku književnost.
Iako je prva knjiga o Hariju Poteru doživela veliki uspeh, tek će po izlasku istoimenog filma 2001. Hari Poter prerasti u mejnstrim popkulturni fenomen poznajemo.
Fantastika je centralni element priče, ali interesovanje za ovaj žanr Ima dublje korene.
Od 19. veka fantastika počinje da ulazi u književnost i postepeno se širi, posebno u književnosti za decu i mlade, gde ostaje jedan od najprivlačnijih i najživljih žanrova, kaže profesor Aleksić.
Taj prodor fantastike u roman u potpunosti se oblikuje tokom 20. veka.
„U knjizi Čarobnjak iz Oza, vidimo model koji će kasnije postati veoma rasprostranjen - oslanjanje na fantastični svet kao okvir priče.
„S druge strane, Dž. R. R. Tolkin razvija drugačiji pristup, njegova dela, poput trilogije Gospodar prstenova, pripadaju epskoj fantastici, sa složenijom strukturom i dubljim mitološkim slojevima i češće su usmerena ka adolescentskoj i odrasloj publici", objašnjava on.
Katarina Albijanić veruje da joj Alisa u zemlji čuda neće nikada dosaditi - iako dok je iznova čita unapred zna šta će se dogoditi.
„Možda je upravo u tome čar dečije književnosti - ne samo da nas vrati u detinjstvo, već da nas svaki put ponovo nauči kako da ga drugačije razumemo", zaključuje ona.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- U kom uzrastu dete treba da počne da uči da čita
- Jovan Jovanović Zmaj: Pesnik koji podučava i leči duže od jednog veka
- Treba li menjati klasike dečije književnosti u skladu sa novim vremenima
- Jasminka Petrović za BBC: „Deca najviše vole da pričaju, samo ih treba slušati“
- „Čovek koji je sačuvao dete u sebi": Priča o Raši Popovu, omiljenom TV deki
- Maša Seničić, Simona Dmitrović i Milena Marković: Šta danas znači biti pesnikinja
Bonus video:
